Novinarsko ćoše
27. 03. 2023.
Kako (ni)smo otišli u Kanadu
Duge dve godine, zbog pandemije, nije bilo susreta Međunarodnog ski kluba novinara (SCIJ) koji se smatra i nezvaničnim svetskim prvenstvom u skijanju za nas iz “sedme sile”. Ali kao i uvek, i iznad sile ima one veće.
Došao je i taj dan, 29.novembar prošle godine, kada je u sanduče elektronske pošte četvoro članova ski sekcije UNS-a, svojevrsne novinarske skijaške reprezentacije Srbije, stigao poziv za registraciju na 68. SCIJ susret u Kanadi.
U nešto smanjenom kapacitetu (podsećam da pandemija još uvek traje) oko 100 novinara okupiće se u Marbl mauntin skijalištu na Njufaundlendu, teritoriji neistraženoj i među samim Kanađanima. Našem entuzijazmu nije bilo kraja. Pripremali smo se, pronašli donatora (učešće na tako dalekim destinacijama je ekstremno skupo) i kao ekipa koju čine novinarka i prezenterka Novosadske televizije Vukica Vasin (novi član), fotoreporter Rojtersa Marko Đurica, frilenser Mirko Milićević i moja malenkost kapiten reprezentacije, novinar RTV Pink Miljan Vitomirović, gotovo simultano i u istom danu smo popunili registracioni onlajn formular koji je na kraju imao automatski izračunat iznos kotizacije, avio karata i iznajmljivanja opreme koja se nije mogla nositi tako daleko.
Kupili smo i avio karte do Frankfurta odakle više reprezentacija kreće u Kanadu. Trebalo je samo da sačekamo pozivno pismo i prijavimo se za kanadsku vizu. Sve će to ići glatko, razmišljali smo, jer mi smo novinari.
Za priču je veoma važno pomenuti da su članovi izvršnog komiteta Međunarodnog kluba novinara skijaša rekli prilikom inspekcije skijališta organizatorima iz SCIJ Kanada da odobravanje vize može biti problem jer dugo traje i da je odlučivanje potpuno diskreciono pravo kanadskih vlasti. Ipak, mi smo novinari koji idu na zvaničan, profesionalni skup, šta može krenuti loše?!
S obzirom na to da pozivno pismo od organizatora nije stiglo ni posle mesec dana, krajem decembra poslali imejl u kojem smo tražili da požure sa tim, za dobijanje vize neophodnim dokumentom.
Ušli smo u 2023. godinu i konačno smo dobili poziv, ali nije bio dobro sastavljen. Javili smo organizatorima da su nam potrebna personalizovana pozivna pisma.
Konačno, svako od nas ih je dobio 5. januara i u narednih nekoliko dana svi smo se prijavili za vizu. Aplikacija je onlajn i tiha je patnja. Neću da zamaram detaljima, gomilom dokumentacije koju je trebalo pribaviti i skenirati, tehničkim poteškoćama, vraćanjem na početak prijave i živcima na izmaku, ali posle četiri do pet sati za računarom nekako smo uspeli.
Tada su nas pozvali u Beograd da nas fotografišu i da damo otiske (to se zove biometrija). To se ne radi u ambasadi, već u kancelariji Međunarodne organizacije za migracije (IOM) koja samo pruža usluge (moderniim rečnikom - autsorsovanje) kanadskoj administraciji, odnosno ministarstvu za imigraciju i ambasadi.
Prvenstvo je zakazano od 12. do 19. marta, dogurali smo do 15. februara, a informacija o vizama nije bilo. Počeli smo prepisku sa organizatorima, preko sekretarijata UNS-a i Dragane Bjelice sa ambasadom, prijateljima, poznanicima, imenovanim i neimenovanim diplomatama, u nadi da ćemo saznati šta se dešava i možda “pogurati stvar”.
Kanadski organizatori su, tobože, bili veoma iznenađeni i uznemireni zbog problema sa vizama, koje su osim nama potrebne još samo Kazahstancima i Turcima. I oni su imali sličan problem, pa smo i sa njima razmenjivali iskustva i informacije. Tada su nas Kanađani obavestili da su u kontaktu sa “čovekom iz Otave” (navodna veza u ministarstvu) koji ih je uveravao da su se javili na vreme i da će sa vizama sve biti uredu. Novinari smo, zar ne?!
Pasoši iz Srbije, ali i iz drugih balkanskih zemalja za koje je neophodna kanadska viza, šalju se u Beč. Tačno sedmicu pred polazak dobio sam obaveštenje da je viza odobrena i da je moj pasoš iz IOM poslat u Beč. Takvo obaveštenje je nekoliko dana ranije dobio i Marko Đurica. Pomislili smo da ima šanse da će stići nazad u Beograd na vreme.
Vukica Vasin i Mirko Milićević i dalje su čekali. Podsećam, let za Frankfurt je bio u subotu, 11. marta.
Mirko je dobio obavešetenje u ponedeljak da je pasoš krenuo za Beč. Vukicu i dalje nisu zvali da preda pasoš. Za nju nade više nije bilo i otkazao sam joj kartu za Frankfurt, pritom gubeći veći deo novca od donacije. Nastavili smo da zovemo i šaljemo poruke i dobili informacije da će Mirkov pasoš stići do petka. Sve je bilo stresno.
U sredu je stiglo obaveštenje da su pasoši sa vizama Marka Đurice i Miljana Vitomirovića prispeli u Beograd, kada je i Vukica Vasin dobija obaveštenje da može da preda pasoš na viziranje. U četvrtak!
Dakle, iz Novog Sada smo krenuli za Beograd 9. marta – u nameri da podignem pasoš, a Vukica Vasin da ga preda, sve u nadi da će ipak uz neku urgenciju i kao hitan slučaj pasoš moći da se podigne u Beču do subote, jer je let iz Frankfurta u nedelju.
Ušli smo u IOM gde su nam da je “pao sistem” i da ne primaju pasoše. Gledali smo se u neverici. Ušao sam da preuzmem svoj “putni document” i pitao ljubaznu službenicu ima li nade za Vasin. Rekla mi je da bi ona, da je na njenom mestu, otišla lično za Beč, ali da je to strogo nezvaničn savet.
Vukica, žena neverovatne energije i životnog duha, a ispostaviće se kasnije i takmičarskog, kupila je istog momenta kartu Er Srbije za večernji let i rezervisala hotel blizu konzulata Kanade u Beču.
U petak, 10. marta, konzulat je radio skraćeno, do 13 sati, kao i uvek poslednjeg radnog dana u sedmici. Vukica Vasin je pred vratima bila pre otvaranja. Usledila su ubeđivanja, molbe i po koja suza.
U 12 časova javila nam je da je pasoš sa vizom u njenim rukama. Radovali smo se. Put nastavlja dalje za Štutgart kod brata, a onda je dogovor da se u subotu uveče nađemo u Frankfutru. Međutim, tada Mirko Milićević dobija potvrdu da njegov pasoš nije u Beogradu i da neće stići do ponedeljka, 13. marta. Suviše kasno. Obavestio sam organizatore o otkazivanju učešća za Milićevića i otkazao njegovu avio kartu, opet uz veliki novčani gubitak.
Vrednosni gubitak je nemerljiv. Profesionalno i ljudsko poniženje koje smo doživeli kao novinari iz Srbije nemoguće je nadoknaditi. Sve smo uradili na vreme, dokumentacija nam je bila uredna, ali očigledno je da smo završili u nekoj fioci za putnike iz “zemalja trećeg sveta”.
Kako drugačije objasniti (ne)postupanje kanadske administracije. Nije zanemarljiva i opuštenost naših kanadskih kolega i organizatora, ali recimo da se ni oni nisu nadali ovakvim razvojem situacije, iako su bili obavešteni o mogućem scenariju. Gorak ukus ima njihovo izvinjenje.
I tako (ni)smo otišli na 68. prvenstvo novinara u skijanju. Bilo je malo sportske sreće, a možda i malo više onog nama svojstvenog inata zbog svega, pa smo se vratili sa prvim medaljama za Srbiju otkad učestvujemo kao samostalna članica SCIJ. I to sa tri medalje - dve bronzane i srebrnom. Možda bi bila i koja više da je sa nama bio i Mirko Milićević. Ali nije dobio vizu na vreme.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.