Вести
09. 02. 2026.
Љуба Милановић: Мој траг о убиству Ћурувије никад није испитан
Последње актуелности везане за случај убиства Славка Ћурувије, које су довеле у питање много чињеница, доносе још спорних детаља и нових питања у процес који је и иначе обележен контроверзама и, како тврде упућени, опструкцијама и скретањима истраге и суђења.
Индикативно касно отпочела истрага, 11 година судског процеса, дијаметрално супротне пресуде од сто година затвора за четворицу бивших функционера ДБ-а до ослобађајуће, окончано је без одговора на питања ко је убио Ћурувију, ко је смакнуће наредио и зашто.
Након скоро 30 година, стиже и пресуда Врховног суда, без правно-кривичних последица, али опомињућа за стање у ком се судство Србије налази. У њој пише да је петочлано веће Апелационог суда, које је ослободило оптужене кривице, тумачило доказе незаконито, искључило кључне сведоке из истраге и мењало записнике појединих исказа пред тужилаштвом.
Правци у којима је истрага усмеравана од стране најјачих политичких струја и противречан ток суђења са необичним преокретима, као и политички тренутак у ком се то дешавало, у једном свом делу најбоље може да дочара сведочење Љубе Милановића, полицијског инспектора у пензији и једног од главних оперативаца, шефа групе Поскок, који за Данас говори о својој улози у случају Ћурувија.
*Ви сте, да подсетимо, у случају убиства новинара Славка Ћурувије од самог почетка истраге, фактички од првог трага који је водио ка могућим извршиоцима злочина, до ког сте лично дошли. Како са ове временске дистанце, од скоро 30 година, видите најновију пресуду Врховног суда, која, може се рећи, оспорава законитост рада и одлучивања Апелационог суда?
– О судском епилогу и самој пресуди најкомпетентнији одговор може дати Божа Прелевић, који је инволвиран у случај од самог почетка, односно од настанка почетне и иницијалне информације од које је све и кренуло. Детаље о самом случају као и о „спорној“ информацији изнео сам када је требало и коме је требало, са позиције онога чију су сазнања и информације тада имале одговарајућу тежину. Са ове временске дистанце могу рећи следеће: као професионалца,“боли“ ме сваки нерешен случај убиства на коме сам радио.
*Након решеног случаја Ибарска магистрала, а радећи на случају отмице брата црногорског бизнисмена, дошли сте до имена двојице чланова ЈСО, популарних Црвених беретки и информације о њиховом могућем учешћу у самом извршењу Ћурувијиног убиства. Без тог трага истрага вероватно не би још почела, иако већ са закашњењем од готово три године. Шта је све утицало на то, било је то време великих политичких промена, након петооктобарске револуције и доласка демократа на власт? Можете ли да опишете друштвене и политичке околности у којима се радило на почетку истраге, те 2001. године?
– „Случај“, како је у медијима називано убиство Ћурувије, био је по много чему специфичан. Због времена у коме је извршено, због околности под којима се десило, начина извршења, због извршилаца као и самих налогодаваца. И наравно, због саме жртве. За мене, такође. Но кренимо редом. Иако је о томе скоро све речено, подстио бих Вас, а и себе: било је време бомбардовања, ратно стање… Ванредни услови живота, ванредни услови у самој Служби (ДБ).
Сам модус извршења убиства указује на професионалне извршиоце којима ово није прво и једино недело… Сам мотив окаректерисан је као политички. Када саберете све наведено, пут води ка политичком врху као налогодавцу, а служби Државне безбедности као егзекутору. Ту сам дужан да дам свој лични став, због себе и због оних који ће ове речи правилно схватити и протумачити. Бити припадник Службе била је част.
И понос. Веровало се Држави, а самим тим и Служби. О наређењима се није дискутовало. Сматрала су се исправним и целисходним. Понављам, веровало се! Наводим ово, не да бих некога или нешто оправдао, јер на то немам право, већ да укажем на мотив извршилаца.
*Због низа турбулентних околности, смена у Државној безбедности и спољних притисака (вероватно са политички моћних позиција), информацији до које сте дошли замео се траг. Двојица припадника Црвених беретки никада нису ни испитана, и то, како сте говорили, не због противљења самог Легије (Милорада Улемека, вође ЈСО) већ неких моћнијих кругова и појединаца. Правац истраге је са могућих сумњиваца скренуо на извор информације, коме је због тога био угрожен и живот, али сте и Ви, и Ваша каријера претрпели огромне последице? Да ли је све то, укључујући и Ваше „склањање“ не само из истраге већ и са позиције оперативца, даље од информација и утицаја, доказ снажног интереса јаких структура да истрага оде што даље од истине?
– За мене лично „случај Ћурувија“ остао је такође специфичан, из више разлога. Прво, нисам га решио. Друго, склоњен сам са истог и премештен на друго радно место. „Покушано“ је са мојом професионалном и личном деградацијом све од стране политичког и полицијског врха (знам поименице од кога). Угрожена је моја и безбедност моје породице. Мој живот отишао је у другом правцу…
Ако сада треба да дам суд, рекао бих: то је било политичко убиство. Његовим решавањем дошло би се до самог политичког врха. До смене и хапшења нити су се бирала средства нити гледало на жртве, да се то спречи. Зашто ни данас, после толико година, то не сме да се реши, одговор је више него јасан. Такође, начин вођења саме истраге и делегирање онога ко је наставио истрагу и свесно или из незнања је водио у супротном правцу, дају ми за право за све што сам до сада изнео у овом разговору.
Што рече Божа Прелевић једном приликом, изгубили смо у овом случају. „Изгубили смо ту битку“. Ја бих се сада надовезао под пуном одговорношћу и рекао: изгубили смо и битку и рат.
Случај неће бити решен
*Када сада сумирате целу истрагу и суђење, као и своју улогу у њима, да ли сматрате да је било оправдано што су за учешће у убиству Славка Ћурувије, као налогодавци, извршиоци и саизвршиоци, били осумњичени (у једном моменту и осуђени на укупно 100 година затвора, па апелацијом ослобођени кривице), некадашњи функционери Државне безбедности, бивши начелник Радомир Марковић због подстрекивања, Милан Радоњић, Мирослав Курак и Ратко Ромић. Има ли основа у оптужби о њиховом учешћу у Ћурувијиној ликвидацији, на било који начин?
– Да ли су Курак и Ромић непосредни извршиоци наведеног убиства? Нису. Њихову улогу у случају препуштам надлежнима. У току истраге као и у току самог суђења, не сећам се да је предложена институција заштићеног сведока, а мислим да би помогла у расветљавању случаја. Да ли ће случај бити решен до краја? Неће! Да ли ћу ја бити рехабилитован? Такође, нећу. Да ли ми је то сада важно? Више НЕ.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.