Вести
16. 07. 2025.
Увести лиценце за новинаре и казне за надриновинарство
Након што су су направили студенте 2.0 (оне који само желе да уче), бајкере 2.0 (оне који само желе да возе мотор), адвокате 2.0 (оне који само желе да адвокатишу), владајућа клика је дошла на оригиналну идеју да створи и новинаре 2.0 (ваљда оне који само желе да буду новинари по сваку цену).
Наврат-нанос је склепано удружење названо АНС (Асоцијација новинара Србије), где се на списку нашло 135 новинара у цивилу чији је једини задатак био и остао да хорски кличу оде вођи и тако зарађују за хлеб.
Добра ствар у оснивању овог симпатичног друштванца је што су се сви, именом и презименом, нашли на једном списку. Затребаће кад-тад.
То може бити и последњи ексер у ковчег српског новинарства уколико се не припреми озбиљна тактика спашавања ове професије која је буквално на умору.
Док студенти озбиљно дрмају кавез Александру Вучићу, ваља се спремити за „поствучићевски“ период Србије, који ће, пре или касније, неумитно доћи. Kада буде свануо тај нови „шести октобар“ и овај народ добије другу шансу да се дозове памети, било би неопростиво поновити грешке које су направљене након пада Милошевића, јер су неодлучност, неслога и интереси коалиције која је тада преузела власт прескупо коштали Србију.
Оно што је заједничко за оба диктатора је контрола медијског простора, али ту постоје прилично велике разлике. Наиме, Милошевићу је било битно да под својом чизмом чврсто држи РТС, „Политику“ и „Вечерње новости“, док је остатак „великодушно“ препустио опозицији сматрајући да могу да се, као деца, играју у ограђеном простору не наносећи велику штету.
Треба имати на уму да је то још увек било аналогно доба, без интернета који је био у повоју, без друштвених мрежа и паметних телефона. Ипак, и поред тога, неки часни људи који су припадали новинарској бранши успели су да очувају светлост свих тих мрачних година, а у историји професије ће остати упамћено да су медији у којима су радили били светионици здравог разума и лучоноше преокрета који ће касније уследити.
У поређењу са садашњом медијском сценом у Србији, то време, ма колико то бизарно звучало, изгледа као Периклово доба. Новинари су могли да пронађу простор у опозиционим медијима и искажу своје неслагање са лудилом тадашњег режима. Ето, да ми је неко 1994. рекао да ћу тридесет година касније написати ову реченицу, свакако бих помислио да је сишао с ума. Али, када човек довољно дуго поживи бавећи се овим послом, могуће је и тако нешто.
Некадашњи министар информисања из тог периода, човек који је исписао најсрамније странице односа државе према медијима, а садашњи власник Србије, добро је испекао занат учећи на грешкама свог претходника.
Одмах по успостављању своје владавине, заузео је скоро целу медијску сцену нарочито се фокусирајући на телевизије са националном фреквенцијом, мада ван његове пажње нису остали ни штампани медији, радио-станице, портали и друштвене мреже. Све је под строгом контролом врховног вође који на располагању поред послушних уредника и новинара има и читаву војску ботова увек спремну да се, по команди, обруши на свакога ко се усуди да на интернету искаже мишљење супротно од оног које је прописало „министарство истине“.
Оно мало медија који су успели да се одупру челичном загрљају има врло ограничен и сужен простор за рад и под сталном су баражном ватром правоверних, њиховој салви увреда и оптужби за све и свашта. Не треба ни напомињати да је речник и начин деловања готово истоветан оном из деведесетих.
Укратко, Александар Вучић је успео у ономе што никоме пре њега није пошло за руком. Уништио је читаву професију која је изузетно важна за свако друштво. Новинарство је детаљно и систематски девастирано и разорено. Осим у траговима, оно више не постоји у Србији.
По редакцијама медија наклоњених режиму ухлебљење је нашао беспризорни, бахати, нестручни и неморални олош коме ништа није свето. Оно што они раде годинама, по наредби свог врховног команданта, без проблема се може окарактерисати као злочин према народу и држави. Ти људи се баве нечим што би се могло назвати надриновинарство и представља срамоту за професију. У Kривичном законику Србије за оне који се лажно представљају као лекари и баве се надрилекарством предвиђена је казна до три године затвора, а исто важи и за лажне адвокате јер се њихова активност карактерише као надриписарство. Нажалост, оне који се баве надриновинарством, Kривични законик још увек не препознаје као преваранте.
Међутим, како ништа не траје вечно тако неће ни ова власт, па се поставља питање како спремно дочекати тај тренутак, вратити новинарство правим професионалцима и ову струку очистити од глиба и муља који је гуши већ тридесет година.
Можда, сада из ове перспективе тако нешто изгледа као немогућа мисија, али то не мора бити узалудан посао ако се ради на прави начин. Тај корак ка оздрављењу може бити бржи и лакши него што у овом тренутку изгледа.
Уколико Србија крене правим путем према истинском демократском друштву у коме су јасно подељене гране власти на извршну, законодавну и правосудну, без новог врховног вође и његове самовоље и уколико буде постојала истинска жеља будуће власти да ово друштво изведе на прави пут, један од првих и примарних задатака мора бити успостављање реда на медијског сцени и њено детаљно проветравање, односно избацивање смрада и трулежи.
Данас смо сведоци појаве да свако ко пише неки блог или га засврбе прсти да изнесе мишљење на неком од опскурних портала себе назива новинаром. То је, једноставно, неприхватљиво и представља нешто од чега треба направити јасну дистанцу.
Kао прво, мора се приступити правој и истинској лустрацији оних који су се до сада бавили надриновинарством. Свако ко се огрешио о правила новинарске професије и ко је, макар једном, прекршио новинарски кодекс мора бити лустриран и мора му се изрећи забрана бављења овим послом. Срећом, интернет памти све, податке није тешко наћи а и судови части оба новинарска удружења имају у својим архивама тога на претек. Новинарство се мора вратити правим новинарима.
Друго, треба увести лиценце за новинаре. Ако већ лекари, инжењери, адвокати и још неке професије морају имати лиценце да би се бавили својом професијом, зашто исто не би важило и за новинаре? Након две године рада у професионалним медијима, новинари би подносили молбе за издавање лиценце о којој би одлучивала комисија из оба новинарска удружења (НУНС и УНС). Уколико кандидат у протекле две године није прекршио кодекс, добијао би лиценцу и постајао лиценцирани професионални новинар са свим правима и обавезама које то звање подразумева.
Треће, мора се одредити правило да будући лиценцирани новинар има високошколско образовање. Да се опет вратимо већ поменутим професијама. Ако не можете да будете адвокат или инжењер без завршеног факултета, зашто бисте могли да будете главни уредник са завршеном средњом школом? Новинарство је сувише озбиљна и важна професија за свако друштво да би се препустила људима који немају одговарајуће образовање. Наравно, неко ће рећи да многи наши врхунски новинари нису имали завршене факултете ( Александар Тијанић, Богдан Тирнанић и још неки), али то су само изузеци који потврђују правило.
А оно гласи да је већина наших најбољих новинара ипак прво завршила високе школе. Већ више од деценије слушамо мантру која је проистекла из кухиње владајуће странке да формално образовање није важно, да се и без њега може успети у животу и да је најважније бити лојалан и прилагодљив. То је осакатило многе генерације и довела српско друштво до стадијума у коме се сада налази. Баш због тога треба инсистирати да диплома факултета мора бити један од првих предуслова за оне који желе да се баве овом професијом.
Четврто, новинарима се мора дати статус службеног лица, зато што обављају посао од јавног значаја. Сваки напад на њих у вршењу службене дужности, вербални или физички, мора се третирати као кривично дело и као напад на било које друго службено лице.
Лиценце за новинаре представљају само први али врло важан корак који води ка оздрављењу ове струке. Уколико она не стане на здраве ноге и уколико они који преузму кормило Србије само ископирају матрицу својих претходника, још је више усаврше и не дозволе новинарима да раде слободно и по савести, онда ће, вероватно, неки мој млади колега за тридесет година написати да је Вучићева ера била Периклово доба за новинарство у Србији.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.