Вести

21. 05. 2013.

Аутор: М. Стаматовић Извор: Илустрована политика

Страх од нових закона

Медијска стратегија која је усвојена у септембру 2011. године предвидела је рок од осамнаест месеци да се усвоје закони који би реформисали ову област. Рок за усвајање закона истекао је 31. марта. У међувремену Србија је добила нову владу, што је и утицало да се пролонгирају рокови за ову реформу, коју је Европска унија сврстала међу пет приоритетних да би се добио датум за приступање.

 

Министарство културе и информисању, у чијој је надлежности припрема ових закона, није се понашало по систему „пре мене потоп", већ је пошло од предлога закона које су припремиле радне групе у претходном сазиву овог министарства.

Иницијално, Стратегија је предвиђала пет медијских закона, а ово Министарство је покушало да их обједини у два: Закон о јавном информисању и Закон о електронским медијима. Међутим, на крају ће се, ипак, ићи на три закона, па ће се у скупштинској процедури, пре почетка календарског лета, како је најавио државни секретар Министарства културе и информисања Драган Коларевић, наћи три закона. Уз поменута два посланици ће расправљати и о Закону о јавним аудиовизуелним сервисима.

0 томе шта ти закони садрже и како ће се они примењивати, као и о слободи и економском положају медијске индустрије која запошљава око девет и по хиљада људи, те и о положају новинара, расправљали су медијски посленици на панел дискусији „Слобода медија у Србији: достигнућа, претње и актуелни трендови" која је, под покровитељством ОЕБСа, недавно одржана у београдском Медија центру.

Прошло је више од месец дана од када је завршена јавна расправа о Закону о јавном информисању, а ми не знамо шта се сада са тим законом збива. Радна група је по завршетку јавне расправе разматрала примедбе, неке је усвојила, неке није, а потом је, како незванично сазнајемо, нацрт закона отишао на усаглашавање у министарства финансија, правде и локалне са моуправе. Не знамо да ли, и какве примедбе имају та министарства и колико ће се оне одразити на коначну верзију нацрта који ће бити прослеђен Влади - каже Зоран Секулић, председник Управног одбора Асоцијације медија. - Важно је да знамо шта се догађа, јер Закон о јавном информисању предвиђа релативно кратке рокове за озбиљне промене у медијској сфери.

 И реформа медија је велика тема

Реч је о томе да Нацрт закона о јавном информисању предвиђа да се приватизација преосталих 66 државних медија у Србији заврши до краја 2014. године и да 1. јануар следеће године буде дан када се укида буџетско, а почиње пројектно финансирање медија. Нацрт закона предвиђа и да држава до 15. септембра ове године распише конкурсе за пројектно финансирање.

Постоји могућност да се ти рокови пролонгирају - каже Зоран Секулић. Јасно нам је да велике теме, као што су Бриселски споразум и добијање датума за почетак преговора о приступању ЕУ, могу да потисну у други план разне реформске процесе у Србији. Па и медијске, које су, такође, од прворазредног јавног и државног значаја. Дакле, решавање великих државних питања не сме да буде изговор да се медијска реформа одлаже. Важно је и да ЕУ не прогледа кроз прсте властима у Србији због тога што је и њој приоритет решавање косовског питања. С друге стране, јавна расправа о Нацрту закона о јавном информисању показала је да постоје озбиљни отпори, пре свега, оних медија који су већ деценијама на буџету, да се усвоји закон који налаже њихову приватизацију.

Њима, а реч је о седам одсто свих медија у Србији, свако одлагање одговара.

Остали су препуштени неуређеном и сиромашном медијском тржишту које је на удару веома озбиљне финансијске кризе. Ако би се медијска реформа поново одложила, макар и до следеће године, и макар Србија добила најбоље медијске законе на свету, питање је, мислим пре свега на штампане медије, ко ће то дочекати, ко ће до тада преживети.

Аутоцензуром против отказа

Није добро што је тако, али је ситуација таква да локални медији гледају у општински буџете као у сламку спаса.

Има много медија и, наравно да нема новца за све, али проблем је што општинске и градске власти воде рачуна само о телевизији. На њу иде 90 одсто новца из буџета, а остало добију штампани медији који не могу да нађу одржив начин за пословање, јер тираж нам се смањује, приход од огласа такође, пројеката је све мање... - каже председник Локал преса Дејан Миладиновић.

Покушавали смо и са новим пословним моделима, као што је портал на Интернету, што јесте будућност. Мислили смо да ће се новац од одгласа којих више нема у штампаним медијима пренети на Интернет. Али, преварили смо се. Тај новац се негде изгубио. У ситуацији смо да прелазимо на полуаматерско информисање, јер немамо више средсгава да плаћамо истраживачко новинарство, добре уреднике и добре новинаре. Из истог разлога, многи новинари и уредници који су у последње две године подигли рејтинг Радиотелевизије Војводине (РТВ), отишли су из ове куће.

Спремају се да оду и други, јер систем пуца. Изјаве високорангираних политичара да ће бити укинуте претплате на јавне сервисе нанели су нам велики штету. Грађани су таквим изјавама охрабрени да у још већем борју не поштују закон, односно не плаћају телевизијску претплату - каже председник Независног друштва новинара Војводине Динко Грухоњић.

Додатни проблем јесте и што је Влада изнашла начин да помогне РТСу, али РТВ је оставила на цедилу. Подсећам и да јавни сервис РТВ ради као подстанар у згради НИСа, која је потпуно неусловна, што не значи да није скупа за месечно рентирање. Зграда РТВ која је до темеља срушена у бомбардовању 1999. године и даље је иста као пре четрнаест година, као што је и мрежа предајника углавном онаква каква је била после бомбардовања. Када је РТС у питању, то није случај, ни са зградом, ни са предајницима. Идеја о буџетском финансирању јавних сервиса РТС и РТВ, сматра Грухоњић, није добра, јер оставља простор за одокативно оцењивање Владе колико кометреба да припадне из буџета. Заправо, објашњава, то би значило повратак у време државних телевизија, убацивање вируса у систем који је прокламован Медијском стратегијом и отварање пута да и Тањуг сутра може да постане јавни сервис који ће се финансирати из буџета.

Вукашин Обрадовић, председник Независног удружења новинара Србије, оцењује да је година иза нас једна од најтежих у последњој деценији и за медије и за новинаре. Медији су све сиромашнији, а новинари слабо плаћени. У сталном страху да не изгубе посао подложни су аутоцензури коју, уз опаску да су медијски извештаји и даље недовољно аналитички и избалансирани, као широко распрострањену појаву први пут у свом последњем извештају од 16. априла о напретку Србије ка евроинтеграцијама помиње и Европска комисија.

Новинари су данас у ситуацији да се у већини редакција пред њих поставља врло једноставан захтев: ћути и ради, јер већ сутра могу да доведем неког другог ко ће то да ради за мање пара. Када су новинари утаквој позицији тешко је очекивати да се боре и изборе за слободу медија, да се баве истраживачким новинарством и гаје критички дух у свом послу каже Вукашин Обрадовић.

Настављен је тренд контролисаног хаоса који нам је у наследство оставила претходна Влада. Данасу Србији постоји више од хиљаду новина, радио и телевизијских станица. Плашим се да ће, уколико опстану, ова решења у раздвојеним законима о електронским медијима и јавним сервисима означити дефинитивни крај већине медија у Србији.

Љиљана Смајловић, председница Удружења новинара Србије (УНС), чланица Савета за штампу и његове Комисије за жалбе, истиче да ће УНС бити снажно против усвајања Закона о јавном информисањууколико не буде усвојен захтев овог удружења да се из буџета локалних самоуправа најмање два одсто издваја за локалне медије.

Када је реч о слободи медија у Србији, према показатељима међународних организација, ситуација је нешто боља него ранијих година. Тако су Репортери без граница Србију ставили на 63 место у свету, што је за 17 места боља позиција него лане.

Ко још мисли на новинарски кодекс

То се десило због промене власти, јер данас, за разлику од пре годину дана, у Србији излазе и опозициони медији - каже председница УНСа. - Када су медији у питању, нисмо се вратили у деведесете, како се често може чути, већ у прве године ДОСа, посебно у 2002. годину када смо ми новинари претворени у пешадију која је водила беспоштедне политичке битке у таблоидима, али и у водећим медијима. Наши су медији били поприште политичких битака не само између власти и опозиције, него често и унутар једне политичке партије или унутар владајуће коалиције. И сада је то на делу и то је разлог што у Београду излази највероватније највише дневних листова на свету. Јасно је да се листови оснивају и опстају зато што је то потребно неким људима да обављају политичке послове независно од тога да ли од новина имају профит. С друге стране, не морају да брину о профиту, јер су новинари драматично сиромашнији и потцењенији него што су били пре четири године.

Новинар који нема храбрости да пита свог газду када ће плата и који ће се празник празновати, наравно да не може да буде критичар власти. Ако не критикују власт, медији су само њихово пуко пропагандно средство.

У ситуацији када се главне политичке битке воде у медијима, када су они поприште политичких препуцавања, увек страдају новинарски стандарди - додаје Љиљана Смајловић. - Нама је, на више начина, потребна помоћ државе у примени тих стандарда. Министарство културе и информисања нам је изашло у сусрет тако што је прихватило, да када новине конкуришу за средства из буџета министарства, један од критеријума за доделу буде и да су спремне да се подвргну суду Савета за штампу. Овај Савет је променио статут и оцењиваће и оглашаваће се и о раду и кршењу кодекса новинара и у оним медијима који нису изразили спремност да се подвргну ауторитету Савета за штампу.

На критику да је фан таблоида, одговара да јесте зато што се политички живот у Србији не може да разуме, уколико се поредтакозваних озбиљних новина, не читају и таблоиди.

Али јесте чињеница да су се они згадили и читаоцима и онима који желе да знају шта се дешава у Србији, јер воде неетичне кампање у којима има потере за људима и задирања у њихову приватност. У таквим текстовима се крши не само јавни морал већ и све новинарске норме. Наша политичка сцена је заиста изузетно сурова и оно што ми објављујемо и начин на који се у медијима уништавају репутације и достојанство људи, одскачу од свих европских стандарда, па чак и од балканских - оцењује Љиљана Смајловић.

Што ми више кршимо Кодекс новинара, што више делујемо као да смо пиони политичких странака који обављају прљаве послове за политичаре, то нам грађани мање верују, мање нас цене и мање траже информације од нас. Ми морамо да вратимо поверење грађана у медије. То ће се десити када Кодекс новинара Србије буде имао централно место у новинарској професији и у животу новинара.