Вести
17. 05. 2011.
Фотографије за будућност
Звездан Манчић, директор Центра за развој фотографије
Фотографија је медиј који поред естетске функције има велики информативни потенцијал, као и способност да код посматрача изазове низ различитих емоција, да му измами осмех или да га наведе на сузе, због чега је њена манипулативна моћ огромна.
У свету је фотографија одавно прихваћена као уметност и међу стручњацима и познаваоцима подједнако цењена као и сликарство, вајарство или неки други облици визуелног изражавања. О схватању вредности фотографије у Србији разговарали смо с директором Центра за развој фотографије Звезданом Манчићем, који већ неколико година предводи и организацију традиционалног националног конкурса за избор најбоље медијске фотографије “Прес Фото Србија”, на којој је ове године у конкуренцији 1.200 фотографија победио Марко Ђоковић, фоторепортер дневног листа “Прес”, који је награђен за фотографију “Парада поноса”.
Како оцењујете радове који су пристигли на овогодишњу изложбу?
- Неколико година уназад фотографи који раде у медијима и учествују на овој изложби схватили су промене настале у њеној концепцији и у начину жирирања и многи од њих покушавају да испрате те трендове. Радови су све бољи, аутори су се охрабрили да истражују. То је велики и озбиљан рад који се може упоредити с истраживачким новинарством.
Од фотографа се очекује да се посвете темама које обрађују, да науче много о њима, да се упознају с људима, да преиспитују свој визуелни приступ током времена, да га мењају, поправљају. Можда смисао изложбе најбоље осликава изјава председнице Удружења новинара Србије Љиљане Смајловић, која се на свечаности поводом отварања поставке запитала да ли, с обзиром да на њој нема ниједне једине фотографије политичара, фотографи желе да поруче да то није једина тема која се покрива у медијима.
И то на неки начин и јесте порука. Фокус фотографа помера се полако с онога што је пропаганда на оно што заиста чини наш живот. То одражава опште стање у друштву, али је и показатељ да политика и економија нису једини аспекти нашег живљења.
Колико за фотографије које се могу видети на изложби “Прес Фото Србија” има места у домаћим медијима?
- Ове фотографије не могу да нађу начина да уђу у наше медије, нема разумевања за њих, а то одражава и опште стање у медијима. Појефтињење медијског производа главни је узрок тога, као и подилажење публици. Политика и забавни садржаји су оно што се тражи јер публика то очигледно воли. Проблем је и у финансирању покривања озбиљнијих тема, често треба путовати, а то подразумева трошкове спавања, пута, хране, па се медији на то тешко одлучују.
Да ли је то једини проблем?
- Проблем је и у томе што држава нема слуха за то и не бави се образовањем конзумената медија. Етика у фотографији се потпуно занемарује, држава је занемарује. На пример, сви имају мобилне телефоне, фотографишу готово свакодневно, размењују те фотографије и на неки начин утичу на креирање друштвене свести. То је један модеран социолошки феномен на који готово нико не обраћа пажњу, а фотографија је ужасно моћан инструмент манипулације у сваком смислу.
Она се од самог открића користила у политичке и разне друге сврхе, јер је њена снага огромна, људи јој безрезервно верују, а малим померањем објектива у једну или другу страну потпуно мењате контекст и слику.
Како је вредност документарне фотографије схваћена у Србији?
- Код документарне фотографије битно је то што је у последњих неколико година постала у уметничком свету врло финансијски исплатива. У Србији и даље постоји дилема да ли је фотографија уметност или није. Ових дана почеће да ради интернет презентација Центра за развој фотографије који ће пратити фотографске активности и омогућити размену мишљења и историчара уметности, и новинара који прате културу и фотографа, и шире публике наклоњене уметности.
Циљ нам је да публици приближимо фотографске вредности и да разбијемо предрасуду да фотографија није уметност. Овде људи фотографију узимају здраво за готово, као вид забаве или пуке илустрације текста у медијима. Врло је велики проблем што уредници у медијима не разумеју фотографију, не разумеју њен уметнички, документарни, креативни потенцијал јер се нису тиме никада озбиљно ни бавили, доживљавају је као средство за попуњавање простора или као баналну атракцију.
Да ли Центар за развој фотографије чини нешто да се то промени?
- Идеја је да укључимо што више људе у процес просвећивања популације у вези с фотографским вредностима. Пре свих мислим на кустосе, на новинаре, као и на саме фотографе, посебно у сфери документарне фотографије. Прво смо имали задатак да објаснимо фотографима вредност таквог рада и у томе постепено успевамо, што се огледа и у томе што “World Press Photo” и неке друге озбиљне фотографске организације позивају наше фотографе на радионице, плаћају им учешће у појединим пројектима, многи од њих су добили и награде.
Помажемо им у трагању за иностраним фондовима и кроз то им пружамо могућност да иду степен даље у свом развоју, али и да на неки начин промовишу Србију као земљу која у савременој уметности има шта да каже.
Какав је пласман српских фотографа у иностранству?
- Изложба “Прес Фото Србија” је прошле године успешно гостовала у Атини, прво у мају, а затим у новембру током „Месеца фотографије” и том приликом тамошњи стручњаци су је веома позитивно оценили.
Чак се нашла и међу препорукама уредника водећег атинског културног водича, уз оцену да је реч о нечему што не би требало пропустити. Ове јесени ћемо организовати ретрпоспективну изложбу у Атини, на којој ће бити представљени радови с претходна два и с овогодишњег конкурса. Имамо позиве и да изложбу прикажемо у Паризу и Лондону, али нам је за то неопходна финансијска подршка државе.
Да ли је реално очекивати да Србија ускоро добије и музеј фотографије?
- Музеј фотографије је за сада на врло дугачком штапу у Србији јер и много старије музејске институције не успевају да раде у нормалним условима. Чини ми се да за почетак музеј фотографије много лакше може да ради у онлајн варијанти.
Колико фотографи имају могућности да се представе домаћој јавности?
- Врло је тешко финансирати самосталне изложбе у Србији. Држава галерије лоше финансира, као и уметнике, тако да је то готово немогућа мисија. То су људи који не могу да праве изложбу од принтова прављених на кућном штампачу, превише су озбиљни да би се представљали на тај начин.
Галеријска активност у Србији је врло неразвијена, што је потпуни апсурд баш зато што имамо развијену фотографију. Разумевање државе колики је значај фотографије за подизање свести о одређеним темама је минимално.
Наша држава није свесна да треба систематски да фотографише градове, села, да би наша деца знала како је уопште ова наша данашња држава изгледала. Србија се врло мало у модерној уметности приказује на европској и светској мапи, а у фотографији имамо шта да кажемо, нарочито у документарној, она је потпуно савремена и комуницира с људима у иностранству, имамо чиме да се похвалимо.
Антрфиле : Циљ пројекта „Прес Фото Србија”
„Нама као организаторима ове изложбе веома је важно да нагласимо значај документарне фотографије, која за разлику од класичне прес фотографије није за једнократну употребу, већ има амбицију да помири више чинилаца, да задовољи одређене естетске критеријуме и да информише, али и да пренесе одређену визију, да врши одређену мисију.
Циљ пројекта ‘Прес Фото Србија’ јесте да домаће фотографе подстакне на такав начин размишљања о фотографији, односно да их наведе да развијају јасан став о темама којима се баве”.
Фоторепортажа
“Фоторепортаже из године у годину су све боље, а појединачне фотографије излазе из сфере пуког информативног и све више улазе у сферу људског, истражујући разне социолошке и културолошке феномене.
Један аутор ове године се бавио животом младих у провинцији у Румунији, извесним моделом изгубљености, трагања за идеалима у земљи која пролази кроз транзицију. Друга млада ауторка, прошлогодишња победница конкурса Сања Кнежевић, бавила се проблемом људи на Пештеру који до својих позних средњих година не успевају да се ожене, па жене траже кроз организовано проводаџисање девојака из Албаније.
Занимљива је и репортажа о једном напуштеном селу у Србији, у којој је аутор успео да дочара један дан и да емоционално пренесе посматрача у ту средину”, каже Манчић.
Валентина Булатовић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.