Вести

23. 05. 2013.

Аутор: Драгољуб Жарковић Извор: Време

Људи с четири прста- Весна Пешић, Предраг Даниловић, плус Манојло Вукотић и сви ми остали, изненађени и увређени

Диверзија: Како смо окренули ћурак наопако?

Весна Пешић, слободна, напокон, од сваке партијске стеге, гостујући у емисијиБ92 "Хоћу да знам" навела је крајем прошле недеље да разни центри моћи покушавају да спрече примену и реализацију споразума који су парафирали Београд и Приштина. "Има више центара моћи који пружају отпор и који се томе противе, а једна од најутицајнијих је црква", каже Пешићка.

Још једном се сложила с новооткривеним предводником грађанистичке Србије, Александром Вучићем, који је некако у исто време потврдио да против њега и његове политике постоји снажан отпор, мада цркву није помињао, ваљда зато што је још накађен тамјаном и уфлекан сечењем славских колача и љубљењем поповских руку.

Цркву је, овај пут, оставио Весни Пешић, која је успела у поменутој емисији, бог је дао брзу на језику, да повеже попа, попадије и "Време".

Госпођа је изјавила: "Наша држава никада није имала снагу да се одвоји од цркве, јер је политичари користе да би преко ње стицали рејтинг, а црква с друге стране на тај начин има утицај на државне одлуке. Дакле, из цркве долазе велики притисци против бриселског споразума, али и од неких странака, па чак и од једног дела либералне интелигенције и представника грађанског новинарства.

Ја се страшно изненадим кад прочитам лист ‘Време’ и уводник Драгољуба Жарковића зашто не треба да уђемо у ЕУ", рекла је Весна Пешић.

Пун сам разумевања: тријумвирату на власти потребна је збиља озбиљна, масивна и студиозна кампања да би се оправдао онолики политички заокрет. У таквим стварима добро дође и неки архинепријатељ, Мирослав Мишковић, на пример, и сваки пријатељ, на пример Весна Пешић.

Повод овом тексту је део из интервјуа који је Вучић дао "Политици" и у коме је, између осталог, рекао: "Данас ја морам да трпим због напада Мишковића по различитим новинама, од тога да слушам да ми је отац Фахри Муслиу или Фадиљ Мурићи, или не знам како се већ зове, до различитих других ствари. И то све плаћа Мирослав Мишковић, а плаћају и неки други, неки из опозиције, неки из Владе. И мисле да ја то не знам." Пун сам разумевања према околности да је тај интервју објављен у дану Вучићеве посете северном Косову, али бих ипак рекао да је то претеривање или, опрезније речено, претерана осетљивост на једва видљиве критике Вучићеве политике, па није баш најјасније шта то он "мора да трпи". То дугорочно не бива – ни с парама ни са влашћу.

Ако изузмемо опозицију које готово и нема и којој је у опису посла да не буде на Вучићевој страни, испада да Вучић трпи због Мишковића (очекивано) и "неких из Владе" (неочекивано). Да ли то значи да ће Мишковић бити ускраћен за могућност да се брани са слободе и да ће ускоро бити ванредних избора?

Али, манимо се озбиљних тема и погледајмо улогу "Времена" у актуелној контрареволуцији. Оно што Вучић паметно није урадио, урадила је Весна Пешић идентификујући "Време" и главног уредника овог недељника као кочничаре европских интеграција. Боже, баш сам се обрадовао. Деценијама уназад све је било обрнуто.

Као комплимент доживљавам онај део Пешићкине изјаве да се "страшно изненади"

кад прочита "Време." Ја, на пример, имам други проблем: ништа ме у српским медијима не може изненадити, све на исти калуп направљено додворавање најновијој српској политичкој мисли, плус доушничко новинарство о хапшењима.

Тамо где сви у исте дипле дувају, нема музике. Евентуално, нека химничка песма.

Весна Пешић, једна од хористикиња "дипла бенда", осим изненађења што неко мисли и мало дубље и даље, тврди још да је ова редакција против уласка у ЕУ само зато што изражава сумње у следеће ствари: капацитет и добре намере људи који нас тамо воде; одрживост решењâ на која пристају пред ултиматумима јаче стране у преговорима и ултиматумом економског императива и, на крају и најважније, постављамо питање да ли ће Европа бити иста као ова у коју смо ударнички кренули и да ли ови ваши а наши знају где нас воде.

Ако то нису питања за јавну расправу, онда сви да одемо у цркву и да се тамо помолимо.

Артисти и модели: Даниловић и реаговања Догодило се нешто необично. Поводом мог текста у "Блицу" о "случају Даниловић", на адресу "Времена" је стигло писмо извесног Марка Радошевића који, између осталог, пише: "Господине Жарковићу, ваш текст у ‘Блицу’ је срамота нашег новинарства, а ви сте свесно или не, део тога. Не желим да коментаришем изјаве политичара и ваш осврт на исте, али наводи које користите повезујући целу причу са Даниловићем су у најмању руку непрофесионални. Свима нам позната Нада Мацура је истог јутра дала изјаву која говори нешто сасвим супротно. Да ли она лаже? Да ли она своје колеге намерно оставља на ветрометини разних насилника да им прете? Даниловић је дао изјаву полицији, а породица је издала деманти сваког од аргумената на којима ви базирате ваше писање (барем онај спортски део текста на који желим да се фокусирам). Поставља се питање – одакле вама информације и наводи којима се обраћате вашим читаоцима? Да ли сте само ‘препричали’ писања у другим медијима? Да ли сте се можда запитали да ли је све то истина? Да ли сте проверили те тврдње? Или је то само један зачарани круг у коме се не зна где је глава а где реп па свако од вас може да пише шта хоће позивајући се на ‘неке’ изворе? И ви обучавате младе људе да постану озбиљни новинари..."

Изгледа да сам погрешио преузимајући некритички слабо проверљиве вести да је Даниловић претио екипи Хитне помоћи, али то је био споредни део мог текста, а главни је био онај о коме Радошевић неће да суди а односи се на политички угао скандала. Написао сам:

"Шта раде и шта крај болничке постеље Предрага Даниловића, повређеног у кафанској тучи у којој је учествовао, поручују Ивица Дачић, премијер и министар унутрашњих послова, Александар Вучић, први потпредседник Владе, и Алиса Марић, министарка спорта? Дачић забашурује ствар и говори како је све то последица ´традиционалне српске свађе међу пријатељима´, дакле, ништа страшно – већ: а) традиционално; б) српски; ц) пријатељски и д) кафанску тучу ножевима, флашама и чашама проглашава за свађу. Машала, због учешћа у таквим стварима иде се на робију. Наречени Даниловић претио је и радницима Хитне помоћи да ће да оде у кола по пиштољ и све да их побије, а онда је у складу с ´уличном омертом´ одбио да исприча шта се догодило у лушатијско доба у периферској кафани.

Али, на наше политичаре то није оставило неки утисак. Крај узглавља избоденог Даниловића појавила се и министарка спорта (и омладине ваљда) и ´у име српског спорта, чији је Саша Даниловић истакнути представник, пожелела му брз опоравак´. Госпођо драга, па није Даниловић ишчашио раме закуцавајући ´тројку´, већ се бавио сасвим другим спортом о коме органима истраге неће ништа да каже избегавајући, можда, да оптужи и самог себе због учешћа у ´пријатељској свађи´ из које српска омладина може пуно тога да научи о традицији и пријатељству.

Појавио се ту и неизбежни Александар Вучић, који је двадесетак минута ћаскао са Даниловићем, овај се чак и шалио, па претпостављам да се и Вучић шалио, али је ђаво однео шалу кад се у то умешао и Бог. Јер, наводно је Вучић рекао да је Даниловића погледао Бог, а овај му је одговорио да му то није први пут.

Остаје нејасно у којим претходним ситуацијама је Бог погледавао на Даниловића, али, како истраге неће бити ни у овом случају, што бисмо се бактали лањским снеговима?

Спортисти и политичари, ма како то отрцано звучало, треба да буду пример у васпитном процесу младих људи. Из овог догађаја научили су важну лекцију – ако је Бог на њиховој страни, не може им ни нож ништа."

Господине Радошевићу, немојте се љутити. Што је мени тешко да вас изненадим кад већ изенађујем Весну Пешић.

Одлазак легенде: Наспавај се, Мањо!

Манојло Мањо Вукотић, у сваком смислу легендарни уредник београдске штампе, поднео је оставку и она је прихваћена на седници Надзорног одбора "Вечерњих новости". Можете ви читаоци мислити о њему шта год хоћете. Ни ја у појединим тренуцима његове дуговечне каријере нисам све најбоље мислио. Али, увек сам био пун оправдања. Није лако водити толике људе кроз оволику медијску вукојебину и водити их годинама између врана и гавранова маскираних час у политичаре, час у тајкуне. Број компромиса које један главни уредник високотиражних дневних новине направи превазилази сваки математички образац.

Устанеш рано ујутро и никад не легнеш.

Елем, у легенду одлази ова слика: устаје Мањо и излази са те седнице после које га више нема, а у редакцијским холовима испраћа га шпалир новинара који му аплаудирају. Најзад ће моћи да се блажено наспава.