Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Операција Багратион
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

24. 12. 2009.

Извор: НИН

Операција Багратион

Амерички медијски правници из престижне адвокатске канцеларије „Ковингтон и Берлинг” оспоравају уставност спорних законских одредби.


У пролеће 1944. године совјетска војна команда планирала је операцију Багратион у којој ће, у јуну те године, Совјетски Савез бити коначно ослобођен од Хитлерових трупа. Врховна команда предлагала је снажан удар на једној тачки немачког фронта, са чиме је и Стаљин био сагласан, док је легендарни командант Црвене армије, генерал Рокосовски, инсистирао на истовременом двокраком пробоју.

У књизи харвардског професора Адама Улама описан је тренутак у ком Рокосовски (који је за време предратних Стаљинових чистки током „испитивања” у затвору остао без девет зуба и неколико ноктију), захтева од Стаљина да га одмах смени са положаја команданта групе армија уколико одбије његов план битке.Стаљин се после кратког предомишљања ипак одлучује за план Рокосовског, да би се одмах окренуо против осталих генерала:

„Зашто нема више људи који се држе свог мишљења? Зашто сам окружен онима који ми само повлађују? ”Анегдота представља мали класик из историје политичке диктатуре и има исто тако мало везе са данашњом Србијом као и са било којом другом савременом европском државом. Али пашће вам на памет ако се бавите новинарством и ако у једном београдском листу прочитате наслов „Тадић: Недостају ми озбиљне критике”. Председник се жалио да му у послу највише недостаје „веома тешка, комплексна, али и садржајна критика” онога што чини, јер би „добра критика утицала на подизање квалитета политичког дијалога у Србији, што би допринело свеукупној политичкој стабилности”.Стопостотно се слажем.

У Србији је све више послушних медија, а све мање критике власти. Штампа не обавља добро посао контролора политичара. Али, да ли председник мисли да је најбољи начин да се дође до интелигентне и аргументоване критике да се прогоне критичари? А у Србији су од летос на снази нове одредбе Закона о јавном информисању које предвиђају бруталне новчане казне за уреднике и новинаре, потпуно несразмерне остатку правног система земље.

Реч је о законском акту који је владајућа коалиција у журби „прошверцовала” кроз Скупштину, без јавне расправе коју налаже Закон о државној управи када се ради о актима од посебног значаја за јавност. Коришћен је хитни поступак, који се примењује само у околностима које се „нису могле предвидети” и када би недоношење закона могло проузроковати „штетне последице по живот и здравље људи и безбедност земље”, иако такве околности нису постојале.

Удружење новинара Србије је Уставном суду управо доставило додатне аргументе којим амерички медијски правници из престижне вашингтонске адвокатске канцеларије „Ковингтон и Берлинг” оспоравају уставност спорних законских одредби. Али и пре тога, домаћи су стручњаци упозорили да овај акт „грубо нарушава не само слободу медија него и самосталност и независност суда” и да прекомерне санкције „не служе заштити слободе медија, него утеривању страха код оних који ту слободу треба да уживају” (проф. др Зоран Ивошевић, бивши судија Врховног суда).

Уставно право на слободу говора није, нажалост, гаранција да ће слободе говора у јавном животу и бити. Ако се новинари плаше да властима саопште шта грађани мисле, слобода остаје мртво слово. У модерним друштвима, како је уводничар „Њујорк тајмса” јетко приметио након првог Бушовог мандата, да би се ућуткали политички противници „није неопходно користити сирове методе попут хапшења”.Код нас, дакле, нема добре критике власти. А зашто је нема? Комисија Европске уније је у годишњем извештају о Србији рекла да се „политички притисци на штампу у Србији настављају”. Власт се труди да умањи штету тако што не примењује закон који је председник рекордно брзо потписао.

Али то није довољно. Удружење новинара Србије сматра да закон мора да буде укинут јер представља сталну претњу која новинаре и уреднике тера у аутоцензуру. Ако то претходно не учини Уставни суд Србије, уверени смо да ће Европски суд за људска права у Стразбуру да „покопа” овај закон.

Нити је Тадић тиранин као Стаљин, нити ми херојски ослобађамо своју земљу као маршал Рокосовски. Но логика остаје иста. Као што чистке у совјетском официрском кору нису биле начин да се подстакну самосталност и иницијатива команданата Црвене армије, тако ни застрашивање и цензурисање новинара није пут ка критичком новинарству.

Љиљана Смајловић



Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси