Вести

15. 12. 2025.

Извор: Југпрес

Новинаре из локалних редакција у дигиталном окружењу највише угрожавају чланови странака, а јавно прозивају функционери

Новинаре и новинарке из локалних медија у дигиталном окружењу највише угрожавају чланови политичких странака који нису на високим функцијама, јавно их означавају као непријатеље функционери странака а угрожавање дигиталне безбедности је значајно повећано због извештавања о студентским протестима, показују резултати анкете Регионалне информативне агенције ЈУГпрес.

Да их највише угрожавају чланови политичких странака који нису на високим функцијама рекло је 62,1 посто учесника у анкети , 13,8% каже да то раде функционери, 3,4% каже да то раде грађани који нису чланови ниједне политичке странке, док је остатак дао неодређене одговоре И не дефинише јасно друштвену групу која ово највише ради.

У анкети “Безбедност локалних новинара у дигиталном свету” учествовали су новинари и новинарке из 29 локалних редакција из читаве Србије.

На питање да ли су због извештавања о студентским протестима доживели ситуације у којима им је дигитална безбедност била угрожена скоро половина учесника у анкети је одговорила потврдно.

Тако је 37,9% учесника рекло да им је дигитална безбедност више пута била угрожена, 34,5% да им безбедност никада није била угрожена због овога, 17,2% каже да уопште није извештавало о студентским протестима, 6,9% да им је дигитална безбедност због овога једном била угрожена, док 3,4% каже да им је била угрожена дигитална безбедност због непристрасног извештавања које није имало везе са студентима.

Оне којима је дигитална безбедност била угрожена због извештавања о студентским протестима питали смо да нам кажу шта се тачно десило.

Више учесника наводи претње смрћу, увреде и опаске током извештавања са протеста, као и конкретан физички напад. Овакве ситуације доводе до реалног осећаја страха, несигурности и угрожености, посебно када онлине претње прелазе у оффлине контекст, пренели су нам.

Новинари су често називани „страним плаћеницима“, „издајницима“, „памфлетистима“ или политичким активистима. Овакво таргетирање има за циљ дискредитацију професионалног рада, додатно појачава притисак и ствара атмосферу непријатељства. Посебно је значајно што су неке етикете долазиле од учесника протеста или политичких структура, чиме поприма институционалну тежину.

Неки од одговора указују на последице таргетирања: локалне власти су престале да позивају новинаре на званичне догађаје, чиме се ствара осећај институционалне изолације и нарушава професионално функционисање редакције. Ово указује на шири притисак који превазилази само онлине увреде.

Поред вербалних напада, забележени су и технички инциденти — хаковање сајта, организовани негативни коментари и претње кроз директне поруке или мејлове. Неке редакције су изразиле и забринутост због могуће недовољно стабилне или заштићене инфраструктуре, посебно у контексту потенцијалних тенденциозних напада.

На питање „Да ли сматрате да сте добро информисани о томе шта је све угрожавање безбедности новинара у дигиталном свету?“, 48,3% сматра да јесу, 37,9% да нису, а 13,8% није сигурно да ли је добро информисано о овоме.

На питање: „Да ли сматрате да вам је безбедност у дигиталном свету некада била угрожена због Вашег бављења медијским радом?“, 48,3% је одговорило да можда јесте, али да нису сигурни; 44,5% је одговорило да им је безбедност у дигиталном свету била угрожена више пута, 3,4% да им је била угрожена једном, док је само 3,4% одговорило да им дигитална безбедност никада није била угрожена.

Када је требало навести шта им се дешавало што сматрају угрожавањем дигиталне безбедности због њиховог новинарског рада, новинари су давали различите одговоре.

Велики број испитаника наводи да су добијали претње смрћу, позиве на линч, најаве физичког напада, као и коментаре који сугеришу могућност „посете“ редакцији. Неки су примали претње преко порука, а други и преко позива са скривених бројева. Ово представља најтежи вид нарушавања дигиталне безбедности.

Учестале су увреде у коментарима, погрдни надимци, мизогини садржаји и оптужбе да су новинари политички пристрасни или нестручни. Код неких су забележене координисане кампање остављања лоших рецензија или негативних коментара, што указује на организоване нападе.

Један испитаник је навео озбиљан инцидент – отварање лажног Фацебоок профила са логоом медиј и лажним представљањем као новинар, чиме су грађани довођени у заблуду и делили информације погрешној особи.

Више пута су профили пријављивани масовно како би били уклоњени или блокирани. Један медиј је остао без Фацебоок странице на неколико дана.

На питање: “Да ли сте некада на сајту или профилу медија у коме радите видели негативне коментаре који вређају медиј или новинара/ку због етичког новинарског рада?”, “да, више пута” је одговорило 79,3% учесника, “да, једном” 10,3%, “не, никада” 6,9%, И 3,4% је одговорило са “не знам, не обраћам пажњу”.

На питање: “Да ли су некада у коментарима вас лично вређали због вашег етичког обављања новинарског посла? “, 51,7% је рекло “да, више пута”, “не, никада” је одговорило 24,1%, “да, једном” је одговорило 17,2%, док 6,9% каже да не жели да одговори на ово питање.

На питање: “Да ли сте некада добили претњу директном поруком зато што сте свој новинарски рад обављали етички?”, 48,3% је одговорило са “не, никада”, 24,1% са “да, више пута”, 17,2% са “да, једном”, док 10,3% није хтело да да одговор.

Оне који су имали оваква искуства подстакнути су до стране истраживача да напишу како су се осећали.

Бројни учесници у анкети наводе да су се осећали непријатно, узнемирено или „ужасно“, посебно када су поруке садржале претње смрћу, батинама, хапшењем, силовањем или другим облицима физичког насиља. Овакви коментари и поруке стварали су осећај страха и несигурности, јер су прелазили границу “обичног” интернет насиља и улазили у сферу директних претњи.

УВРЕДЕ, ОСПОРАВАЊЕ ПРОФЕСИОНАЛНОГ ИНТЕГРИТЕТА, ОПТУЖБЕ ЗА ПРИСТРАСНОСТ ИЛИ ЕТИКЕТЕ ПОПУТ „ПЛАЋЕНИК“ ИЛИ „НЕПИСМЕН“

Честа је појава да увреде, оспоравање професионалног интегритета, оптужбе за пристрасност или етикете попут „плаћеник“ или „неписмен“ изазивају осећај фрустрације, непријатности и демотивације. Посебно је тешко када напади долазе од политичких актера, локалних функционера или организованих група, што додатно појачава осећај неправде и притиска, пренели су нам учесници у анкети.

Код дела испитаника примећује се покушај емоционалног дистанцирања — неки наводе да „не обраћају пажњу“ на увреде или да су се навикли на такве коментаре. Ипак, и поред те дистанце, у одговорима се види да увреде и претње остављају траг, јер се помиње да „никоме не прија“ такав вид комуникације, чак и када се на њега свесно не реагује.

На позив да напиши како се осећају у одговору на питање : “У дигиталном свету (на свом сајту, друштвеним мрежама свог медија, свом личном профилу) осећате се:”, 55,2% учесника у анкети је одговоруило да се не осећа ни безбедно ни угрожено; 13,8% се осећа угрожено, 13,8% не размишља о безбедности у дигиталном свету, 13,8% се осећа безбедно, док 3,4% не зна који одговор да да на ово питање.

На питање: “Да ли када видите нови коментар на сајту или друштвеним мрежама медија за који радите одмах помислите да се десило нешто: “, 44,8% каже да не помисли ништа, 41,4% каже да помисли да се десило нешто негативно, 10,3% помисли да се десило нешто позитивно, а 3,4% каже да се осећа ништа јер је навикнуто на то.

На питање: “Да ли објављивање на сајту/друштвеним мрежама у вама буди осећај: “, 48,8% каже да буди осећај негативне неизвесности, 31% каже да не буди никакав осећај, 6,9% каже да буди осећај позитивне неизвесности, док остатак каже да зависи од тога шта се објављује, а 3,4% каже да буди осећај да раде оно што воле.

На питање: “Да ли сматрате да новинаре/ке у дигиталном окружењу највише угрожавају: “, 62,1% је одговорило да то чине чланови политичких странака који нису на високим функцијама, 13,8% каже да то раде функционери, 3,4% каже да то раде грађани који нису чланови ниједне политичке странке, док је остатак дао неодређене одговоре И не дефинише јасно друштвену групу која ово највише ради.

ВЕЋИНА ДИГИТАЛНЕ ПРЕТЊЕ НЕ ПРИЈАВЉУЈЕ

На питање: “Уколико Вам је дигитална безбедност икада у каријери била угрожена, да ли сте то пријавили надлежним органима?”, 48,3% није пријавило, 24,1 каже да им дигитална безбедност никада није била угрожена па нису имали шта да пријаве, док је 17,2% пријавило свом новинарском удружењу, а 10,3% је пријавило полицији.

На питање због чега нису пријавили угрожавање безбедности у дигиталном свету, новинари су давали различите одговоре. Многи испитаници наводе да претње доживљавају као „празне приче“, увреде или нешто што не прелази праг озбиљног ризика. Због таквог доживљаја инциденти се сматрају нечим што „не вреди пријављивати“, па самим тим остају без реакције. Јасно је присутан осећај институционалне немоћи или неповерења – део испитаника експллицитно наводи да нема поверења у институције или да „нема коме да се пожали“.

Овај став указује на дубоко укорењено уверење да формална пријава неће довести до конкретне заштите. Код неких је разлог практичне природе – пријављивање захтева време, енергију и процедуру за коју испитаници сматрају да је превише захтевна у односу на могуће користи. Ово указује на доживљену неефикасност процеса пријаве.

Питали смо новинаре који су пријавили угрожавање безбедности како су институције реаговале и да ли су задовољни реакцијом институција.

Најчешћи образац је потпуна неефикасност система: пријаве се подносе, али повратних информација нема („ни на једну до сада поднету пријаву нисмо добили одговор“, „никакав“). Ово ствара осећај институционалне пасивности и обесхрабрује даље пријављивање.

У неким случајевима одређени поступци јесу покренути (нпр. допис новинарског удружења, позив из тужилаштва ради потврде пријаве), али испитаници наглашавају да се тиме ништа суштински није решило. Увреде остају некажњене, а институционалне интервенције се доживљавају као формалне, без стварног исхода.

Неколико одговора изражава непосредно незадовољство („нисам била задовољна“, „мислио сам да је обављен посао“), што указује на губитак поверења у механизме заштите и осећај да институције не испуњавају своју функцију.

На питање: “Да ли знате које су процедуре за пријављивање угрожавања безбедности у дигиталном свету?”, 41,4% је одговорило “да, у потпуности сам упознат/а са процедурама”, 34,5% је делимично упућено у процедуре, 13,8% зна основно о процедурама, док 10,3% уопште није упућено у процедуре.