Вести
04. 02. 2011.
Медијски социјални програм власти
Улазимо у медијску 1998. у којој су Шешељев Александар Вучић и Милошевићев Миљкан Карличић печатили од власти независне медије. Нису то транзиција, ни неотуђиво и неспорно приватно власништво - реч је о бахатости олигархије која се исмева слободи информисања
Баук аудио и видео надзора над новинарима и распоређивања на измишљено место „помоћника новинара“ кружи србијанском медијском и политичком сценом; саопштено је (Удружење новинара Србије) да су надзирани новинари РТВ Пинк, синтагма помоћник новинара је, пак, то што директори и уредници нуде као својеврсни србијански медијски социјални програм тајкуна и врха власти - место за распоређивање новинара који треба да, по логици крупног капитала и рајародићевског поимања слободе штампе, остану без посла.
Најављени су, како у четвртак пишу београдски медији, откази за више од 400 новинара у Блицу и НИН-у, а неки од њих биће награђени понижавајућим деградирањем на место некаквог помоћника који ће, чак, имати и месечне принадлежности вредне дведесетак хиљада динара.
Ко претекне, дакле, биће помоћник, боље и то него ништа, права мантра за транзиционо виђење слободе информисања. Ко одбије, моћи ће слободно да пише тамо далеко.
Извршилац послова бива деградиран, знак да се није доказао пишући по вољи газде (невероватно да их има толико) и газдиног газде.
Све је по дикцији Радослава Раје Родића, власника Гласа и Курира који је своједобно на новинарско питање зашто његови запослени не добијају плату осам месеци рекао да им није крив за то што је „новинарски рад најјефтинија роба на тржишту.
“Статус „помоћника“ понуђен је запосленима у кући Рингер Аксел Спрингер, издавачу недељника НИН и дневника Блиц.
Нема доказа да је неко од новинара Пинка прислушкиван или на било који начин надзиран, има сведока који су своју муку изрекли Удружењу новинара Србије које је реаговало саопштењем у којем констатује да је реч о „кршењу њихових личних и професионалних људских права“.
Надајмо се да ће све добити епилог пред судом.
НУНС има податке, каже његов председник Вукашин Обрадовић, да ће Рингер, РТВ Б92 и Пинк отпустити 400 запослених и каже да ће ово удружење „врло брзо“ организовати правну заштиту новинара. Њему је, ваљда, ово темељно угрожавање радних права било врло кратко. Не стигла вас клетва „Дабогда те НУНС бранио“. Међу тих 400 новинара има ваљда и оних који би могли да добију отказе због онога што су радили, или нису. Потенцијалних „помоћника новинара“ који су се огрешили о узусе професије.
Неки треба да одговарају по Закону о лустрацији који се неће применити, да леже максималну робију због злочина против човечности. Над цивилним становништвом које је куповало новине и плаћало претплату.
Није, међутим, то повод новинарског одстрела, смањивање броја новинара, некадашњих друштвено - политичких радника, потом пропагандиста, или људи довољно смелих да професионално предоче својим читаоцима, гледаоцима и слушаоцима све најгоре што им се дешава и што их очекује.
Реч је о недопустиво бахатом понашању власника медијских кућа које подразумева нове изворе самоцензуре, цензуре, страха и режимске пропаганде.
Закона о информисању нема, проглашен је неуставним, упркос улизивачком ангажману Независног удружења новинара Србије и Либерално - демократске партије, најављена је заштита новинара од које су се сви узурпатори намах смрзли, медији у Србији функционишу на принципу уцена и претњи.
Тужби карикатуралних политичара и аналитичара.
Улазимо у медијску 1998. у којој су Шешељев Александар Вучић и Милошевићев Миљкан Карличић печатили од власти независне медије.
Нису то транзиција, ни неотуђиво и неспорно приватно власништво - реч је о бахатости олигархије која се подсмева слободи информисања.
Можда је најопасније то што њихов репертоар није исцрпљен. Имамо искуства.
Бојан Тончић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.