Вести
05. 06. 2013.
Телевизијска претплата поново камен спотицања
Законом о облигационим односима јасно је прописано да се потраживање било какве наплате, па самим тим и ТВ претплате може остварити само у случају да су обе уговорне стране сагласне, односно да се плаћање телевизијске претплате не може захтевати од некога ко са РТС није потписао уговор.
Најава вицепремијера Владе Србије Александра Вучића, да би телевизијска претплата ускоро могла бити укинута, што је Српска напредна странка и најављивала пре и током предизборне кампање, поново је изазвала поделе у јавности. Док су на једној страни противници ТВ претплате са одобравањем дочекали најаву Александра Вучића, на другој страни противници овакве одлуке тврде да ће се евентуалним преласком на буџетско финасирање јавни сервис ставити под директну контролу власти.
Међутим искуства бивших југословенских република указују да без обзира на начин наплате јавни сервиси бивају независни од здравог разума а никако од политике, па плаћање путем рачуна за електричну енергију или за телефон као у Босни и Херцеговини, ствара илузију да држава не утиче на уређивачку политику јавних медисјких сервиса. Уље на ватру додали су и званичници Европске уније који су најоштрије осудили најаву укидања телевизијске претплате твдећи да им није јасно због чега би се држава олако одрекла значајног прихода. А када се свему дода и питање да ли ће оваквом одлуком грађани Србије, који су све ове године редовно плаћали претплату, бити стављени у неравноправан положај у односу на оне који су игнорисали ову врсту обавезе, онда је у потпуности разумљива бура коју је у јавности изазвала најава укидања претплате.
Колико год се ова тема чинила једноставном она индиректно отвара читав низ питања, од оних која се односе на правно утемељење телевизијске претплате па до права грађана да знају шта плаћају, с обзиром на то да се новац пореских порезника у правноуређ еним државама третира као својеврсна светиња, па је неовлашћено завлачење руке у џеп грађана недопустиво и неопростиво.
Изнуда или обавеза
Од тренутка када је 2005. године уведена телевизијска претплата у јавности се ломе копља о њеном утемељењу у закону и Уставу. Наиме, Закон о радиодифузији прописује да претплату плаћа онај ко је пријавио пријемник, што како противници телевизијске претплате тврде указује на то да је РТС обмануо грађане тврдећи да свако ко поседује електрично бројило мора да плаћа, што Закон о кривичном поступку третира као кривич но дело обмане. На другој страни, како објашњава Горан Паповић, председник Удружења потрошача, Законом о облигационим односима јасно је прописано да се потраживање било какве наплате, па самим тим и ТВ претплате може остварити само у случају да су обе уговорне стране сагласне, односно да се плаћање телевизијске претплате не може захтевати од некога ко са РТС није потписао уговор.
Радио телевизија Србије са мном никада није потписала уговор, нити сам ја или било који други грађанин икад званично пријавио телевизор.
Плаћање је у овом облику, са правне стране, добровољна ствар појединца и његова лична одлука да ли жели да плати или не. Плаћање телевизијске претплате на једној страни представља законску обавезу али на другој је евидентно да је сам закон је мањкав. Најбољи пример конфузије је нерегулисан однос јавног сервиса и кабловских оператера, па грађани морају да плаћају и кабловском оператеру и ТВ претплату - каже Паповић.
Осим Закона о радиодифузији и Закона о облигационим односима наплатом телевизијске претплате уз рачун за струју директно је прекршен и, како тврде противници ТВ претплате, Закон о заштити личних података. Наиме, како тврди Паповић, електродистрибутивна предузећа су прекршила овај закон оног тренутка када су јавном сервису послала имена својих корисника, без њиховог одобрења и уговора који би им то омогућио.
Да је реч о кршењу закона указује чињеница да је Електродистрибуција без знања и одобрења грађана трећем лицу проследила личне податке, као што су адреса и матични број наводи Горан Паповић, председник Удружења потрошача.
Има ли воде у Маринковој бари
Када се у обзир узме квалитет јавних сервиса у већини држава ЕУ, разумљиво је противљење представника Уније да се у Србији, која плебира да постане њен члан укине телевизијске претплата. Међутим оно што Европљани, свесно или несвесно, пренебегавају је чињеница да је оно што се код нас промовише као јавни медијски сервис европске Србије далеко испод стандарда које познаје Европа.Чињеница да су годинама уназад ударни термини, после другог телевизијског дневника, резервисани искључиво за репризе серија, у многоме је утицала да је све више оних којима и сам помен ТВ претплате подиже крвни притисак. Али нису само репризе серија, па ма колико оне биле рекордне гледаности како то тврде у РТС, те које отварају питање шта то грађани Србије добијају за свој новац уложен у оно што се назива јавним сервисом.
Више од три деценије менаџмент и уредништво РТС свакодневно терориш у гледаоце широм Србије емисијом Београдска хроника, не питајући их да ли они тако нешто уопште желе да гледају, а пре свега финасирају. У нормалним земљама емисије оваквог типа називају се локалним или регионалним медијским сервисима, па као такви и емитују на локалним и регионалним медијима. На другој страни Београд има свој локални медијски сервис у виду Студија Б, који се финсира из градског буџета. Зато се намеће питање оправданости захтева да грађани Сурдулице, Чачка, Зајечара... финасирају једну овакву емисију. Колико је уопште за њих значајна информација који део престонице нема воду, или да ли трамваји саобраћају неометано на линији од Бањице до Блока 45. Док су на другој страни већ дуже време, онемогућени да на програмима јавног сервиса прате, рецимо, утакмице наших тимова у кошаркашкој Лиги Европе. Управо због тога многим грађанима Србије лицемерно звуче захтеви европских представника у Србији да се одустане од укидања телевизијске претплате, уместо да се од власти затражи јасан и прецизан одговор због чега Србија ни после шест година, од када је уведена обавеза плаћања ТВ претплате, није добила јавни медијски сервис у правом смислу те речи.
Најомраженији рачун
Бавећи се темом РТВ претплате, немогуће је заобићи податак да су чачански привредници окупљени око Уније Чачак 2000, у фебруару 2005. први јавно дигли глас против овог намета организујући чак и протесни скуп на Градском тргу, оценивши овакву врсту намета као својеврсну пљачку грађана и привредника Србије. Због свега тога, ако би се тражио заједнички именитељ бивших југословенских република, онда је то свакако отпор према телевизијској претплати, који иде до те мере да је у Хрватској покренута акција одјављивања телевизијских пријемника.
На другој страни у Црној Гори се још 2008. године, одустало од оваквог начина финасирања, па је њихов јавни медијски сервис постао корисник буџета, док се у Босни и Херцеговини телевизијска претплата плаћа уз рачун за фиксни телефон.
За разлику од Србије, Хрватске или Црне Горе, у БиХ функционишу три јавна сервиса РТВ БиХ, РТВ Републике Српске и РТВ Федерације БиХ. Специфичност ове бивше југословенске републике огледа се у податку да се њени јавни сервиси не финасирају из накнаде за програм који емитују, већ путем таксе на поседовање ТВ и радио апарата. Па ипак ни обавеза плаћања уз телефонски рачун није дала очекивани резултат, будући да су се Босанци досетили да посебном уплатницом плаћају само онолико колико износи дуг за утрошене импулсе. Грађани Хрватске, где је животни стандард бољи него у Србији, Босни или Црној Гори, сматрају да је 10,5 евра месечно, колико треба издвојити за телевизијску претплату, превелико улагање због чега су покренули акцију одјављивања телевизора. Овој акцији прикључио се и велики број медија незадовољних чињеницом највећи део колача од претплате иде у касу ХРТ. Другим речима, све ово недвосмислено указује да је, упркос политич ким, верским и културолош ким разликама РТВ претплата, на просторима бивше СФРЈ, најомраженији месечни рачун.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.