Вести

26. 03. 2026.

Аутор: Tијана Јанковић Извор: Webinfo

Бесплатне новине које грађани већ плаћају: „Новобечејски дани“

Током манифестације „Великогоспојински дани“ 2021. године, у делу програма посвећеном такмичењу у кувању рибље чорбе, уз више котлића налазили су се бунтови примерака бесплатног месечника „Новобечејски дани“. Нису то били појединачни примерци остављени да их неко прочита док чека ручак, нити новине које су се случајно затекле на трави. Биле су то сложене гомиле, распоређене тако да буду при руци учесницима. На фотографијама се види да су поједини примерци били одложени уз дрва, док су неки завршили у пламену.

Овакав призор сам по себи не говори шта се догодило са целокупним тиражем нити на који начин је вршена дистрибуција у свим деловима општине. Међутим, он отвара питање домета и практичних ефеката модела у којем се штампано издање суфинансира јавним средствима, док његова доступност грађанима и начин дистрибуције остају недовољно видљиви у доступној документацији.

У импресуму листа наводи се тираж од 8.000 примерака, док општина Нови Бечеј, према подацима Пописа становништва из 2022. године, има 7.579 домаћинстава. То значи да би, макар у теорији, овај лист могао да стигне готово до сваког домаћинства на територији општине. Управо између тог податка и призора са терена отвара се простор за проверу: да ли је дистрибуција заиста била широка и редовна, и да ли је садржај који се суфинансира из буџета одговарао јавном интересу. Документација, теренска запажања, анкета и мишљења саговорника указују да је одговор сложенији од службених формулација о „јавном интересу“, „плурализму“ и „информисању грађана“.

Лист је регистрован 48 сати пре конкурса

Основна хронологија је кратка, али кључна. Медиј „Новобечејски дани“ уписан је у Регистар медија 8. фебруара 2017. године. Конкурс општине Нови Бечеј за суфинансирање медијских садржаја расписан је 10. фебруара 2017. године. Између уписа у Регистар медија и расписивања конкурса протекла су два дана, односно 48 сати.

Седам година, седам пројеката, један стабилан ток јавног новца

У практичном смислу, доступни подаци отварају питање да ли је акценат био на суфинансирању конкретног медијског садржаја или на континуираном функционисању самог медија као локалног информативног канала. Управо на тој разлици задржавају се и саговорници из струке.

Професор Факултета политичких наука у пензији Раде Вељановски у свом одговору каже да закон предвиђа суфинансирање, а не финансирање.

„То је могуће у случајевима када медиј који тешко опстаје на тржишту има у својој концепцији садржаје који су од јавног интереса. Ако се ради о штампаним издањима која се бесплатно деле, њихово финансирање је двоструко незаконито, јер медиј који није на тржишту, ако не би био финансиран, не би опстао. То значи да он не постоји без јавног новца, а закон не допушта да такав начин финансирања буде једини основ опстанка неког медија. Дакле, мислим да то што је овде суфинансирање конкурсно у питању ништа не мења, јер и суфинансирање на начин како је у овом случају предвиђено постаје финансирање, јер очигледно нема других извора.“

У наставку, Вељановски такав модел доводи и у везу са положајем других медија на локалном тржишту.

„Разуме се да то негативно утиче на медијско тржиште и да представља привилегију за оне који добијају новац и дискриминацију за све друге. Финансирање из локалног буџета представља недостижну предност за медије које би неко желео да покрене у приватној иницијативи.“

На питање да ли такав модел може представљати облик нелојалне конкуренције, његов одговор је недвосмислен.

„То јесте нелојална конкуренција, односно приступ који конкуренцију поништава.“

Вељановски додатно прави важну разлику између бесплатних листова који опстају на тржишту и оних који зависе од јавног новца.

„Штампани медији који се дистрибуирају бесплатно део су искуства западног света, поготово САД. Ради се управо о медијима код којих је комерцијална компонента изразито изражена и пошто од оглашавања – адвертајзинга зарађују више него довољно, немају потребу за продајом. Пошто се деле бесплатно, овакви листови имају широку публику и то је оно што оглашивачима одговара. Ако би се код нас појавиле такве новине, нико не би имао ништа против, али ако се финансирају средствима грађана, то је злоупотреба и интерес локалне власти, а не јавни интерес.“

Шта каже НУНС: проблем није само у форми, већ и у пракси

Правница и истраживачица НУНС-а Марија Бабић у свом одговору указује на то да питање није само да ли је реч о бесплатном штампаном издању, већ како је конкурс спроведен, коме се средства додељују и какав се садржај тим новцем производи.

„Ако је реч о пројектном суфинансирању медијских садржаја од јавног интереса, и под претпоставком да је конкурс спроведен у складу са законом, уз поштовање принципа транспарентности, равноправности и објективних критеријума, сама чињеница да средства добија медиј који бесплатно дистрибуира штампано издање не би била спорна са правног аспекта. Међутим, проблематичност се у пракси јавља на неколико нивоа. Пре свега, у погледу начина спровођења конкурса и расподеле средстава, где постоји ризик да критеријуми не буду примењени доследно и у потпуности транспарентно. Пракса нам управо указује на обрасце доделе средстава који могу довести у питање једнак третман учесника, укључујући и ситуације у којима се средства додељују медијима који су перципирани као блиски власти.“

У наставку Бабић додатно отвара питање концентрације јавног новца и карактера садржаја који се тим средствима производи.

„Даље, значајно је питање концентрације средстава, односно ситуација у којој медији повезани са истим власником у континуитету остварују значајан обим финансирања са различитих нивоа — републичких, покрајинских и локалних. Таква пракса може отворити питање нарушавања равноправности учесника на тржишту и потенцијалног утицаја на медијски плурализам. Посебно забрињава чињеница да управо власник овог медија у власништву има велики број медија који су само у претходној години добили велику количину новца на конкурсима на свим нивоима. Такође, посебно је важан аспект садржај који се финансира и пласира путем тих медија, односно да ли су пројекти заиста усмерени на остваривање јавног интереса или претежно имају промотивни карактер. Када се узму у обзир сви наведени аспекти, долазимо до тога да та пракса може бити проблематична уколико се не обезбеде стварна транспарентност, равноправност и усмереност ка јавном интересу.“

На посебно питање о разлици између јавног информисања и промотивних општинских билтена, Бабић одговара:

„Нажалост, у пракси у Србији та разлика често није уочљива, будући да се средства из јавних средстава у значајном броју случајева додељују медијима који се перципирају као блиски власти и који неретко имају изражену промотивну функцију у односу на рад локалне самоуправе, уместо да примарно доприносе остваривању јавног интереса у области информисања.“

Тираж од 8.000 и искуство грађана: између импресума и сандучића

Када би тираж од 8.000 примерака заиста био редовно и равномерно дистрибуиран, ефекат би морао да буде видљив. Грађани би знали да новине постоје и могли би да кажу да их добијају, макар и да их не читају. Ипак, слику о досегу листа не обликују само резултати анкете коју је спровео портал Њебинфо, у којој је учествовало 58 грађана, већ и појединачни наводи грађана до којих је редакција долазила током рада на теми. Та искуства, заједно са анкетним подацима, одступају од слике коју сугерише тираж наведен у импресуму.

Сама анкета не може заменити званичну евиденцију дистрибуције, нити из ње може да се изведе коначан закључак о сваком примерку и сваком делу општине. Али, у одсуству јавно доступних јасних података о стварној територијалној покривености, управо она показује оно што би свака озбиљна евалуација јавно финансираног пројекта морала да провери: да ли производ заиста стиже до публике којој је намењен.

Додатни проблем је то што нема јавно доступне јасне евиденције дистрибуције, нити потврђених података о стварној територијалној покривености по улицама, насељима или домаћинствима. Постоје и појединачна теренска искуства домаћинстава која наводе да новине не добијају месецима, нека и годинама. Сама по себи, таква искуства нису довољна за закључак о целом систему, али у комбинацији са анкетом, тиражем наведеним у импресуму и чињеницом да се лист суфинансира јавним новцем, представљају основ за додатну проверу.

Грађани кажу да новине не читају, или их одмах одлажу

Проблем се не завршава на дистрибуцији. Чак и међу онима који до новина долазе, читаност делује ограничено.

Ни ови подаци не значе да лист нема своју публику. Али значе да се његов стварни досег, релевантност и информативна вредност не могу подразумевати само зато што је тираж висок и што се пројекти овог медија годинама суфинансирају из буџета.

Коментари испитаника додатно појачавају ту слику. Један грађанин наводи да је новине раније добијао редовно, а затим их месецима није било, да би се касније појавило неколико примерака ођедном, које је одмах бацио. Други их описује као „обичан гласник општине“.

Ко стоји иза бесплатног месечника?

Издавач „Новобечејских дана“ је Магазин Дани д.о.о. Суботица, а према подацима из АПР-а, као законски заступник и уредник наводи се Владан Стефановић. Ти подаци показују да Стефановић није везан само за овај лист, већ за ширу мрежу медија и фирми, укључујући ВТВ д.о.о. Суботица, која управља мрежом локалних телевизија међу којима су и ТВ Нови Бечеј, ТВ Бечеј, ТВ Суботица и ТВ Бачка.

Редакција је, поводом навода и података изнетих у овом тексту, послала питања Владану Стефановићу, као и председнику општине Нови Бечеј Саши Максимовићу. Од општине су затражена појашњења о тиражу, начину и евиденцији дистрибуције месечника, као и о томе да ли постоје анализе које показују да садржај суфинансиран из буџета заиста долази до грађана и у којој мери утиче на локално медијско тржиште. Од Владана Стефановића су, између осталог, затражена појашњења о циљевима покретања овог издања, његовом финансирању, моделу дистрибуције, као и о уредничкој независности у односу на јавна средства. До тренутка закључења овог текста одговори нису стигли.

Шта се објављивало као „пројектни садржај“

У контексту пројектног суфинансирања путем конкурса за јавно информисање, јавна средства додељују се за производњу конкретних медијских садржаја од јавног интереса, са јасно дефинисаним темама, циљевима и циљном публиком, а не за свакодневно информисање или целокупан рад медија. Такав модел подразумева да се финансирају тематски и временски ограничени садржаји, који доприносе информисању грађана о питањима од значаја за заједницу.

Портал Webinfo прегледао је комплетно онлајн доступно годиште „Новобечејских дана“ за 2022. годину и у њему уочио укупно 13 текстова који су били посебно обележени као садржаји настали уз подршку општине Нови Бечеј, односно конкурса за суфинансирање. Истовремено, таква ознака није била нарочито упадљива, па овај преглед не може заменити увид у комплетну пројектну документацију, која нам није била доступна.

Издање „Новобечејских дана“ доступно је за преглед на следећем линку.

По врсти и тону, прегледани текстови односе се пре свега на манифестације, културне догађаје, активности удружења и програме локалних установа — на садржаје који функционишу као преглед онога што се у месту дешавало, без израженијег истраживачког или контролног приступа. То не значи да такве теме нису легитимне, али отвара питање да ли је суфинансиран садржај од јавног интереса или рутинско, у великој мери промотивно праћење локалних дешавања.

Један такав пример може послужити као илустрација ширег обрасца. Текст о „Вечери тамбуре у Новом Селу“ појављује се и у листу „Новобечејски дани“ и на ТВ Нови Бечеј, уз исту фотографију, док је новинска верзија тек незнатно проширена, уз додатне изјаве. Сличних примера има више: преклапања садржаја, понављање фотографија, често и исти или тек минимално измењени наслови. Сам по себи, такав податак не указује на противправност. То указује на образац у којем се исти догађаји, исти визуелни материјал и веома слични текстуални оквири појављују у више медија који имају истог заступника.

То је важно за процену стварног медијског плурализма. Ако исти догађај, иста фотографија и готово исти наратив циркулишу кроз више канала из истог круга, онда питање није само шта је објављено, него и да ли јавни новац финансира разноврсно информисање или умножавање сличног садржаја кроз више формата.

На то се надовезује и раније цитирана изјава Марије Бабић да је „посебно важан аспект садржај који се финансира и пласира путем тих медија, односно да ли су пројекти заиста усмерени на остваривање јавног интереса или претежно имају промотивни карактер“. У контексту садржаја који се своди на локалне манифестације, месечне прегледе и протоколарне активности, то питање постаје посебно важно за процену оправданости вишегодишњег суфинансирања.

Како је пројектни садржај означаван – и шта се заправо финансирало

Додатну сложеност уноси и начин на који су ознаке мењане кроз године. У бројевима из 2021. године, у јануару, фебруару и марту, у импресуму није било напомене о суфинансирању, док се од априла таква напомена појављује и остаје у импресуму до краја године, али без посебног означавања појединачних текстова. У прегледаним бројевима из 2023. године посебне ознаке уз појединачне текстове нису уочене, као ни у бројевима из 2025. године.

У једном периоду током 2020. године уз импресум се наводи формулација која упућује на то да је лист у целини суфинансиран средствима општине Нови Бечеј, као и других нивоа власти. Таква ознака не односи се на појединачне текстове, већ сугерише да се мисли на издање као целину. Другим речима, начин обележавања садржаја није био уједначен, што додатно отежава прецизну реконструкцију тога шта је тачно било обухваћено појединачним пројектима, а шта је на крају правдано као реализована активност.

Управо зато је важно нагласити и оно чега нема: редакција је још раније затражила да јој буду достављени сви предлози пројеката за овај лист, као и правдања и друга пратећа документација о њиховој реализацији. Како та документација није достављена, због ћутања органа поднета је жалба Поверенику за информације од јавног значаја и заштиту података о личности. У одсуству тражених података, није могуће са сигурношћу утврдити шта су били прецизни циљеви сваког пројекта, које су активности биле планиране, нити који је део садржаја формално вођен као реализација пројекта. У доступној документацији ти подаци нису у целини видљиви, што отежава прецизну реконструкцију начина на који су пројекти спровођени и правдани.

Шта овакав модел ради тржишту

У односу на тираж од 8.000 примерака по издању, релевантно је посматрати и могуће изворе прихода у самом листу. У прегледаним издањима уочени су тек спорадични огласи, док се као једини континуирано понављајући садржаји издвајају банери појединих месних заједница. Такав однос између обима штампе и уоченог огласног простора не омогућава јасан увид у постојање стабилног тржишног модела финансирања заснованог на оглашавању, већ отвара питање у којој мери се овакво издање ослања на сопствене приходе, а у којој на јавна средства.

О последицама таквог система из угла тржишта говори и Владан Филипчев, дугогодишњи уредник „Бечејског мозаика“, листа који је после 27 година престао да излази у штампаном облику и данас функционише као онлајн медиј. Филипчев не идеализује локално тржиште; напротив, описује га као простор у којем реалне тржишне логике готово да више нема.

„Тржиште треба да функционише када је реч о писаним медијима, али је јако тешко о томе говорити, јер тржиште у Србији, нарочито на локалу, одавно не постоји. То није новијег датума – већ дуже време нема реалног тржишта. Основни алат штампаног медија у борби на тржишту требало би да буде тираж, али локални медији имају ограничење – тај алат практично немају. Да би имали већи тираж, морали би да смање трошкове и повећају приходе, па би могли да опстану. Уз смањену куповну моћ и смањено интересовање за штампане медије, питање је да ли је могуће продати и 1.000 примерака. А за 1.000 продатих примерака, цена би морала да буде таква да превазилази вероватноћу да ће бити купљени.“

Затим долази део његове изјаве који погађа саму суштину економије локалног штампаног медија.

„По мојој слободној и паушалној процени, цена би морала да буде између 400 и 500 динара по примерку. То је нереално да неко плати. Једноставно, штампани локални медији могу да функционишу само ако им заједница омогући да постоје, односно ако постоји сагласност да су потребни. Али уз услов да њихова независност буде неупитна и да се новац јасно опредељује из буџета – као што је то решено у Скандинавији. Тамо имате новине са тиражом од 500 примерака које функционишу, али под условом да на крају године њихов биланс буде нула – без добити. Буџети су прецизно дефинисани, зна се шта се финансира и под којим условима, и људи раде у тим редакцијама. Заједница добија информисање које жели.“

Филипчев потом поставља питање које се директно тиче и „Новобечејских дана“.

„Ако је из буџета – по ком основу? Како је могуће да се штампа 8.000 примерака, да се дели бесплатно и да се тиме сматра да је задовољена обавеза локалне самоуправе да информише грађане?“

А када објашњава зашто је „Бечејски мозаик“ угашен у штампаном облику, његова изјава добија и шири контекст пропадања локалног медијског тржишта.

„Прошле године, 24. јануара 2025. године, изашао је последњи број – 914. број Бечејског мозаика. Одлучили смо да престанемо са штампаним издањем јер су сви приходи који су раније постојали – практично престали. Није више било огласа, прихода од огласа, па чак ни законских објава које су раније долазиле. У једном тренутку и то је престало. На тај начин смо остали без било каквог прилива средстава којим бисмо могли да финансирамо штампање. Нисам желео да улазимо у дугове и одлучио сам да престанемо са штампањем док се услови не промене. Ту настаје нелојална конкуренција, а држава је истовремено и највећи финансијер и највећи оглашивач – практично из једног џепа у други. То је озбиљан поремећај тржишта који уништава уређену економију и онемогућава нормалан рад. Медији се приморавају да се прилагоде, да сарађују и да постану део система.“

Управо на тој тачки поглед Владана Филипчева пресеца се са Вељановским. Обојица, из различитих позиција, указују на исто: када јавни новац годинама одржава бесплатно штампано издање, оно добија предност коју други медији немају. Један то назива нелојалном конкуренцијом, други поништавањем конкуренције, али суштина остаје иста.

Шта остаје када се споје бројке, садржај и терен

Када се све чињенице ставе једна поред друге, добија се слика коју није потребно превише објашњавати. Лист је регистрован 48 сати пре расписивања конкурса. Затим је седам година заредом добијао средства на конкурсима општине Нови Бечеј, укупно 7.735.000 динара. У импресуму се наводи тираж од 8.000 примерака, довољан да, макар на папиру, покрије готово свако домаћинство у општини.

Истовремено, подаци из анкете показују да значајан део испитаника наводи да новине не добија редовно или да их уопште не добија, као и да их велики број не чита или их одмах одлаже. Преглед онлајн доступних бројева указује на садржаје који су у великој мери везани за локалне догађаје, манифестације и активности установа и удружења. Уочљиво је и преплитање појединих тема, наслова и фотографија са садржајима објављеним на ТВ Нови Бечеј.

На основу доступне документације, фотографија, анкете и изјава саговорника остаје питање на које грађани имају право на јасан одговор: како се мери успех јавно финансираног медијског пројекта ако не постоји јавно доступна евиденција дистрибуције, ако грађани у значајном броју наводе да новине не добијају или не читају, а стручњаци упозоравају да такав модел може нарушавати равноправност учесника на тржишту и сврху јавног информисања?

Редакција је претходно затражила комплетну документацију која се односи на предлоге пројеката, њихову реализацију и правдање утрошка средстава за овај лист, а због ћутања органа поднета је и жалба Поверенику за информације од јавног значаја и заш