Вести
07. 06. 2013.
Медији, право јавности да зна и заштита приватности
Снежана Стошковић, директор Градског центра за социјални рад у Београду
Национални правни оквир Србије обогаћен је у последњих десетак година Законом о слободном приступу информацијама од јавног значаја и Законом о заштити података о личности чиме се Србија нашла у друштву демократских земаља са дужом традицијом признавања овог права као посебног људског права.
Оба ова закона односе се и на организације које поступају по јавним овлашћењима односно Центре за социјални рад чија је делатност дефинисана Законом о социјалној заштити и Породичним законом и другим сродним законима.
Заправо примена свих мера из области и надлежности социјалне заштите и успостављање услуга социјалне заштите има правни основ у међународним и националним стратешким и правним документима које ближе уређују поједине улоге и одговорности свих социјалних актера.
И поред кампања, округлихстолова, семинара, које су пратиле нарочито доношење Закона о заштити података о личности у пракси, а нарочито када се у остваривање права јавности да зна укључе и медији јављају се потешкоће, често са бројним дилемама стручних радника, водитеља случаја, супервизора, али и надлежног сектора Министарства рада, запошљавања и социјалне заштите.
Проблеми се посебно јављају у ситуацијама када се због потребе да се буде актуелан, први, сензационалан, медији јављају и као арбитри који већ унапред дефинишуда центри пропуштају да нешто предузму у случају неке личности које су у популарном ТВ формату стекле пажњу јавности, те да нису довољно ажурни и да јавности не дају довољно информација.
Понеки медији губе из вида да су центри у законској обавези да поштују право на поверљивост и заштиту приватности и да зато пажљиво примењују процедуре и начела сврсисходности и сразмерности у обради случаја сваког корисника услуга центра.
Центри за социјални рад имају законску обавезу да у сваком конкретном случају пажљиво одмеравају степен давања информација и података из нечијег личног и породичногживота а то је само онолико колико је нужно, да се има увид да ли су примењене мере из области и надлежности социјалне заштите (центра за социјални рад), оствари потреба јавности да се рад центра учинити транспарентним што је и обавеза, али и да се не изгубити из вида да су интереси медија да буду први и бржи од свих других и обавезе центара за социјални рад да штите приватност корисника сучељене.
У тим ситуацијамаје нужно сачувати поверљивост података (посебно осетљиви подаци о старатељству, примању материјалне социјалне помоћи, подаци о здравственом стању, насиљу о породици).
Обавеза Центра је да сагледа све околности, прикупи све податке са терена планира почетну процену, изврши потребне процене и планирања и одлучи о сврсисходности и опсегу информација којеће дати медијима.
Остваривањем.уколикоје потребно, и консултација и добијањем додатних стручних мишљења и инструкција од Одсека за бригу о породици министарства за рад, запошљавање и социјалну заштиту подразумева проток времена што кад се гледа из позиције медија носи додатни притисак.
Свесни потребе да се у одређеним ситуацијама, поштујући обавезу заштите података о некој личности,па тако и обој која је појављивањем на телевизији срекла популарност, информације о њеној породичној ситуацији се морају ускратити иако се њима располаже, због теста јавног интереса и оцене да би давање информација медијима, нанело већу штету него ускраћивање тих информација, ми сваки овакав одговор на захтев штампаних медија или телевизија, посебно образлажемо.
Потребе медија нису увек у складу са потребама центра за социјални рад, а поготову нису увек у складу ни са потребама и интересима корисника, гледано из перспективе Центра. Све овоје само део процеса у коме комуникација са јавношћу унапређује систем социјалне заштите, па је за центре па и ГЦСР у Београду контакт са медијима додатни изазов и могућност афирмације бројних стручњака и истовремено обезбеђивање и заступање корисника у заједници.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.