Вести
30. 05. 2013.
На путу за локалну лигу А
Један од наших знаменитих редитеља средње генерације, у свом дечаштву и младости имао је вокално инструментални састав под именом „ТВ морони“.
Дакако, провокативни назив групе се тада пре свега односио на конзументе, а не на произвођаче ТВ програма. Ипак, актуелна рашомонијада око ТВ претплате, РРА, РАТЕЛ-а и осталих скраћеница, укључујући и „Комисију“ у којој учествује вечити Раде Вељановски, те наши ТВ прегаоци, личе ми управо на име, те слабо запажене групе београдске новоталасне сцене.
У причи која је тренутно актуелна, по београдским професионалним круговима пронела се вест како ће амерички CNN бити локализован, како се то стручно каже, и у Србији. Ова вест је изазвала праву панику. Посебно међу емитерима, односно газдама овдашњих, посебно националних фреквенција (ма шта то значило, а обично не значи много).
Затим међу увек сплеткарењу и подметању склоним уредничким круговима, јер су исти толико пута до сада мењали дресове да више и не знају за кога играју. И коначно међу изумитељима досадашње законске регулативе, јер би појава CNN-а, како се то у фудбалу каже, значајно променила ситуацију на терену, те се слути да се многи више не би наиграли лопте, нити би исту видели. Осим у ТВ преносу. На кабловској, наравно.
И иначе, фарса под именом медијска сцена Србије полако се ближи крају, а да ни публика, и што је најгоре, сами глумци, не знају како ће се све завршити. Отудa би појава организованог система који се показао успешним, што смо и на својој кожи осетили, довела у питање наш такозвани систем и све, да извините, тековине медијских слобода, обично ограничене ретким и не баш великим платама новинара.
На страну то што програм CNN-а, који ме већ двадесетак година информише о светским догађајима, личи на разгледницу из пакла. То ме враћа на, са данашње тачке гледишта, пасторално време када сам имао прилике да уживо слушам Ноама Чомског, који је говорио о (тадашњој) драматургији програма вести. Уз могућност ситних одступања, интерпретираћу:
На почетку се објави како је рецимо у Мексику био земљотрес, што траје не више од 30 секунди. Потом актуелни председник има три минута да за земљотрес окриви Фидела Кастра, али форма је задовољена, земљотрес је ипак био први. Потом актуелне вести из економије, где увек треба истаћи забринутост за стање економије, потом вести из света пуне крви и разарања, али без удубљивања у узроке сукоба, јер би обавештен гледалац могао да постави незгодна питања.
Потом оно што зовемо црном хроником, коју следи прича, по могућности о породичној трагедији. На крају, шаљива репортажа или симпатична прича о свету животиња.
Дакле, порука вести је „ово су опасна времена, Мики остани код куће“ (Б. Штулић). Али уз причу за крај, живот је ипак тако леп, не брините. Наравно, топлих људских прича више нема. Лоше вести се емитују стално и све их је више. Публика има тенденцију да огугла на страх. Додуше, кад је надражај чула у питању, ни ми нисмо тако лоши, ако смо већ лоши у свему другом. Проблем је само у томе што смо слабо плаћени, па с времена на време неки имају тенденцију да саботирају униформност. Таквих је, срећом, све мање.
Тако смо дошли до закључка да ТВ претплата и није најважнија ствар у нашим медијима. Осим у једном, наравно. „Господо Енглези, пуцајте први“, речено је једном давно у Француској, на почетку једног рата. То је прилично примењиво када су у питању они који су нас у медијима, делујући као друштвенополитички радници, свако за свога газду, информисали и образовали. (Ово друго, свако у складу са својим, обично, малим могућностима). Чекајући реакцију на још једну, можда сасвим непроверену гласину о CNN-у, попут оне на очигледну намеру да се укине претплата, натераће их да запуцају први. По обичају пуцаће у леђа, они који свих ових године изигравају џубокс (убациш новчић да чујеш своју песму) и они који и данас имају амбицију да као друштвенополитички комесари идеолошки образују јавност. Само им фали идеологија. Новца бар до сада није недостајало.
Где сам ту ја? Питаће се и поштени новинар, али и редовни платиша ТВ претплате.
„Ње аре он тхе роад то ноњхере“, што би рекао Давид Бyрне. Једном давно сам рекао претпостављеном - није нам ЦНН крив што смо ми неспособни. Био ми је пријатељ, добро сам прошао. Смењен сам, привремено. Сад је још боље, могу то јавно да кажем. Не очекујем последице. Оне су већ наступиле, али за све. Осим ако не престанемо да се трзамо на оне који вичу.
Аутор је спољнополитички коментатор
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.