Вести
25. 08. 2025.
Ескалација напада на новинаре
Наше право да не видимо ништа
Иако се арсенал за спречавање извештавања за недељу дана већ проширио од ласера за заслепљивање до отрова који се прска у очи, као у случају Вука Цвијића, председник је лансирао синтагму „окупациони медији“, чиме је дао дозволу за лов на професионалне репортере
Говорећи крајем јуна из Севиље о томе колико ужива у успостављању реда у Србији (рекло би се да је задовољство било преурањено), председник Вучић је тако расположен изговорио: „То што раде Н1 и Нова је чист тероризам и чекаћемо шта ће тужилац да каже, и чекамо, и чекамо и даље.“ Од тада се јавни ред помало успоставио, макар када је реч о свакодневним блокадама раскрсница о којима су телевизије Јунајтед медије тако терористички извештавале, да би се изнова и готово потпуно урушио – а „тужилац“ никако да препозна елементе кривичног дела у професионалном обављању новинарског посла.
Што никако не значи да су новинари остављени на миру. Према подацима из регионалне СафеЈоурналистс базе, само у јулу су забележена 24 инцидента која су озбиљно угрозила безбедност запослених у медијима – од претњи читавим редакцијама (рецимо, да ће Н1 проћи као Шарли ебдо), физичких насртаја на новинаре Инсајдера и ФоНета који су се дрзнули да се приближе Ћациленду, па све до насилног поступања полиције за које није постојало оправдање.
Уследила је реакција представника ОЕБС-а за слободу медија Јана Братуа, који је забринуто констатовао ескалацију претњи и насиља према новинарима, подсетио да је власт у обавези да се уздржи од „било каквог облика застрашивања, претњи или радњи које би могле да угрозе безбедност новинара“ и изразио уверење да ће се ипак предузети неопходни кораци и истражити сви пријављени случајеви. Ако изузмемо промптно хапшење нападача на екипу ТВ Информер у Новом Саду, од тога није било ништа, а ескалација је почела да поприма облик систематског прогона.
Напади под заштитом полиције
Претње су постале језивије, попут оне да новинаре Н1 „као организаторе покушаја грађанског рата“ у Новом Пазару „треба од првог до задњег побити, заједно са вашим породицама, јер ви нисте ни животиње него монструми, којима треба сатрти семе у самом корену“. Али како су указали из НУНС-а, Тужилаштво за високотехнолошки криминал такве поруке „изречене у кондиционалу“ често одбацује уз образложење да не представљају директне претње, а све те пријаве су, заједно са несумњивом претњом смрћу новинарима портала Аутономија, и даље у фази „разматрамо“. На терену, оно што министар полиције Ивица Дачић назива „грађанима који другачије мисле“ то су мишљење испред просторија СНС-а артикулисали користећи помагала у виду ласерских снопова уперених у телевизијске камере, а када им је понестајало речи (на располагању је махом само повик „усташе“, па је лако и да зафали) са средствима јавног информисања су комуницирали бацањем каменица, залеђених флаша и пиротехнике. Пред очима полиције, која није реаговала.
А показало се да је пасивност можда и најбоље чему новинари могу да се надају од припадника МУП-а. У ноћи 13. августа, шест од десет забележених напада на новинаре су починили управо полицајци, не обазирући се на истакнуте легитимације или прес прслуке. У неким случајевима у покушају да спрече документовање прекорачење законских овлашћења (па чак и уништавањем опреме), у другим без јасног повода, као када је фоторепортер Гаврило Андрић ударен пендреком по кациги и оборен на земљу док је стајао са колегама у издвојеној групи.
И док је саопштење Братуа са почетка месеца прошло без коментара представника власти, изјава Марте Кос у којој је наведена дешавања оценила као веома забрињавајућа и подсетила да пут ка ЕУ захтева и да „новинари могу да извештавају без застрашивања или напада“, покренула је нову фазу комуникације политичара који другачије мисле. Више није било довољно да Дачић у потпуности одбацује наводе о полицијској бруталности, већ се прешло на комбинацију неваспитања и заоштравања реторике. Па је Ана Брнабић узвратила Марти Кос да таква „тирада општих места није забележена још од последњег такмичења за мис света“, Вучић се изругивао „а онда сте опет чули од окупационих медијских посленика ‘ево јури полиција новинаре’ што је наравно била лаж“, а Златибор Лончар изрекао коначну дијагнозу: „Молим све грађане Србије да знају да када нека вест долази са Н1, Нове С, Времена, Данаса, да је чиста лаж, то је време показало до сада“.
У таквој атмосфери еволуира и репресија. Новинару нашег недељника Вуку Цвијићу је на протесту са леђа пришао полицајац и попрскао га хемикалијом од које је накнадно био слеп на оба ока дуже од сат времена. И док је УНС такав чин осудио као стравичан, а АНЕМ као брутално прекорачење овлашћења које изискује утврђивање и идентитета нападача и врсте средства које је употребљено, ћутање власти надоместио је Информер. У тексту насловљеном „Вук Цвијић опет глуми жртву! Бедни преварант звезда блокадерских медија“, објаснили су публици која другачије мисли како је све бесмислена лаж у циљу додворавања опозиционим лидерима и добијања простора у медијима, који му као новинару сигурно недостаје.
Али на страну увреде Ане Брнабић, оно што заиста недостаје независном новинарству јесу мање уопштене реакције са Запада. Јер како су приметили из Репортера без граница, последњи извештај Европске комисије о владавини права у Србији види само проблем безбедности новинара, али не види извор, „а извор су владајућа странка, председник и пасивност полиције“.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.