Вести

20. 06. 2013.

Аутор: Тамара Скрозза Извор: Време

Медијски рат као политика другим средствима

Од тренутка када су управљање над земљом преузели Николић и Вучић,писање таблоида у потпуном је складу с њиховим тренутним политичким потребама и интересима. Чији се све и какви интереси ту преламају и сукобљавају

 

Права је срећа да је у Србији некако успела да преживи стара мудрост по којој је важније ко нешто каже, него шта тај неко каже. Подједнако је срећна околност што овде – захваљујући углавном горким искуствима – нико никоме не верује.

Да није тако, догодило би се да једна половина грађана и грађанки Србије живи у убеђењу да овдашњи таблоидни медији објављују само истините информације, док би друга била потпуно уверена како су редовни "клијенти" поменутих медија у ствари поштењачине које одувек раде за добробит народа и државе.

Овако, тешко да чак и полуписмени у потпуности верују ономе што прочитају у жутој штампи, баш као што се у промилима броје они који сматрају како су ликови с насловних страна облаћени без основе. Како бисмо, уосталом, и могли да бирамо страну у актуелним медијским ратовима? Како изабрати између Млађана Динкића и "Информера", између Драгана Ђиласа и "Курира", или између истог тог Ђиласа и Жељка Митровића?

ГАЗДА И ЊЕГОВО ПРАВО: Избор је можда најлакши у случају Жељка Митровића и практично свих медијских ратова које је водио. Битка коју је протекле седмице започео против Драгана Ђиласа у том смислу није ни по чему специфична: као и у више случајева до сада, он је Пинк империју искористио за свакодневно обавештавање грађанства о својим душевним боловима, о проблемима који га тиште и о људима који му тренутно сметају. Овај пут, на дневном реду је наводно Ђиласово понашање према медијима, монополи које је увео, махинације са Бус плусом, притисци над здравственим радницима и много тога компликованог што овде није тема. Тој проблематици посвећена је завидна минутажа у свим ударним терминима ТВ Пинка – толика да нас само корак дели од ситуације у којој ће се, у оквиру редовних активности на Фарми или током гласања у Гранд паради, верна публика подсетити на "Ђиласов зулум". Када се Независно удружење новинара Србије осврнуло на такву злоупотребу медијског простора, Митровић је, опет опширно и у ударном термину, цинично затражио да му што хитније дају додатна упутства "шта сме, а шта не сме да објављује", "о чему сме, а о чему не сме да говори".

Један од највећих Митровићевих сукоба овог типа одвијао се у фебруару 2002, када је заратио с професором Чедомиром Чупићем, који се, као члан Савета за борбу против корупције, осврнуо на нелегалност градње зграде ТВ Пинка на Дедињу. И тада се, баш као и данас, на тој телевизији разглабало о лику и делу професора Чупића, о његовој имовини, а Митровић се – ваљда заборављајући како је и за чијег вакта стекао све што има – упитао и како је могуће да је Чупић "у време ембарга градио вилу на Космају". Сваки Чупићев деманти изазивао је још већи бес бившег рокера и функционера Југословенске левице, а њихова јавна преписка вероватно би ушла у антологију медијских ужаса које смо сви некако преживели. Професор Чупић је том скандалу посветио књигу "Медијска етика и медијски линч", а Митровић је по приватној тужби осуђен за увреду и био принуђен да Чупићу исплати тридесет хиљада динара.

Ништа пристојинији није био ни Митровићев рат против Хрватске, у који је ушао у лето 2011. када су хрватске власти због неплаћене царине задржале његову јахту и најавиле да ће је продати на лицитацији. Од тог тренутка, ТВ Пинк је без престанка извештавао о нападима на српске грађане у Хрватској, о лошем квалитету хрватских производа, о злочинима током рата и, уопште, о свему о чему до тада никада није било ни речи. Такође, најављена је забрана хрватских реклама и избацивање хрватске музике из програма. Када је на вишедневну хајку реаговало хрватско министарство спољних послова, Митровић је дебело загазио у територију преко границе доброг укуса, отворено вређајући и пишући реч Хрватска малим почетним словом. Ствар је завршена одлуком дубровачког суда у Митровићеву корист, па се ни ТВ Пинк Хрватском више није бавио, изузев у контексту Северине, Нине Бадрић и осталих тамошњих звезда.

СТАРИ ЗНАНЦИ: Драган Вучићевић...

И актуелни рат са Драганом Ђиласом сигурно је инспирисан неким личним сукобом, пошто је Жељко Митровић вероватно последња особа у овом делу света која би се ставила на браник јавног интереса. Сигурно је да би надлежни требало да провере све његове наводе и утврде да ли у силној документацији о којој говори ипак "има нечега". Истовремено, међутим, нема сумње да ће чак и најжешћи Ђиласови противници двапут размислити пре него што поверују човеку који је своју империју изградио под окриљем Мирјане Марковић и чији медијски продукти већ две деценије морално, интелектуално и естетски уназађују српско друштво.

...и Млађан Динкић

ДРАМАТУРГИЈА: Последња таблоидна драма министра Динкића такође је добар пример тезе да је важније ко прича, него шта прича. Овде је ситуација ипак нешто комплекснија и врло јасно објашњава шта и зашто читамо у најтиражнијим издањима. Увек добро обавештени "Информер" претходних се недеља интензивно бавио ликом и делом поменутог Динкића, објављујући између осталог: да је Динкић под истрагом због сумњивог оснивања Националне штедионце и исто тако сумњиве продаје простора некадашњег Завода за обрачун и плаћање; да је тим својим делатностима наводно омогућио додатно богаћење и онако богатих Мирослава Мишковића, Вука Хамовића и Војина Лазаревића; да је случај "кипарских милијарди" заташкан; да, упркос захтеву Јавног тужилаштва да тим поводом буде саслушано више функционера с Динкићем приде, нико никада није саслушан.

С друге стране, министар је опширним демантијем објаснио да није одговоран ни по једној од наведених ставки. Детаљно наводећи контекст у коме су се ствари догађале, тадашњу поделу надлежности и последице својих и туђих поступака, у тексту објављеном на сајту Уједињених региона Србије, чак је и посебно истакао ("болдовао") значајне делове. У једном од тих болдованих сегмената крије се и суштина Динкићевог протеста: "Недопустиво је да тзв. поуздани извори из полиције, без храбрости да јавно стану иза свог имена и презимена, кукавички обмањују јавност и уништавају углед било коме."

Јасно је сваком да се у досадашњем току ове приче није појавило ништа посебно ново и ништа посебно иновативно. Сад, међутим, долазимо до бизарног драматуршког обрта у којем Динкић одступа од свега до сада виђеног на иначе живописној медијско-политичкој сцени. Позивајући се на тезу о спрези "дела полиције и таблоида", он је 11. јуна од Томе Николића тражио да сазове ванредну седницу Савета за безбедност. "Ако су се појединци из полиције отргли контроли и заједно са таблоидним новинарима пресуђују и позивају на линч, онда је угрожена и безбедност сваког грађанина", објаснио је маштовити Динкић. Захтев је (сасвим очекивано) одбијен, уз оцену да писањем београдских медија није угрожена безбедност грађана, али и поетично објашњење: "Председник Николић се никада неће мешати у рад медија, као што није ни до сада, чак и када је и сам био предмет медијских написа."

НА БРАНИКУ МЕДИЈСКИХ СЛОБОДА: Тешко је, заиста, утврдити шта је у свему овоме најапсурдније – чему се човек може само насмејати, а шта би могло да му изазове озбиљне пробавне и нервне тегобе. Како, рецимо, доживети ово Николићево залагање за слободу штампе и акценат на његовом медијском достојанству?

Формално-правно, Николић је донекле у праву: он се лично заиста није много мешао у медијска посла; никада није био један од оних који су свакодневно звали уреднике; никада се није бавио ликом и делом овог или оног новинара. Сећамо ли се, међутим, у којој је странци био Томислав Николић пре него што се упристојио, пре него што је научио како да се понаша и шта сме да каже, пре него што је заборавио шта је и какав је био некад? Некадашња странка истог тог Томислава Николића одговорна је за незапамћена кршења медијских слобода, за ратну цензуру, за незаборавни Закон о јавном информисању и све што је из њега проистекло. Његова садашња странка, с друге стране, има видан уплив у више медија – било у виду најава разноразних хапшења, било у виду рекламирања онога што је дотичној странци важно, било у виду хајке на оне који су у датом тренутку трн у оку актуелним властодршцима (или, прецизније, Александру Вучићу, као Николићевом најближем политичком сараднику).

У том контексту, поезија упућена Млађану Динкићу и васколикој јавности, у најмању руку представља лицемерје, ако не и отворено подсмевање сваком преосталом мислећем бићу у Србији. Јер сви такви – упркос свему, и даље мислећи – нису могли да не примете како је последњи напад на Млађана Динкића кренуо у јеку прича о реконструкцији Владе и свега неколико дана након историјске изјаве Александра Вучића да има "ноћне море због стања српске економије". Због тога, заиста је тешко одупрети се утиску да је извештавање "Информера" скоро искључиво у функцији актуелних превирања у Немањиној улици.

Не би то, наравно, било први пут. Од тренутка када су управљање над земљом преузели Николић и Вучић, писање таблоида у потпуном је складу с њиховим тренутним политичким потребама и интересима – довољно је само погледати пример Драгана Ђиласа, који ће имати монопол над насловним странама све док не оде из фотеље градоначелника.

С друге стране, не би требало заборавити ни да Вучић и Николић – колико год били верзирани у медијским стварима – никако нису и родоначелници таблоидног новинарства у форми у којој га знамо. Напротив. Оно је процветало после 5.

октобра, у окриљу њихових политичких противника, с тим што су му се главни извори, финансијери и налогодавци периодично мењали. Пре убиства Зорана Ђинђића, таблоиди су живели на јаслама криминалних кругова, бранећи интересе различитих кланова и понекад чак најављујући њихове акције. После "Сабље", једноставно су се преусмерили на изворе информација блиске владајућој елити, а своје услуге почели да наплаћују – не нужно у новцу. Занимљиво је исто тако да су се непрестано гасили, а потом умножавали, да су сви редом бележили завидне тираже и да упорно нису одступали од кршења свих етичких стандарда професије.

Једини изузетак, овде занимљив зато што показује да је могуће направити таблоид који неће бити увреда за мозак и за око, јесте "Курир" у периоду од краја 2010. до фебруара 2012, када га је уређивао Бранислав Бјелица. Човек је на зиду своје канцеларије имао и Закон о информисању и Кодекс новинара Србије, што се јасно видело на страницама које су притом остале и жуте, и атрактивне.

Његовим одласком све се не само вратило на старо већ је постало много горе него што је икада било.

НАЈБЛИЖИ ИНСАЈДЕР: Пошто смо већ на терену рекапитулација, долазимо до детаља који је имао далекосежне последице на нашу медијску сцену, као и на оно што се данас догађа Млађану Динкићу. Један од првих који је злоупотребио бесрамност домаћих таблоида у сопственом политичком интересу, један од првих који је био тзв. поуздани извор, један од оних "без храбрости да јавно стану иза свог имена и презимена, кукавички обмањују јавност и уништавају углед било коме", био је главом и брадом – Млађан Динкић. Током систематског уништавања угледа владе Зорана Живковића, Динкић је посезао за "Куриром" као оруђем кад год је могао, а ту праксу наставио је све док на страницама тог листа није пронашао нешто што му се није допало.

Тадашњи уредник "Курира", а данашњи уредник и власник "Информера" Драган Ј.

Вучићевић, то је сликовито описао у јуну 2005. године, пред Судом части Независног удружења новинара Србије: "До пре четири месеца, Млађан Динкић био је један од најближих инсајдера "Курира" у Влади Србије и достављао нам је гомилу информација о појединим политичарима и странкама. Све је почело са ‘Гласом јавности’, који је објављивао фељтон под називом ‘Демократска пљачка Србије’, у којем су изнете само сумње где су паре које је Милошевић изнео на Кипар, а Динкић пронашао." Пошто су "Глас јавности" и "Курир" припадали истој фирми, тј. компанији Радослава Родића, "од тада настаје пакао за ‘Курир’ и ‘Глас јавности’". У записнику са седнице Суда части наводи се и да је Вучићевић "у детаље објаснио како је, када и коме од чланова уредништва ‘Курира’, Динкић претио телефоном и СМС порукама, називајући их мафијашима, обећавајући да ће их уништити и препоручујући им да траже други посао. Иначе, Суд части, сазван на иницијативу тадашњег Г17 плус због писања "Курира" о функционерима те странке, тада је донео препоруку која лако може да се примени и у данашњој ситуацији – тим пре што су главни актери исти: "Суд части НУНС констатује да и подносилац пријаве Г17 плус и лист ‘Курир’ демонстрирају односе и везе који су неуобичајени за објективне медије и политичке организације... Ценећи аргументацију и једне и друге стране, Суд части је установио да су током година високи функционери Г17 плус и ‘Курир’ били у савезништву из којег је проистекло више афера, везаних пре свега за чланове претходне владе. Према изјавама новинара Курира, изгледа да су се такви недопуштени односи наставили и касније, када су функционери Г17 плус постали државни функционери. Из исказа две стране није јасно када су и зашто такви односи прекинути, али извесно је да су прерасли у супротност и прави медијско-политички рат."

Коме, дакле, и да ли икоме веровати? С једне стране, ту је политичар који већ тринаест година води српску економију, а никада, ниједном речју, није преузео одговорност за било који део економске катастрофе у којој се налазимо; политичар који је својевремено сарађивао с таблоидима, а који данас запомаже, тврдећи да исти ти таблоиди нарушавају безбедност државе. С друге стране, ту је медиј који се отворено сврстава на страну најјаче партије у Србији; медиј на чијем се челу налази човек који је водио све важније таблоиде, који јавно тврди како су новинарски етички кодекси превазиђена ствар, који је у конфликту са свим и сваким, а који притом не штеди увреде на рачун сваког ко се усуди да изговори нешто што му не одговара.

Имајући у виду тајминг овог напада на Динкића, као и чињеницу да се у њему није појавило ништа чега већ није било у медијима, најпаметније би било сачекати да све то лепо прође као што је и почело. Већ за који дан, Александар Вучић имаће неке нове ноћне море, па ће и надлежни таблоиди добити нове радне задатке. Што се Млађана Динкића тиче, за њега тек не би требало бринути: особа без које не може ниједна српска влада, доказао је да може да преживи све.

КАЉУГА: У свему овоме, можда је најжалосније то што је Млађан Динкић у нечему заиста у праву. Имајући у виду вишегодишње медијско тровање са свих страна, као и последице које је због тога претрпео нервни систем грађана Србије, заиста не би било на одмет да буде сазвана седница Савета за безбедност, уз обавезно присуство власника и уредника свих медија – како оних отворено таблоидних тако и оних који су елегантније од таблоида такође радили у интересу овог или оног загађивача менталног здравља.

Да је исти тај Динкић устао у одбрану опште националне безбедности нешто раније, сигурно је да би наишао на велику подршку. Потписница ових редова лично би стајала на Теразијама с транспарентном "Млађо, мајсторе!". Исто тако, да је Драган Ђилас закукао због начина на који медији извештавају о неким његовим политичким противницима у време док је био моћнија фигура у медијима, подржали би га чак и они који његово име никада неће заокружити на бирачком листићу. Да су се због медијског третмана ове или оне особе побунили Божидар Ђелић, Оливер Дулић, Драган Шутановац или било ко од оних који су апеловали на таблоидну милост тек када су се нашли на насловним странама, сигурно је да не би наишли на тишину на коју су иначе наишли. Ако, у међувремену, нешто не науче, слична судбина стићи ће и данашње властодршце, већ за коју годину или деценију, када више не буду на власти.

Исте лекције морали би већ једном да науче и медијски власници и уредници разних боја. Без обзира на то каква им је била почетна мотивација, они би требало коначно да схвате како поседују или уређују медиј, а не странку или ПР агенцију која се од осталих агенција разликује само по томе што не поштује никакве стандарде и за коју не важе никаква правила и закони. Ако већ немају неки паметнији разлог за то – јавни интерес, рецимо – о томе би могли да размисле из тржишног угла: да се присете колико је таблоида и медија "чудног порекла" нестало, само зато што су се појавиле неке богатије и имућније газде, или зато што су налогодавци нашли послушније плаћенике.

Све док медијске газде и њихови "најближи инсајдери" не обнове градиво и присете се зашто се заправо баве послом којим се баве, тешко да ћемо испливати из медијске и политичке каљуге у којој смо се нашли.

А времена је заиста мало, јер се од смрада већ и сада тешко дише.