Вести

26. 09. 2025.

Аутор: Тамара Мутавџић Извор: Цензоловка

То не сме да изађе у јавност: Све жешћи напади на новинарке у којима учествује и полиција

Прошло је више од две недеље, али и даље осећам неку врсту непријатности, јер новинари не би смели да се суочавају са таквим ситуацијама и непоштовањем њиховог интегритета док извештавају са неког догађаја, каже новинарка Времена Катарина Стевановић коју је малтретирала полиција. О претњама и нападима на њих за Цензоловку говоре и професорка Смиљана Милинков и фоторепортерка Марија Чолаковић

Од почетка демонстрација на улицама широм Србије, новинари и новинарке трпе најразличитије нападе и притиске. Од претњи да се нешто не сме објавити, склањања са терена иако имају ознаку ПРЕСС, отказа због подршке студентима, застрашивања преко друштвених мрежа и осталих канала комуникације, па до физичких напада на демонстрацијама и то најчешће од стране припадника полиције.

За Цензоловку о својим искуствима говоре новинарка недељника Време Катарина Стевановић, шефица одсека за медијске студије Филозофског факултета у Новом Саду Смиљана Милинков и фоторепортерка Марија Чолаковић.

Није нормално

У недељу, 14. септембра, око 18 часова на службену мејл адресу професорки Смиљани Милинков стигла је порука „црна рука те је обележила, чувај се, пријатељ“. Непозната адреса, непознат и пошиљалац.

„Нисмо раније имали никакав контакт, моја адреса је доступна на сајту факултета, што значи да је неко морао да претражи. Мало је рећи да сам се узнемирила. Слично су реаговали и пријатељи којима сам показала. По савету адвокатице, пријављено је полицији, начињена је службена белешка, фотографисан телефон и речено је да ће бити прослеђено Тужилаштву за високо-технолошки криминал. Следећег дана ми се јавио колега са другог факултета, који је добио готово идентичну поруку. Такође је пријавио, уз напомену да има сазнања да сам и ја пријавила. И то је то, за сада се нико из полиције или тужилаштва није јавио“, каже Милинков за Цензоловку.

Страх постоји и рационално је плашити се, додаје Милинков, али то не значи да ће бити ућуткана.

„Пуно тога се накупило за ових сад скоро 11 месеци, мада нека врста ванредног стања на нашем Филозофском факултету и таргетирање професора и студената који критички указују на проблеме у овом друштву, траје и много дуже. Сада је све много интензивније, па скоро сваке седмице је неко од мојих колега или колегиница са факултета или сви ми групно на дневном реду блаћења у емисијама које продукује режимски Центар за друштвену стабилност и то се приказује на телевизијама са националном фреквенцијом. Дакле, директно таргетирање, проглашавање за непријатеље, стране плаћенике, некаква злочиначка удруживања, и онда не треба да чуди што се неко осећа позваним да прети. То је та атмосфера застрашивања лажима, манипулацијама која се негује дуго а сад је на некаквом врхунцу, ваљда.“

„Није нормално да полицајци с мржњом и уз псовке приводе или пендрече грађане у мирном протесту.

Није нормално да нам под ноге бацају шок бомбе и да их ми као зечеви прескачемо.

Није нормално да користе гас који се у цивилизованом друштву више не користи јер може озбиљно да угрози живот.

Није нормално да нас као таоце држе два и по сата у згради ректората где смо се склонили тражећи заштиту управо од полиције која гази све пред собом.

Није нормално да полицајац као џакове разбацује грађане који мирно стоје са подигнутим рукама штитећи студенте.

Није нормално да полиција не дозвољава улазак на територију кампуса, а када кажемо да смо професори, они коментаришу да нам је прошло радно време.

Није нормално да одлични, одговорни студенти буду у притвору и егзилу дуже од шест месеци само зато што су храбри, гласни и истрајни у борби за боље друштво.

Ово су само сегменти оног што је лично у мору свега оног ненормалног што сви заједно проживљавамо. У реду је плашити се, нико од нас није баждарен да нормално функционише у овим нељудским околностима, али тај страх и забринутост су само разлози да будемо још истрајнији и гласнији“, закључује професорка Милинков.

„Није ти место ту“

Фоторепортерка Марија Чолаковић наводи да се током протеклих месеци суочавала са вербалним и физичким нападима жандармерије, чији припадници нису имали видљиве ознаке, увек су били под маскама и штитовима.

„Најтежи инцидент догодио се 28. јуна, када сам заједно са још две жене одгурнута и више пута ударена пендреком у леђа и врат, након чега је бачен сузавац и имала сам озбиљан напад панике.

Други напад десио се испред седишта СНС-а у Улици Џона Кенедија, где су ме припадници жандармерије изгуравали штитовима, иако сам била јасно обележена као новинарка.

Трећи је био 15. августа, испред хотела Лондон. Тада сам, и поред видне новинарске легитимације, физички нападнута – ударана по руци и нози док сам извештавала телефоном.

Последњи инцидент догодио се током мирног протеста. Тада ме је припадник жандармерије одгурнуо назад у масу, иако сам показивала новинарску легитимацију, што заправо увек радим, стоји ми око врата сваки пут када сам на терену“, каже за Цензоловку.

Више пута су је спречили да фотографише или снима одређене догађаје, уз претње да „то не сме да изађе у јавност“, „није ти место ту“ и „иди фоткај нешто паметније, неке свадбе“.

Упркос свим претњама и страху, она је и даље на улицама.

„Сваки напад оставља траг и немогуће је не осећати страх који у мом случају дође тек када се спусти адреналин, али верујем да је управо у оваквим околностима дужност новинара и фоторепортера да истрају. Настављам да извештавам јер сматрам да је важно да јавност добије истините информације и да се документује оно што се заиста дешава“, каже Чолаковић.

Све нападе је пријавила.

„Нападе сам пријављивала новинарским удружењима и одређеним институцијама. Реакције су до сада биле ограничене и без конкретне заштите на терену. Највише подршке добијам од колега и организација које прате стање медијских слобода. Увек уз исту изјаву – ‘чувајте се‘.“

Ово је мој посао

Новинарка недељника Време Катарина Стевановић такође се суочавала са бруталним понашањем од стране полиције приликом извештавања са демонстрација. Једном приликом била је приморана да легне на земљу упркос јасном обележју да је новинарка, и уз „опомену“ да то не снима.

„Извештавајући са протеста против полицијске бруталности у Новом Саду 5. септембра, нашла сам се у групи људи коју је у кампусу полиција растеривала најпре бацањем сузавца, а затим и физичким потискивањем. Нашла сам се тако сабијена уз ограду спортског терена у групи од око 20 људи, а затим приморана да, иако сам се више пута легитимисала као новинарка и носила жути прслук са јасном ПРЕСС ознаком, лежим на земљи петнаестак минута, чекајући даље кораке полиције и одлазак у полицијску станицу. Више пута сам се и док сам лежала легитимисала као новинарка, питала да контактирам редакцију, на шта сам добијала изричито ‘не’ као одговор уз додатак да ћу то моћи да урадим када одем у полицијску станицу и ако се испостави да сам заиста новинарка. На крају су ми дозволили да устанем прва, када су кренули да легитимишу редом и воде људе у станицу, тражили су ми акредитацију и личну карту, не би ли проверили моје податке, а затим ми дозволили да користим телефон, да би ми се, када су проверили моје податке и вратили документа, један од полицајаца извинио уз речи да нису видели да сам новинарка. Одговорила сам да сам више пута то напоменула и да сам 15-ак минута лежала на земљи с јасним обележјем и да су и његове колеге приметиле да сам новинарка, пошто је неко од њих коментарисао управо да међу приведенима има и новинара. На то сам добила одговор да они носе маске и шлемове и да не чују и не виде баш увек све лепо“, препричава своје последње искуство Стевановић за Цензоловку.

Као и наше претходне саговорнице, упркос страху и она наставља да се бори кроз свој посао.

„Највећи стрес и страх од непознатог доживела сам управо у тренутку када сам се нашла уз ограду с полицајцима који су мене и групу сабили на то место, јер нисам знала шта ће се даље дешавати. Сада, када је прошло више од две недеље, и даље осећам неку врсту непријатности, јер новинари не би смели да се суочавају са таквим ситуацијама и непоштовањем њиховог интегритета док извештавају са неког догађаја. Као што сам написала у првом тексту за “Време”, јутро после инцидента, они су мене спречили да обављам сопствени посао у том тренутку, иако им је било јасно да нисам демонстранткиња, већ да сам новинарка. Страха сада нема, а да ли ће нешто испливати када следећи пут будем извештавала с протеста, видећемо. Што се мене тиче, апсолутно настављам да извештавам и одлазим на терен. Ово је мој посао и док год будем бирала да се бавим новинарством, бавићу се као и до сада“, објашњава Стевановић.

Иако она сама никоме није пријавила, редакција недељника Време одмах је реаговала саопштењем и осудом напада. Такође, огласила су се и домаћа и инострана удружења и асоцијације – УНС, НУНС и АНЕМ, као и Европска федерација новинара. ЕФЈ је издао аларм и забележио случај у бази напада на новинаре.

НОВИНАРКЕ НАПАДАЈУ И ПРЕТЕ ИМ, ИЗЛОЖЕНЕ СУ ХАЈКАМА И ДОБИЈАЈУ ОТКАЗЕ

Поводом свих ових случајева, али и других напада, реаговала је и група Новинарке против насиља саопштењем у којем наводе да „овакви напади нису само напад на једну новинарку, већ и на слободу медија, јавни интерес и право грађана да буду информисани“. Додају да, према евиденцији мреже safejournalists.net, само у августу 2025. године забележено је чак 25 физичких напада на новинаре, од чега 14 од стране полицијских службеника.

Напади су праћени хајкама у таблоидима, изношењем личних података, као и отпуштањем новинарки због изражавања личних ставова ван радног места.
Према евиденцији и сазнањима, из медија или од самих новинарки, поред наше три саговорнице, 5. септембра у Новом Саду репортерке Н1 Тамара Стојановић, Ксенија Павков и Жаклина Таталовић, иако видно обележене као ПРЕСС, гуране су и ударане пендрецима од стране полиције, док је 19. августа новинарка Н1 Леа Апро више пута ударена полицијским штитом.

Новинарки телевизије Нова С Сањи Игњатовић Екер и њеном детету прећено је након што је Информер покренуо кампању против ње, 14. августа, а само три дана раније у Врбасу репортерка Н1 Јелена Мирковић и сниматељ Денијал Дабић претрпели су псовке, увреде и претње клањем од стране СНС присталица.
Поред физичких напада и претњи, новинарке су изложене хајкама и отказима. Биљана Степановић и Владимира Дорчова Валтнер честа су мета таблоидних медија због својих ставова и представљања критичког угла гледања на стање у друштву, активности државних органа и службеника и представника власти, док су Марија Шехић (Еуронеwс), Сандра Гуцијан и Доротеа Чарнић (Политика), као и Милица Блажевић (Тањуг) остале без посла.

“Новинарке против насиља” захтевају:
– да надлежни органи хитно реагују на претње Смиљани Милинков и осигурају њену безбедност,
– да се свим нападима на новинарке и новинаре приступи озбиљно и да се процесуирају починиоци,
– да полиција и институције штите грађане и гарантују слободу говора и слободу медија.
Упркос апелима и захтевима разних новинарских удружења и организација, како домаћих тако и иностраних, још увек нема санкционисаних због напада на новинарке приликом извештавања.

Ауторка је новинарка Н1