Iz istorije beogradske štampe
24. 12. 2021.
Bogata tradicija cenzure u beogradskoj i srpskoj štampi
Sa prvim štampanim primercima beogradske i srpske štampe cenzura je postala njen obavezan deo. Bez odobrenja cenzora zvanično imenovanih, kao i onih neimenovanih, nije bilo moguće bilo šta publikovati, posebno štampu.
Cenzura i cenzori su se razlikovali u zavisnosti od kraja gde su živeli Srbi. Za Srbe iz preka, koji su živeli na teritoriji Austrougarske monarhije, novine koje su oni štampali su uglavnom bile na udaru cenzora iz Beča ili Pešte. Ali, isto tako i moćne Srpske pravoslavne crkve ili samih mitropolita u Austrugarskoj, kojima se nije sviđalo kako pišu njihovi sunarodnici. Posebno su na udaru Beča bili patriotski članci koji su na različite načine pozivali na ujedinjenje našeg naroda sa maticom Srbijom.
Primer takvog lista bio je Velika Srbija, čiji je urednik, pesnik Stevan Kaćanski, proveo šest meseci u zatvoru zbog ismevanja Tajne konvencije u listu. Časopis je osnovan 1888. godine i zvanično nije imao nikakvu političku organizaciju ili stranku iza sebe.
S druge strane, cenzura u Srbiji se uglavnom bavila dinastičkim naređenjima o zabranama, sprečavajući da bilo šta kritički izađe o Karađorđevićima ili Obrenovićima. Uz podršku dinastije, stranke koje su tada bile na vlasti su se trudile da spreče opoziciju da iznosi svoje kritike, a najvažnije je bilo da sam narod nikako ne sazna šta se u stvarnosti zbiva.
List Samouprava osuđivao je režim Milana Obrenovića i zbog toga je bio često cenzurisan. Izlazio je od 1881. godine, a prvi urednik bio je Milutin Marković. Jedan deo tiraža je 1882. godine, zbog zabrana, izlazio pod naslovima Sloboda i Bratstvo. Već sledeće godine je bio ugašen.
Zatvorom gušena sloboda štampe
Radikali su 1884. godine pokrenuli list Odjek, a vlasnik i urednik Stojan Protić zalagao se za ideju o promeni ustava, prevodeći moderne evropske ustave na srpski jezik. Protić je samo godinu dana posle pokretanja lista bio uhapšen zbog „prestupa“ kao odgovorni urednik i proveo je deset meseci u zatvoru.
Ipak, i pored ogromne cenzure koja je pokušavala u raznim vremenima da uguši svaku pomisao o slobodi štampe, od tog sna i pored kazni i ogromnih teškoća srpski i beogradski novinari nikada nisu odustali.
Humoristički list Brka je, sa prekidima zbog zabrana, izlazio skoro 50 godina. Zastupao je program Srpske liberalne stranke i oštro je napadao svoje političke protivnike.
Ne postoje nijedne novine koje su izlazile međ Srbima ili na prostoru na kojem su oni živeli, a da nisu bile izložebe cenzuri, počev od Novina serbskih pa nadalje. Problem cenzure nije bio u njenom sprovođenju, koje je uvek bilo isto, već u kaznama koje su uz cenzuru obavezno išle. Praktično su se podrazumevale. To je zaplena kompletnog tiraža, zabrana daljeg štampanja i izlaženja novine, zatvorska kazna za novinare i urednike i novčana globa koja se teško mogla platiti.
Odgovorni urednik lista Selja Isidor Riđački bio je kažnjen dva puta zatvorskom kaznom, zbog svojih tekstova u brojevima 10 i 36.
Jedan od retkih listova koji se održao tokom cele vlade Aleksandra Obrenovića bio je dnevni list Male novine, u vlasništvu Pere Todorovića. Ipak, ovaj prvi moderni dnevnik i prvi srpski tabloid imao je više sudskih zabrana.
Todorović je kasnije osnovao i list Mali žurnal, koji je trebalo da bude bez stranačkog obeležja, ali su ubrzo vlasnici postali radikali braća Savić, tako da se pročuo kao radiklasko-dekmokratski list. Novi vlasnici su često bili izloženi gonjenju, kada su njihovi protivnici bili na vlasti.
Vlasnici Malog žurnala su 1902. godine kao podlistak pokrenuli Dr Ćosu, humoristički list koji je bio protiv naprednjačko-radikalskog programa. Zbog tekstova i karikatura o Nikoli Pašiću, tadašnjem ministru finansija Vukašinu Petroviću i kralju Aleksandru često je bio zabranjivan.
Kazne su često podrazumevale i nevoljno višegodišnje izgnanstvo. Postojanje cenzure dodatno je otežavalo ionako težak položaj, u kojem su se nalazili novinari i novine. Težak materijalni status novinara i urednika, nedovoljan broj pretplatnika uz stalno gušenje slobode štampe često su dovodili gašenja listova. Razna dovijanja, pa čak i namenski brakovi sa dobrostojećim miraždžijkama, su bili samo jedan od načina kako da novine prežive i ne budu ugašene.
Možda najbolje o tome govori Pera Todorović, čiji su život i rad pratile brojne kontroverze, ali koji se i pored toga izborio da bude neka vrsta rodonačelnika modernog srpskog žurnalizma.
U tekstovima za list Ogledalo, svodeći svoje životne račune i objašnjavajući šta to znači biti novinar, zabeležio je i ovo: „U toj strašnoj borbi ja sam pet godina proveo u izgnanstvu. Više od 20 puta sam bio zatvaran i hapšen. Bio sam osuđen na 27 godina zatvora. U kazamatima i hapsanama sam proveo pet godina, sedam meseci i devet dana. Platio sam 11 hiljada raznih globa i taksa. Vukao sam teške okove, od kojih mi i sada zjape rane na nogama. Bio sam osuđen na smrt, jedan put javno i znano, a četiri puta je visilo o koncu da izgubim glavu potajno i mučki...“
************************************************************************
Tekst je nastao u okviru projekta "Beogradske novine i novinari"
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.