Вести
06. 06. 2013.
Како образовати новинаре сутрашњице?
Слика убице војника у Лондону, са окрвављеним рукама и мачетом, шокирала је планету. А неки од студената новинарства за тај догађај нису чули!
Како то да су у свеопштој поплави информација недовољно информисани? Више знају о Цеци и Секи, Екрему и Стоји, него о рату у Сирији, катастрофи у Сомалији, о Сартру, Толстоју, Андрићу? Зашто је ова изгубљена генерација све даље од Маклуановог светског села, све ближа глобалном гулагу? У каквим медијима ће они радити и која су им знања потребна?
Они не знају за бољу прошлост. Криза је њихова садашњост. А нема сутрашњице. И вршњаци у Европској унији суочавају се са дебаклом капитализма на испиту новог времена: 25-50 одсто двадесетпетогодишњака нема посао, у Италији би чистили улице и радили прековремено без накнаде за просечну српску плату!
У Америци, бивши министар образовања Вилијам Бенет написао је са колегом књигу “Вреди ли колеџ?”, у којој констатује да је 40-50 хиљада долара, колико кошта година студирања, промашена инвестиција јер диплома мало вреди на тржишту рада, не гарантује одговарајући посао, а кредите за студије треба враћати.
Неки користан занат далеко је исплативији, сматра аутор. Факултети се у Србији неконтролисано шире, прекорачујући границе тржишта запошљавања и државног буџета. Пораст трошкова студирања преноси се на незадовољне студенте и њихове родитеље.
Било би логично да преобиље информација и брзина њиховог протока на Интернету гарантују бољу информисаност. Али, понуда информација на дигиталном шведском столу није гаранција да ће се корисници хранити здраво. Напротив, они се преждеравају нездравим, токсичним слаткишима сачињеним од речи и слика.
Учите нас квалитетном новинарству, желите да стварате елитне новинаре, а ми завршавамо у таблоидима за које нам образовање није потребно - приговарају нам, с правом, студенти. У приватизованој индустрији вести не очекује се да новинари размишљају него да ћутећи спроводе бизнис-план, повезујући комерцијалне могућности са садржајем, причајући наручене приче.
Заустављени у нормалном сазревању и образовању, васпитавани на узорима са потерница, у окружењу насиља и безнађа, млади су огуглали на гласни примитивизам јавне сцене, на корупцију, на злочин. Желе да дођу до дипломе и да оду. Зато за њих убиство војника у Лондону и није нека значајна тема. Узбудљивије им је насиље из комшилука, из школског дворишта, из парохијског дома, снимљено мобилним телефоном.
Да ли је тзв. грађански, уради-сам журнализам, одговор на питање о будућности новинарске професије? Лаичко поимање је да су друштвене мреже Twitter и Facebook, које почивају на вестима из приватне сфере, конкуренција квалитетним медијима који се и даље баве значајним темама јавног сектора.
Истина је да лаички журнализам шири просторе демократије и Џенкинсове партиципативне културе, да је одговор на кризу јавног комуницирања и нови вид социјализације разговором, дебатом, дијалогом. Али, информисани грађани су мањина и на мрежи на којој доминирају лични приступи, предрасуде, политички, верски и национални стереотипи.
У књизи “Ново дигитално доба” Шмита и Коена, директора Гугла, основна идеја је да живимо у два света: у аналогном, физичком, у којем се још читају новине и књиге, и у виртуелном, који нас излаже бројним опасностима и проблемима који захтевају оригинална решења.
Постмодерни, иновативни журнализам, за који образујемо новинаре, негде је између ова два света. Као што је новинар негде између жеље да информише и жеље да заради за живот, између брзине извештавања и рентабилности теме, између тежње да каже истину и аутоцензуре.
У дигиталној ери свако може да сними видео запис, да буде репортер са лица места као учесник или очевидац необичног догађаја. Али, не може свако да интервјуише, пронађе праве изворе, анализира, понуди контекст и провери тачност информација.
На блогу свако може да изрази мишљење, да постане vox populi тренутка. Али стандарди квалитетног журнализма, на којима почивају класични медији, претпоставка су сваког, па и онлајн новинарства.
После Другог светског рата журнализам је постао академска дисциплина. Та дисциплина почива на развијању критичког мишљења, на већој етичности, на дубљем истраживању тема од јавног интереса, на лакшем сналажењу у свету који се брзо мења, на уочавању глобалних перспектива. Криза старих медија заоштрава конкуренцију међу новинарима којима прети Дамоклов мач отпуштања.
Мултимедијална знања (видео, текст, графика, аудио, фото), интеракција између теорије, професионалне праксе и истраживања журнализма коју нуди високо образовање, одговор су на изазове новог времена. А новинарство ће заувек почивати на личном таленту, знању, интелектуалној радозналости и креативности оних који нам пласирају слике света у којем живимо.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.