Вести
20. 04. 2013.
Тржиште не може да постане закон над законом
Трудимо се да програмске садржаје за које мислимо да нису адекватни померамо у касније термине, каже Милош Рајковић, члан Савета РРА
Новинарску каријеру Милош Рајковић је почео 1992. на Студију Б где је био продуцент, новинар, уредник и помоћних Драгана Којадиновића за Телевизију. Од 2000. био је главни и одговорни уредник Супер телевизије из Суботице која је бележила леп раст док власници нису одлучили да је угасе због других послова.
После тога у својој продукцији снимио је око 200 емисија политичког ток шоуа.
Ускоро ће му бити објављена трећа књига „Успон и пад моје звезде” а аутор је књиге песама „Нећу да те будим” и кратких прича „Пајаци и голубови”.
– Бављење политичким темама заменио сам књижевношћу јер мислим да је сукоб интереса ако члан Савета РРА ради у електронским медијима или се бави друштвено- политичким темама у штампаним, каже Рајковић.
Овог пролећа погодило се да две комерцијалне телевизије истовремено емитују ријалити програме који су парада глупости и примитивизма сваке врсте. Како РРА може да реагује?
– Свакодневно се сусрећем са двадесет или тридесет представки и жалби слушалаца и гледалаца које стижу телефоном или мејлом и свака се узима на разматрање.
Оне оправдане, долазе на Савет који о њима расправља и доноси одлуке. Када су казне у питању, медији то не региструју и олако прелазе преко тога. Ми имамо инструменте какве имамо и помоћу њих радимо, али нам над главом као Демаклов мач стоји могућност да пређемо границу и постанемо цензори на шта нећемо пристати!
Трудимо се да програмске садржаје за које мислимо да нису адекватни полако померамо у касније вечерње термине и да тако заштитимо младе гледаоце и помогнемо родитељима, мада сваки родитељ треба да буде свестан шта му и колико дете гледа и који су му медији доступни. Верујем да је оно што се може пронаћи на интернету већи проблем него телевизија.
Кад разговарамо са емитерима они кажу да су то светски формати и лиценце, које су скупо платили, и да се то исто гледа широм Европе и Америке. Са друге стране, јасно нам стављају до знања да се они боре на малом и сиромашном тржишту и да постоје јавни сервис или медији чија власничка структура није јасна...
Међутим, не можемо да дозволимо да закон тржишта постане закон над законима, објашњава Рајковић.
Гледаоци су сведоци да оно што се емитују у касном термину, има репризу у „нормално” време...
–Емитери су почели да калкулишу колико им се „исплати” новчана казна: платиће онолико колико им РРА одреди али ће емитовањем реклама тај новац брзо надокнадити. То је модел који користе светски таблоиди где уредник пре него што објави неку вест, за коју верује да ће им донети судски спор, консултује адвоката да види колики тираж може да „заради” одштету коју ће морати да плате.
И овде је слична ситуација. Заиста и као грађанин и као новинар уверен сам да се високим новчаним казнама може постићи ред. Мађарско регулаторно тело је једну ТВ станицу казнило са стотину педесет хиљада евра и пропуст се никада више није поновио. Неквалитетни садржаји су нешто над чим треба да се сви замислимо и упитамо куда, као друштво, идемо. Анализе гледаности су сурове и показују да ови формати имају изузетно велико учешће у гледаности. То за емитере значи препоруку код маркетиншких агенција а сви се стално чуде „ко то гледа?” Па безмало трећина становништва! Зашто? Не знам. Поштујући законе тржишта и користећи инструменте РРА, трудимо се да ријалити програме сведемо на пристојну меру, каже Рајковић.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.