Вести

03. 11. 2009.

Извор: www.standard.rs

Качаревић, прва жртва Динкићевог закона

Хапшење угледног новинара део је опасне операције у којој власт намерава да потпуно овлада јавним говором делегитимишући и криминализујући све што испада из тог уског оквира

Има тренутака када се морају укључити кликери или их не треба укључити никад. Ово је тај тренутак. А ствари у њему стоје овако: ухапшени Славољуб Качаревић, новинар од угледа, прва је жртва Динкићевог закона о информисању.

Нетачно, кажу они који верују да су власт и легализам два лица истог џемпера, плетеног од тамних боја политичке воље и светлијих нијанси правне аргументације. Нетачно, јер Качаревић није ухапшен због онога што је писао, већ због сумње да је с Рајом Родићем још давне 2001. године муљао с парама.

Може бити, само што ту има један озбиљан проблем. Уз мало претеривања, ни у Нирнбершким законима није писало да Јеврејима треба упадати у куће и убијати их, већ само да се не могу венчавати с Аријевцима и да не могу да раде у државној служби. А сад, што једно повлачи друго, ствар је креативних тумача контекста: јер, ако си неког протерао из друштвеног поретка, нормално је да према њему немаш више никаквих људских обзира, после чега постаје сасвим легитимно упасти му у кућу и покупити га.

Преведено на српски: када усвојиш закон којим си понизио новинарску професију до граница када тај свет третираш као полуљуде, када тај закон правиш уверен да читаве области, а посебно политику, ваља заштитити од новина, када си још пун самопоуздања утолико што си такав закон донео уз помоћ неких других новинара којима си обећао да ћеш их ексклузивно третирати као тричетвртљуде – тада не постоји никакав „угледни новинар“ Качаревић. Тада се зна: или је угледан или је новинар. А како се ни сам не представља као угледан, већ као новинар, то његово представљање у широком психилошком контексту Динкићевог закона готово да изгледа као признање кривице.

Хајде да видимо колико је ту важна правна аргментација власти, хајде да начас претпоставимо да је тај Качаревић стварно мувао с парама и да нас је својим начином живота све скупа годинама варао, хајде да претпоставимо да је стварно умацкан до лаката и да је за све то време стварао паралелни углед храбро и честито уређујући новине. То би, рекао бих, у оваквој Србији чак могло бити и логично, јер скоро па је једино могуће писати честито и храбро ако си потпуна будала, одговорна према јавности колико неодговорна према сопственој породици, или ако си обезбедио да те храни нешто друго, рецимо муљање с Рајом.

Када би то било сасвим тачно, власт која још уме да осети своју обавезу према медијима и јавности, која има потребу да разликује новинаре од криминалаца, дакле она власт која још увек може да замисли свој први дан када више не буде власт - она ће три пута да одмери пре него што ухапси некога попут Качаревића. Зашто га, дакле, нису позвали да се сам јави у полицију, него су му правили чеку пред станом, као да га изненаде, да га спрече да побегне или их све побије; зашто се према њему не односе са макар толико обзира да га не провлаче кроз мокри чвор тричетвртљудских медија и не проглашавају га кривим пре суђења; зашто му таквом у хапсу пред носом машу папирима којима овај нема приступ. Ево одговора: зато што је Качаревић као новинар већ довољно делегитимисан Динкићевим законом, зато што је тај закон заправо издвојио ту професију од осталих као специјално смутну, опасну и рђаву, и зато што је мисија Млађиног закона да јој вратити кредибилитет, Уз помоћ полиције, дакако.

Када је дакле усвојен Динкићев закон, било је јасно или да ће у Србији наступити крај сваког новинарства или се тај закон неће примењивати. Решено је да се не примењује. Али то је отворило питање: ако се не примењује, шта ће им онда; зашто га не повуку; зашто им треба закон по коме се не суди. Качаревић је дао одговор: треба им управо такав закон, и никакав другачији; не треба им онакав чијим ће правним квалитетима или недостацима уредити једну друштвену област, њима треба секира над главом медија, што ће рећи да им треба искључиво психолошки оквир тог закона. Дакле, господо новинари, у овом закону пише све што власт мисли о вама и што на ту тему жели да подели са грађанима, а по којем закону ћете ви бити хапшени, привођени и онеспособљавати, па бар закона и полиције има довољно у овој земљи. Јасно?

После тога, сви они новинари и редакције којима је широком руком власти понуђено да буду третирани као тричетвртљуди нису баш имали велики простор за размишљање. Осим тога, економска криза је и лакше ће се преживети са државом него без ње. Они којима је намењена улога пољуљуди – а то су, гле чуда – најугледнији (Качаревић) и највеће смеће (Родић), они ће као такви бити делегитимисани, изоловани и бачени у исти кош, ћелију, буџак, свеједно; важно је само да су у истој врећи и да из ње заједно смрде на исти начин.

То је, дакле, једна озбиљна медијска операција која превазилази Качаревићев случај и, када овдашња опозиција говори да медији никад нису били оволико затворени и неслободни, они наравно разумевају проблем само онолико колико их се непосредно тиче, па тако целу причу своде на то што их има мало на Јавном сервису. Ова је ствар много озбиљнија, овде је на делу, поново као 2002. године једна политичка диференцијација најпре новинарске професије, а затим целокупне јавности.

Тако Качаревић јесте жртва Динкићевог закона онолико колико су он и Раја Родић предати Млађи као знак добре Борисове воље да га пусти да ради с њима шта хоће, само да, ако је могуће, баш не ислфека све около. И, наравно, да уме да цени дар. Али Качаревићев случај и много је више од тога; он је показао како је тај Динкићев закон заправо прво слово једне опасне стратегије, једног тренутка када је власт, охрабрена падом свих стандарда у економској кризи и овој беди у којој се копрцају српски медији, прешла црвену линију у јавној сфери и умешала се у њу на начин који никоме неће донети ништа добро, чак ни њој.

Зато не верујем да је у праву Љуба Стојадиновић када каже да је хапшењем Качаревића Тадићева власт показала да је „гадан страх дрма“. Њу дрма нешто много опасније. Тадић је човек који има свест да је успео: затворио је свој кризни буџет позајмицама из иностранства; успоставио је монолит у власти; поцепао је радикале; подигао па ударио Тому Николића; ње се мешао Коштуници у намеру да изврши самоубиство; уписао је неколико озбиљних дипломатских успеха; буквално је украо Дмитрија Медведева испред носа напредњацима и народњацима избијајући им испод задњице Пегаза на коме су видели свој долазак на власт; направио је полицију да му хапси. Успео је у свему, али баш у свему. Осим једног: од његових успеха Србија не живи боље. И зато су важни медији као једини сведоци да власт овде редовно меру свог успеха види као перспективу сопственог опстанка, а не отварања животних песпектива грађана, којима једино медији могу рећи да се то празно испод пупка зове стомак.

Зато греше незналице које кажу како је то Борисова доктатура; то је само једна ситуација у којој се у Србији нашла свака власт оног моманта кад јој се учинило како јој од руке иде све осим онога због чега би требало да постоји. Сетите се прве транзиционе владе: када је 2002. године показала да ће победити и развластити Коштуницу, када јој се учинило да јој у борби за власт иде све како треба осим друштвених реформи, које су биле стале, управо те године забележена су њена највећа насиља у зони медија. Сетите се затим Коштуничине владе, која се целе две године суздржавала од тога да покаже како и она има свог Бебу Поповића, сетите се када су отерали Богољуба и продали Мобтел, како су себи деловали моћни и несмењиви, и како су баш у то време почели да зову уреднике и захтевају оно за шта нису пре тога смели ни да замоле.

Ово је тај тренутак у Борисовој власти; ово је тај тренутак када им све иде као по лоју, осим што им треба лажни сведок који ће пред Србијом сведочити да једнако добро иде и њој. Качаревић се томе није чак ни супротставио да би био кажњен, он је одстрељен за пример свим онима који ће помислити како хапшење Раје Родића нема везе с њима јер не могу да се идентификују с Рајиним новинама. Качаревић је ту да би се препознали они који желе да критикују, али то не би да раде у Куриру. Е па, онда неће радити нигде.

Ако вас занима исход ове приче, не падајте прерано пред утисцима снаге власти која може да компромитује кога хоће и која може да упрегне велики део медијске сцене у својој служби. Ствари попут хапшења Качаревића у самим медијима, међу људима који их праве, стварају ону врсту напетости која кад-тад пронађе свој вентил, а сасвим случајно то се деси оног тренутка када власт покаже озбиљне унутрашње слабости. Тада им и они који их данас тако верно служе наплате за све и за столом за којим је мрвила власт и за околним столовима. Тако да само остаје питање колико ће све то трајати и ко ће се у овом мандату звати Беба Поповић или Александар Никитовић. Хауг!

Жељко Цвијановић

Преузето са http://standard.rs/vesti/36-politika/3307-kaarevi-prva-rtva-dinkievog-zakona.html