Вести
11. 12. 2025.
"Деконструкција": Зобена каша
"ЛСД? Крек? Биљне дроге које се уживају као чај? Кокаин? Синтетичка дрога кристал мет? С обзиром на извештаје наших медија и њихов квалитет, човек се све чешће пита на којим дрогама је заправо та врста новинара.
Чини се да људи у новинским редакцијама више нису сасвим нормални. Шта то они стављају, рецимо, у зобену кашу када ујутро доручкују. Постаје очигледно да су многи новинари изгубили контакт с реалним животом."
Цитат је с почетка књиге Уда Улфкотеа "Купљени новинари" (Информатика, 2023), а на њега ме је подсетила колумна Немање Рујевића у листу "Данас".
Рујевић у тексту "Занатлије из Жуте куће" пише како је саопштење Независног удружења новинара Србије - у којем се "упозорава да одлука Првог основног суда у Београду, којом је уредници 'Новости' Андријани Нешић изречена мера забране вршења делатности уредника у трајању од годину дана, представља опасан преседан по слободу изражавања и слободу медија" - "дочекао уз чуђење".
"Мислио сам да се то удружење бави експлицитно новинарима, њиховим правима и заштитом самог новинарства", објашњава Рујевић, који, изгледа, саопштења НУНС-а дочекује као Нову годину.
"Новинарски посао има само пар битних одредница. Једна је да се извештава о стварима од јавног интереса, а не пишу ПР саопштења, лобира и врши пропаганда. Друго је да се то ради занатски иоле потковано. Треће и најбитније је да се то чини етично, онако како пише у кодексу", додаје Рујевић.
Преварили сте се ако мислите да је "овај колумниста" (ваљда је тако новинарски писати, у трећем лицу, јер видим да то чине и он и колега му Кишјухас, па ћу сад и ја усвојити тај стил) уз чуђење дочекао идеју да "пар" могу бити и троје (колико је само мушкараца надрљало покушавајући да то објасни својим девојкама/женама).
Не, мене је, пардон, овог колумнисту је зачудило да ово пише неко ко ради у немачкој државној медијској кући "Дојче веле", која је по пресуди немачког Федералног уставног суда из 1960. окарактерисана као део немачке спољне службе. Ниједна спољна служба на овоме свету се, да се не лажемо, не бави "објективним информисањем".
До овакве пресуде је дошло како би се окончала вишегодишња препирка између канцелара Конрада Аденауера и немачких федералних држава које су сматрале да је питање радиодифузије њихова, а не ингеренција федералних власти.
Суд је пресекао у корист Аденауера, оценивши да је оно што се емитује у Немачкој ствар држава, а оно што се емитује изван Немачке ствар федералних спољнополитичких овлашћења. Слично је и у Америци где је "Гласу Америке" било забрањено да свој програм емитује на територији САД. Само за спољну употребу, што би оно рекли.
Дакле, заиста се може дочекати уз чуђење да неко ко ради за немачки пропагандни сервис било коме другоме замера пропаганду, и морам се запитати шта овај новинар ставља себи у зобену кашу када ујутро доручкује. Посебно када, седећи за радним столом у Бону, пише како се из новинарског занимања сам исписује "свако ко се бави пропагандом". Тада се питам и да ли је, пре писања, узео и нешто за ужину. Тиме би се објаснило и што му се тројка привиђа као пар.
Гора халуцинација од овога је, међутим, што он рад Андријане Нешић пореди са радом терориста који су у злогласној "Жутој кући" вадили органе "отетих људи". Не може објективни новинар да напише које су националности били ти отети људи и које су националности били ти терористи. Још мање да је те терористе створила и подржавала влада за коју ради.
И тада су са немачког таласа стизали пропагандни извештаји које је форсирао тадашњи министар одбране Рудолф Шарпинг. На пример, измишљотина о формирању концентрационог логора на стадиону у Приштини, или о операцији "Потковица". То су лепо објаснили немачки новинари Јо Ангерер и Матијас Верт у документарном филму "Почело је са једном лажи".
Оваквим поређењем постиже се двоструки циљ - релативизује се један од најстрашнијих злочина у новијој историји ионако крвавог Балкана и потпуно демонизује "друга страна". Андријани Нешић и другима (алузија на називе оптужница Хашког трибунала је намерна) "руке су крваве" колико и зликовцима који су живим људима вадили срца и бубреге.
Али ту се ствар не завршава. Паралелно с овим, на јавној сцени се појављује помало запостављени, али пажње жељан, редитељ Срђан Драгојевић са крајње неукусном причом о филму који намерава да сними.
"Диван филм, који ја желим да радим и који ћу урадити, надам се, има једну сцену где један од јунака, ДБ-овац, оне хладњаче са Косова, они носе то у индустрију меса 'Србос', и од тих јадних, покојних Албанаца праве виршле које једе цео Београд, цела Србија", рекао је он у интервјуу за "Недељник".
И он као да је доручковао зобену кашу (а не виршле) па, према њему, нису албански терористи Србима вадили органе, него су се српски демонски људождери сладили виршлама од људског меса док су по њима падале распеване америчке ракете.
Даље од Рујевића, који демонизује српске "пропагандисте" поредећи их са кољачима из "Жуте куће", иде Драгојевић - од Срба прави људождере који имају колективну одговорност (да, Драгојевић иде даље од свих досадашњих бораца за "истину" о "српским геноцидима" који се ипак заустављају на линији колективне одговорности тврдећи да је она само појединачна). Изданак тих људождера су ћацији чије су се "пелене прале у веш машинама заплењених из запаљених муслиманских кућа". Заиста за истребљење.
И онда се са решењем појављује историчар Ненад Лајбеншпергер из Републичког завода за заштиту споменика културе, који зобену кашу изгледа и руча и вечера.
"Као историчар, а и ми као грађани стално слушамо о том постреволуционарном терору након Другог светског рата и незапошљавању људи који су били у четницима и како су они били на маргини... И ја сад то у овој години разумем много боље него раније, зато што и ја сад тако размишљам", рекао је он у "Утиску недеље".
Шта га је то навело у овој години да разуме овакав терор? Да није добио отказ у Републичком заводу? Неко се тамо над њим "свакодневно бестијално иживљава" као над Миланом Ст. Протићем?
Зашто је баш нашао да прави аналогију са четницима и партизанима? Могао је да прави и неке друге паралеле које би му биле ближе и примереније. На пример немачки терор за време Другог светског рата и онај над Немцима по његовом завршетку? То је све било за узор?
Колико је зобене каше потребно да би човек рекао да разуме "револуционарни" или било какав други терор? Каша у глави или кожна задебљања у пределу образа?
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.