Вести
16. 03. 2011.
Безобзирно медијско отимање у Немачкој
Париз - Плагијаторски скандал стајао је Карла -Теодора Гутенберга положаја министра одбране Немачке. Али скандал је изнео у јавност и отимање за утицајем у немачким новинским медијима у пост-Гутенберговој ери, у којој је интернет преотео примат штампаних медија.
Уочи оставке господина Гутенберга овог месеца, након навода да је преписао делове своје докторске дисертације из других извора, највећи часопис у Немачкој Шпигл објавио је насловни чланак жигошући Билд, највеће новине у земљи и одушевљеног присталицу г. Гутенберга, као “пиромана”.
Часопис је оштро прекорио Билдову кампању да г. Гутенберг остане на положају, критиковао оно што је назвао етичким пропустима у извештавању ових новина и пожалио се на противљење новина имиграцији и финансијском спасавању Грчке.“ Ове новине полажу право на улогу водећег немачког медија, а преузимају, у ствари, улогу десничарске народне партије каква не постоји на немачкој политичкој сцени,” пише Шпигл у извештају на 12 страна чији су аутори седам новинара.
Шпиглов чланак је покренуо лавину прича у редакцијама широм Немачке, где је односима међу медијским организацијама прошлих година управљао неформални детант.
Немци су и даље ревносни читаоци, а новине и часописи у овој земљи трпеле су мање него њихове колеге у другим земљама током глобалне економске кризе. У међувремену, идеолошки расколи између левице и деснице, који су делили немачке издаваче, замагљени су још од пада берлинског зида.
“У отприлике последњој деценији, у Билду, Шпиглу и осталим медијима имали сте политику браће по оружју,” каже Луц Хахмајстер, директор Института за медије и комуникацијску политику у Берлину. “Ова стратегија није могла заувек да траје.”
Прекид ватре се завршио када је Шпигл у фебруару преузео нови уредник Георг Масколо, након што је претходно делио тај високи уређивачки положај. Гласноговорник часописа каже да се на чланку радило месецима и да му није била намера да сигнализира било какву промену уређивачког правца под новим вођством.
“Георг Масколо не планира било какву преоријентацију Шпигловог садржаја”, написао је у мејлу гласноговорник Ханс-Улрих Штолт.
Па ипак уредник Билда Кај Дикман каже да је Шпигл можда нестрпљив да “направи дистанцу између“ ових публикација након што су се превише приближиле како би угодили одређеним читаоцима часописа, који је по укусу Немаца са централно-левичарским политичким ставовима.
И Билд и Шпигл објавили су прошле године одломке из “Deutschland Schafft Sich Ab” или “Немачка укида саму себе,” књиге коју је написао Тило Сарацин, својевремено члан управног одбора немачке Централне банке, због које је оптужен за расистички програм јер неувијено говори о муслимаској имиграцији.
Чини се да постоји више него довољно простора на немачком медијском тржишту за коегзистирање ове две публикације. Аксел Шпрингер, издавач који је власник Билда, управо је пријавио најпрофитабилнију годину у историји часописа, с тим да је на Билду зарађена огромна већина од 296 милиона евра добити ове компаније од домаћих новина у 2010. години Шпигл, чији су акционари запослени у новинама и издавач Грунер Јар, не пријављује добит, али се каже да, исто тако, има солидну зараду.
Међутим, тираж обе публикације недавно је пао баш испод психолошки значајног нивоа: Шпигл је пао на један милион, а Билд на три милиона. То значи да је Билд изгубио, барем за сада, титулу новина са највећим тиражом у Европи која је отишла британском Сану.
Билд је додавао више политичког и културног извештавања у напору да привуче шири круг читалаца. Прошле године је претекао Шпигл и постао најпосећенији новински вебсајт у Немачкој, по процени удружења немачких високо-технолошких компанија Битком. Шпигл се, такође, суочава са обновљеном опасношћу од стране конкурентског часописа Фокуса, који је редизајниран под новим уредником.
“Насловна прича је показала да Шпигл жели позицију ‘леитмедиум’ у Немачкој,” каже Стефен Буркхарт, професор журналистике на универзитету Хамбург, користећи израз који се преводи као“водећи медиј” и описује улогу која се понекад назива “неwспапер оф рецорд” у енглеском говорном подручју. “Требало је много храбрости зато што Билд има веома добро памћење”.
Билд је брзо узвратио ударац, показујући смисао за публицитет, што је заштитни знак оног што Немци зову “булеварске” новине. (Упркос џиновским насловима, неуморном писању о славним личностима и фотографијама жена у топлесу на насловној страни, Билд се штампа у великом, а не у таблоидном формату).
Само неколико сати након што се Шпигл појавио са стилизованом верзијом плоче са именом новина уоквиреном шибицама на насловној страни, Билд је присвојио слику за сопствену промоцију. Делио је шибице у берлинским ресторанима и баровима са репродукцијом насловне стране на врху и понудом за претплату у дну.
“Ова прича ме уопште није ражалостила,” рекао је г. Дикман у интервјуу. “За нас је то била добра реклама. Ми смо јака марка, утицајни смо, имамо велике наслове, водећи смо на тржишту, тако да је природно да други новинари прате шта радимо.”
У Немачкој постоји дуга традиција шиканирања Билда: роман Хајнриха Бела из 1974. године “Изгубљена част Катарине Блум” врти се око претеривања новинара који ради за таблоид моделован по узору на Билд.
Шпигл је у свом чланку признао да није ништа ново то што Билд воли секс и звезде. А Билд нису једине новине тог жанра чији се новинарски методи помно испитују. У Британији, таблоид Светске вести (неwс оф тхе wорлд), чији је власник News Corp., суочио се са серијом истрага у вези навода да су његови новинари “хаковали” говорну пошту на мобилним телефонима јавних личности.
Према Шпиглу, оно што се променило јесте да и Билд сада покушава да игра улогу “водећег медија.”
Г. Дикман и Матиас Дофнер, главни извршни директор Аксела Шпрингера, “нису више задовољни местом успешних лупежа у немачком медијском окружењу,” пише Шпигл. “Они шаљу поруку да Билд није аутсајдер, него представник главних вредносних токова. Није више аљкаво дете, него узоран ученик. Њихове новине не служе окрајцима друштва, већ представљају угледну средњу класу Немачке.”
Са својим аристократским именом, лепо кројеним оделима и зачешљаном косом, г. Гутенберг отелотворује аспирације буржоаске Немачке – барем је то радио док на видело нису изашли детаљи његових академских пречица. Г. Дикман, који је уређивао Билд једну деценију, каже да је подршка новина г. Гутенбергу одражавала његову популарност, а не угодан споразум с циљем да се омиљени политичар угура у одељење канцелара, као што је Шпигл сугерисао.
“Понекад се залажемо за неке људе, понекад их критикујемо,” каже г. Дикман. “За нас је важно да смо с нашим читаоцима . Знам да се нашим читаоцима свидела наша позиција.”
Док и Билд и Шпигл желе, можда, да постану немачки водећи медији, барем три друге публикације могле би да положе право на исту улогу: дневни листови Франкфуртер Алгемајне и Зуддојче Цајтунг и недељник Цајт. И заиста, управо је Зуддојче Цајтунг, са седиштем у Минхену, обелоданио вест о Гутенберговом ‘копирај-залепи’ послићу.
Међутим, одатле се вест проширила на начин који је показао границе утицаја које чак и водећи медији могу да имају у дигиталној ери.
Након што се чланак појавио у Зуддојче Цајтунг прошлог месеца, група анонимних академика поставила је интернет страницу како би други истраживачи могли да пријаве примере наводног копирања у Гутенберговом раду. Више од 60.000 људи потписало је петицију захтевајући од канцелара Ангеле Меркел да отпусти г. Гутенберга.
Чак и Билд није био у стању да му спаси посао, упркос томе што је штампао наслове попут: “Добро је! Гутенберг остаје!” и “Народ опрашта.” Само један дан након што је објављен Шпиглов чланак о Билду, чинило се да је оставка поткопала жалбу овог часописа да Билд врши прекомеран утицај у Берлину. “То је показало границе Билдове моћи,” рекао је г. Хахмајстер из Института за медије и комуникацијску политику. “Морате да имате неког из елитних новина ко ће написати причу, али онда ту наступа интернет с циљем да неког врло брзо уништи.”
Ерик Пфанер
Текст објавио Њујорк тајмс 13. марта 2011.
Превод с енглеског Светлана Бјелогрлић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.