Вести

13. 08. 2025.

Аутор: Миљан Давид Танић Извор: pescanik.net

Лов на вештице

Шта је заједничко Оливери Ковачевић, уредници на јавном сервису, Ивану Ивановићу, популарном ТВ водитељу, Татјани Росић, универзитетској професорки, и двојици православних теолога, Вукашину Милићевићу и Благоју Пантелићу? На први поглед, готово ништа. Не повезује их ни идеологија, ни генерацијска припадност, ни сфера јавног деловања.

Ипак, њихове судбине су се током последњих годину дана испреплеле кроз један исти, препознатљив механизам. Оно што им је заједничко није оно што они јесу, већ оно чему су изложени: јавном дисциплиновању, медијској хајци и институционалној одмазди – модерној верзији лова на вештице. Њихови појединачни случајеви, сваки са својим специфичностима, заједно исцртавају мапу система контроле у данашњој Србији – система који не кажњава кршење закона, већ кршење неписаног правила лојалности.

Вербални деликт у СПЦ

Најогољенији пример механизма лова на вештице, који у себи сажима све елементе – од кафкијанског процеса до институционалне одмазде – јесте случај двојице православних теолога, др Вукашина Милићевића и Благоја Пантелића. Њихов прогон је парадигматичан јер се одвија унутар институције која би морала да почива на начелима праштања и истине, а не силе – Српске Православне Цркве.

Случај Вукашина Милићевића, којем је раније одузето звање доцента на Богословском факултету и који је већ годинама под забраном свештенодејства, врхунац је дугогодишњег притиска због његових јавних иступа. Слично њему, и теолог Благоје Пантелић, уредник магазина Теологија.нет, нашао се на удару. Обојица су почетком августа 2025. године позвани пред Црквени суд, а пре самог саслушања изречена им је најтежа могућа привремена мера – забрана причешћивања, односно искључење из литургијског живота Цркве. Обојица су, дакле, осуђени пре него што су и саслушани, а да им притом није речено ни за шта су конкретно оптужени.

Као некадашњи студент теологије и извршни уредник радија „Слово љубве“, званичног гласила Архиепископије београдско-карловачке, у време док га је управо Вукашин Милићевић водио, из прве руке сам сведочио атмосфери у којој је критичко мишљење било инцидент, а не врлина. Осетио сам механизам аутоцензуре који се рађа из страха да било која реч не буде погрешно протумачена као нелојалност хијерархији. Тај механизам је сада само добио своју коначну, судску форму.

Процеси против њих оголили су сву апсурдност система. Пантелић у свом писаном одговору Патријарху прецизно, позивајући се на каноне и Устав СПЦ, деконструише нелегалност поступка: од тајног пребацивања надлежности до чињенице да Патријарх истовремено и кажњава и предаје суду, што је канонски недозвољено. На самом саслушању, суочени су са комисијом која је само „читала питања“, без могућности дијалога, и која није могла да им наведе који су тачно канон прекршили. Њихов стварни „злочин“ није теолошка јерес, већ јавна критика друштвено-политичких потеза црквеног врха. Како је Пантелић навео у својој одбрани, његова дужност као теолога је да реагује на девијације, а мотив му је „искључиво брига за Српску православну цркву“, док је Милићевић поручио да једино признаје „закон Јеванђеља“. Њихов прогон је огледало за све: у систему који захтева беспоговорну послушност, најопаснија јерес је слободна реч.

Парадокс критичког мишљења: Случај ФМК

Ако случај теолога показује како се институција позива на Бога да би казнила слободну мисао, случај професорке др Татјане Росић показује како се институција позива на „критичко мишљење” да би урадила исту ствар. Професорка Росић је у јулу 2025. године добила отказ на Факултету за медије и комуникације (ФМК), формално због „нарушавања угледа институције“. Њен стварни грех био је текст објављен на Пешчанику под насловом „Чије су блокаде приватних факултета?“, у којем је критиковала однос приватних факултета према студентским протестима. Тиме је прекршила неписано, али кључно правило које важи како у приватном сектору, тако и у свим другим строго контролисаним системима у Србији: апсолутну лојалност послодавцу и вођству.

Парадокс је тиме дубљи што је ФМК основала Нада Поповић Перишић, министарка културе у време владе Мирка Марјановића, против које су се одиграли масовни студентски протести 1996/97. због изборне крађе. Институција коју је основала чланица власти из деведесетих, а која је касније (2017. године) потписала и подршку Александру Вучићу, данас даје отказ професорки због подршке студентском активизму и критике која подсећа на дух управо тих протеста. Круг је затворен, а критичка мисао је поново колатерална штета, чак и у институцији која би требало да је њен дом.

Заробљена институција: Случај јавног сервиса

Са приватних универзитета и из Цркве, механизам лова на вештице се у готово идентичном облику примењује и у великим државним системима, попут Радио-телевизије Србије. Случај Оливере Ковачевић, смењене почетком августа 2025. са места уреднице фестивала „Песма за Евровизију“, то најбоље илуструје. Званични разлог, сведен на једну реч, био је „непослушност“.

Њен стварни прекршај састојао се у томе што је одбила налог врха куће да спречи извођаче да исказују подршку студентским протестима. Њен случај је огледало немогуће позиције професионалца у заробљеној институцији: од ње се не тражи да крши закон, већ нешто много суптилније – да суспендује етику и професионални интегритет зарад вишег, политичког интереса.

Као неко ко је и сâм ове године био део полуфиналног жирија тог фестивала, сведочим да је „Песма за Евровизију“ постала један од ретких простора где се, макар и у назнакама, могао осетити пулс друштва мимо строге контроле власти. Управо је тај простор слободе, очигледно, морао бити сужен. Смена Оливере Ковачевић је стога порука свима у јавном сектору: лојалност хијерархији, чак и када она подразумева цензуру, јесте врхунска врлина, а професионализам који јој се супротстави је само још један облик непослушности који се мора казнити.

Тржишна гиљотина: Случај Ивана Ивановића

Последњи пример, случај водитеља Ивана Ивановића, показује најсофистициранији вид контроле – онај који се не спроводи ни судским процесом, ни административном сменом, већ тихим корпоративним потезом. Његов прелазак са Нове С на Блиц ТВ 2024. године био је најављен као велики медијски трансфер, а заправо је био покушај да се провери да ли је оштра критика власти могућа и ван уточишта „опозиционих“ кабловских канала.

Експеримент је трајао непуну годину дана. Првог августа 2025, компанија Рингиер је нагло раскинула уговор. У званичном саопштењу наведено је да је то учињено јер „допринос емисије није испунио очекивања, али и угрозио репутациону слику компаније у вези са јавним иступањима лица која се идентификују са емисијом“. Формулација о „угрожавању репутационе слике“ због „јавних иступања“ савршен је пример корпоративног језика који служи да замаскира политички притисак. У преводу: критика је постала превише гласна и ризична.

Његов случај доказује да у данашњој Србији тржиште медија није слободно, већ условљено. Слобода говора је роба која се толерише док не постане политички ризик за власника. Када се то деси, гиљотина је тиха, чиста и спроводи се у име пословне политике, али је порука идентична као у свим претходним случајевима: постоји граница која се не сме прећи.

Механизам контроле

Иако су се одиграли у различитим аренама – у Цркви, на приватном факултету, јавном сервису и комерцијалној телевизији – свих пет случајева функционишу по идентичном оперативном систему. Нико од њих није кажњен због кршења закона у транспарентном процесу. Њихов једини, стварни прекршај било је кршење неписаног правила лојалности.

Механизам је увек исти и увек кафкијански. Оптужбе су нејасне: „нарушавање угледа“, „непослушност“, „угрожавање репутационе слике“ или, као у случају Милићевића и Пантелића, потпуно непостојеће у тренутку кажњавања. Процес је изврнут: казна – било да је то отказ, смена, раскид уговора или забрана причешћа – стиже пре пресуде и без праве процедуре. Власт која кажњава је недодирљива и скривена иза бирократских саопштења, управних одбора или комисија које само „читају питања“.

Модел је, како сте и сами приметили, преузет из праксе ауторитарних система и корпорација: не толерише се јавна критика која нарушава слику о јединству и непогрешивости вођства. Крајњи циљ овог механизма није само да се казни петоро непослушних. Циљ је да се пошаље порука свима осталима, да се створи амбијент у којем ће свако, пре него што јавно проговори, сам себе цензурисати. То је атмосфера коју сам и сâм искусио радећи на црквеном радију – страх, не од директне забране, већ од тога како ће се реч протумачити и да ли ће вас довести у проблем. Тако се ствара друштво привидне слободе, у којем је формално све дозвољено, а суштински се мало тога сме.

Дух министра информисања

Да бисмо у потпуности разумели овај савремени, наизглед софистицирани механизам контроле, морамо се вратити у његову сирову, отворено бруталну фазу – у период од 1998. до 2000. године и мандат Александра Вучића као министра информисања у Влади Мирка Марјановића. Његов кључни алат био је злогласни Закон о јавном информисању, који је уместо данашњих тихих корпоративних гиљотина и административних смена, користио директну финансијску батину. Уведене су драконске новчане казне за „неподобне“ медије, наплативе у року од 24 сата, под претњом пленидбе целокупне имовине.

Медији попут „Дневног телеграфа“ и „Европљанина“ су уништени, а створена је атмосфера страха у којој је, само шест месеци након доношења закона, убијен и новинар Славко Ћурувија. Данашњи систем је само еволуција те матрице. Уместо једног закона, имамо хиљаду невидљивих метода: економско исцрпљивање неподобних медија кроз контролу тржишта оглашавања, преузимање медија од стране државних компанија и константно етикетирање критичара као „издајника“ и „страних плаћеника“ у таблоидима под директном контролом власти. Циљ је остао идентичан оном из 1998: угушити критичку реч. Само су алати прилагођени привиду демократије.

Зато пет наизглед неповезаних судбина са почетка овог текста нису само изоловани инциденти. Они су логичан наставак политике која је дефинисана деведесетих: политике у којој је слобода медија и говора схваћена не као темељ демократије, већ као претња стабилности режима. Све се променило да се ништа не би променило. Драконске казне замењене су софистицираним притисцима, али дух министра информисања, који у свакој критици види заверу, а у свакој слободној мисли јерес, никада није напустио власт.

Ми живимо у Србији не било ког Александра Вучића, већ у Србији свемоћног министра информисања Вучића.

Аутор је преводилац, некадашњи извршни уредник радија „Слово љубве“ Архиепископије београдско-карловачке и коаутор подкаста „Дописи из Дизниленда“ и „Педер, Поп и Правник“.