Вести

25. 09. 2025.

Аутор: Јована Ђурђић Извор: Време

Новинарке против насиља: Солидарност која мења медијски пејзаж

Само током августа 2025. године забележено је 25 физичких напада на медијске раднице, од чега су их у 14 случајева напали полицијских службеници, управо они чија је дужност да нам обезбеде сигурност на радном месту. Када се томе додају онлајн узнемиравање, вербалне претње и сексуално узнемиравање у редакцијама, јасно је да новинарке раде у амбијенту страха и несигурности

У времену у којем су медији у Србији често под притиском комерцијалних интереса и политичких центара моћи, иницијатива “Новинарке против насиља према женама” показује како професионална солидарност и јасно постављени етички стандарди могу да помере границе јавног дискурса. Настала 2017. године као идеја да се унапреди начин извештавања о насиљу према женама, ова мрежа новинарки, уредница, фоторепортерки и других медијских радница, данас броји више од 90 чланица и представља један од највидљивијих примера организованог отпора сензационализму и нормализацији насиља. Њихов рад показује да медији не морају да буду део проблема, већ да су кључ решења.

У разговору за “Време” са Христином Цветинчанин Кнежевић – новинарком, истраживачицом, едукаторком и оснивачицом и уредницом налога “Феминизам из теретане” – говоримо о настанку иницијативе, њеним приоритетима, притисцима са којима се новинарке суочавају, као и о акцијама које су оставиле видљив траг у домаћем медијском простору.

“ВРЕМЕ”: Како је настала иницијатива “Новинарке против насиља”, шта вас је повезало и колико дуго делујете? Који су вам главни приоритети?

ХРИСТИНА ЦВЕТИНЧАНИН КНЕЖЕВИЋ: Иницијатива “Новинарке против насиља” настала је 2017. године када су УНДП и Фонд Б92 окупили новинарке и уреднице са идејом да се унапреди начин на који медији у Србији извештавају о насиљу према женама. Од тада делујемо као мрежа која данас окупља више од 90 новинарки, уредница, фоторепортерки и других медијских радница, које се организовано, јавно и гласно залажу да се о насиљу говори као о друштвеном, а не као о приватном проблему или као о сензацији којом се повећава читаност, гледаност или број кликова.

Као медијске раднице свесне смо какав утицај медији имају на обликовање ставова и вредности, због чега нас је повезала идеја да начин на који се извештава о насиљу директно утиче на то да ли ће га друштво препознати као озбиљан друштвени проблем и радити на његовој превенцији, или ће га, напротив, оправдавати као “емоцијама набијен” начин комуникације који је случајно ескалирао. На тај начин насиље према женама се нормализује. Приоритет групе јесте да медијски пејзаж не буде обележен извештајима који насиље релативизују или нормализују, нити онима који жене са искуством мушког насиља претварају у нове мете – кроз виктимизацију, ретрауматизацију или откривање њихових приватних података.

Које конкретне активности реализујете у оквиру групе и како пружате подршку колегиницама изложеним различитим облицима притисака или насиља?

Наш рад почиње мониторингом медија, јер без јасне слике о томе како се извештава о насиљу према женама не можемо знати да ли смо, и у којој мери, суочени с проблемом. Од 2019. године анализирамо медијске објаве и до сада смо прегледале на десетине хиљада текстова и прилога. На основу тих анализа настале су Смернице за медијско извештавање о насиљу према женама, практичан водич за новинарке и новинаре, који помаже да се избегну најчешће грешке – од сензационалистичких наслова и фотографија са места злочина, до проналажења оправдања за насилнике. Поред тога, организујемо едукације за новинарке широм Србије и радионице за фоторепортерке, а креирале смо и бесплатну базу етичких фотографија и илустрација. Све ове активности имају исти циљ: да одговорно новинарство постане стандард, као и да допринесемо већој безбедности и достојанству жена – укључујући нас саме као медијске раднице.

Када говоримо о безбедности медијских радница, важно је рећи да су и чланице наше групе често изложене притисцима, сексизму и насиљу – у редакцијама, на интернету или на терену. Узнемиравање и злостављање новинарки нису везани само за “осетљиве теме” којима се бавимо попут корупције, криминала или насиља према женама, већ су напади усмерени и на нас као жене, што је посебно видљиво у мизогиним и сексуализованим нападима. Зато јавно реагујемо на насиље, указујемо на то кроз шта наше колегинице пролазе и пружамо подршку унутар групе, јер нисмо саме – имамо једна другу. У последње време, нарочито током протеста, све чешће се суочавамо и са физичким нападима и претњама на терену, неретко од полиције, управо оне која би требало да нас штити док радимо свој посао. То нас додатно подсећа колико је важно да стојимо заједно и да се боримо за безбедан медијски простор и радно окружење – како за жене о којима се извештава, тако и за оне које извештавају.

Можете ли навести неку вашу акцију или кампању која је имала посебно видљив ефекат у јавности?

Једна од акција на коју су “Новинарке против насиља” посебно поносне јесте стварање бесплатне базе фотографија и илустрација за етичко извештавање о насиљу према женама. Наша анализа показала је да је за три године број сензационалистичких израза у медијима смањен са 40 одсто на 27 одсто, док је број текстова који покушавају да оправдају насиље готово преполовљен.

Ипак, често се дешава да текст који потпуно испуњава стандарде етичког новинарства буде праћен неадекватном опремом – фотографијама са места злочина или визуелним приказима који ретрауматизују жене са искуством насиља. То је нарочито проблематично имајући у виду да свака трећа жена у Србији има такво искуство. Управо зато је ова база толико важна. Настала је кроз радионице и обуке које је водила наша колегиница Марија Јанковић, а редакцијама и медијским радницама и радницима бесплатно су стављени на располагање визуали који не повређују, већ шаљу поруку солидарности и јасно осуђују насиље. База постоји већ неколико година, а данас са задовољством примећујемо да се ове фотографије и илустрације све чешће користе као опрема текстова о насиљу према женама у домаћим медијима.

Колики значај има заједничко оглашавање у име групе у односу на појединачне иступе из редакција?

Заједничко реаговање посебно је важно када су на удару колегинице које свој посао раде професионално, у интересу јавности, а не појединих интересних група. У таквим ситуацијама, реакција “Новинарки против насиља” јасно и недвосмислено поручује да ниједна медијска радница није остављена сама да се носи са нападима и притисцима. Када група изађе са саопштењем, оно шаље поруку свима – а нарочито насилницима – да је њихово понашање примећено, да неће бити заташкано и да иза нападнуте новинарке стоји готово стотину жена које јој чувају леђа. То не мења само лични осећај саме новинарке која је била мета, већ и осећај свих других медијских радница које знају да, ако се нађу у сличној ситуацији, неће остати без подршке.

Наша саопштења, међутим, не односе се само на нападе на новинарке. Реагујемо и на најгрубља кршења професионалне етике, која све чешће превазилазе границе не само новинарских стандарда већ и закона и здравог разума. Илустративан пример је случај Николине Синђелић чије су интимне фотографије, без њене сагласности, објављене у ударном термину на једној од гледанијих телевизија, а потом их је, у емисији, крајње неумесно коментарисао Драган Ј. Вучићевић, главни и одговорни уредник.

Заједничким реакцијама јасно поручујемо да професионално новинарство не може постојати без поштовања жена. Када медији кроз неетичко извештавање понижавају или излажу жене насиљу, не урушавају само достојанство и безбедност оних које су на удару, већ и темеље поверења у саму новинарску професију. Друштво које на то пристаје заправо пристаје на урушавање основних вредности – професионалних, људских и демократских – без којих нема ни квалитетног новинарства, ни здравог и безбедног друштва.

Како данас оцењујете положај новинарки у Србији и са каквим се изазовима најчешће суочавају?

Највећи изазов за новинарке у Србији данас јесте безбедност на сопственом радном месту. Поред “стандардног” сексизма и узнемиравања у редакцијама, све чешће се суочавамо и са нападима на терену, док професионално обављамо посао у интересу јавности.

Од почетка студентских протеста у новембру 2024. године, притисци, претње и напади на новинаре нагло су се појачали, а медијске раднице су посебно угрожене јер напади на њих готово по правилу имају и сексистичку и/или мизогину димензију. Само током августа 2025. године забележено је 25 физичких напада на медијске раднице, од чега су их у 14 случајева напали полицијских службеници, управо они чија је дужност да нам обезбеде сигурност на радном месту. Када се томе додају онлајн узнемиравање, вербалне претње и сексуално узнемиравање у редакцијама, јасно је да новинарке раде у амбијенту страха и несигурности. Због тога положај новинарки у Србији можемо оценити као изузетно ризичан и нестабилан, са тенденцијом даљег погоршања уколико институције, посебно полиција, наставе да игноришу своју одговорност за нашу безбедност или, још опасније, саме остану међу онима који их угрожавају.