Sindikalne teme
16. 06. 2023.
Radičević i Urdarević u podkastu UNS-a o prekovremenom radu novinara: Da bi novinari bili vidljivi treba da pokažu brojnost i solidarnost
„Novinari pristaju na to da nemaju radno vreme zato što vole novinarsku profesiju ili zbog nedostatka posla“, rekao je predsednik Izvršnog odbora Udruženja novinara Srbije (UNS), novinar Slobodan Radičević u podkastu UNS-a. Iako bi zbog fleksibilnog radnog vremena novinarski poziv trebalo da u pravnom sistemu bude specifično prepoznat, to u Srbiji nije slučaj. Po mišljenju profesora radnog prava dr Bojana Urdarevića, država je pasivna prema radno-pravnom položaju novinara.
Urdarević je, razgovarajući sa novinarkom Sanjom Sovrlić i Slobodanom Radičevićem u UNS-ovom podkastu, rekao da novinare pravni sistem svrstava u opšti režim radnog odnosa na koji se primenjuje Zakon o radu. Da bi za njih važio neki drugi režim, kako kaže, moralo bi da bude poznato na koliko se ljudi on odnosi.
Naveo je da raspolaže informacijom da u Srbiji ima oko 12 hiljada zaposlenih novinara, dok je Radičević dodao da je to ukupan broj novinara i medijskih radnika, a da novinara ima oko četiri hiljade. To je, kako smatra prof. dr Urdarević, mala skupina ljudi koja, s obzirom na brojnost državu ne zanima.
„Država je uvek bila vrlo pasivna prema radno-pravnom položaju novinara. Sva ta lica, ako ih ima 12 hiljada, su parcelisana. Neki rade po ugovoru o radu, neki po ugovoru o delu, a neki po autorskom ugovoru“, rekao je prof. dr Urdarević.
Da bi za državu bili vidljiviji, novinari, kako ističe, treba da preuzmu inicijativu i budu solidarni. Upravo to, kaže Urdarević, nedostaje novinarskoj profesiji.
„Država mora da vas primeti i kaže: 'Hajde da ovo rešimo'. Ovde se radi o političkoj volji da status novinara reši. Jedini su u toj borbi uspeli advokati, takstisti i frilenseri. Oni su svoju argumentaciju pokazali na ulici (…) Moje mišljenje je da tako mora da se rešavaju stvari – pokazivanjem brojnosti i solidarnosti“, rekao je Urdarević.
Dodao je da nije siguran da je deo novinara koji je zadovoljan svojim položajem uopšte spreman da se bori za kolege kojima su prava ugrožena.
Ipak, kako ističe Radičević, novinari bi u toj borbi mogli da budu veoma uspešni jer imaju ono što nema nijedna druga profesija – mogućnost informisanja javnosti i formiranja javnog mnjenja.
„Novinari imaju oružje kakvo nemaju ni advokati ni taksisti. Potrebno je samo da budemo solidarni pre nego što ga upotrebimo. Mi objavljujemo informacije i imamo medije. Na taj način možemo vršiti pritisak, ali on mora da bude smislen i organizovan. Neophodno da postoji konsenzus većeg dela medijske zajednice, ali i da poruke budu razumljive javnosti“, rekao je Radičević.
Da bi postojao poseban režim rada novinara i medijskih radnika, on mora da bude prepoznat u nekom posebnom propisu, saglasni su gosti podkasta. To bi, kaže Udarević, mogao da bude Zakon o javnom informisanju i medijima. Istakao je da je Medijskom strategijom propisano da mora da se poboljša položaj medijskih radnika, ali da nije opisano kako se to može uraditi“.
Novinarima u lokalnim medijima dodatno otežan rad
Neregulisan položaj novinara u pravnom sistemu, kako je rekao Radičević, u velikoj meri odgovara ne samo političkoj eliti, već i poslodavcima koji imaju premalo obaveza prema novinarima. To, kako kaže, posebno otežava rad novinarima u lokalnim medijima.
Kada se novinar zaposli, prvo na šta mu se, kako kaže, skrene pažnja je da nema radno vreme. Radičević je ispričao da je kao mlad novinar pre dvadesetak godina 43 sata bez spavanja proveo u svojoj redakciji.
„Postala je matrica da se nekom ko je nov skrene pažnja da dolazi u medijsku kuću i da je novinar 24/7. Nema radnog vremena i ako si spreman na takav način rada, onda možemo da sarađujemo – kaže poslodavac. Najčešće to ide po sistemu da se vidi neki probni period i da li novinar to može, a onda ugovor o autorskom honoraru“, naveo je Radičević.
Nekada je, dodao je, jako teško izmeriti radno vreme novinara, jer on istražuje i radi i van radnog mesta.
„Novinaru istraživaču u bilo kom mediju u radno vreme spada i ako se u 17 sati čuje sa nekim i razgovara o ideji, a radno vreme mu je od 8 do 16. Sa nekim će se čuti i u 23 časa, pa će sesti da koncipira priču, a onda sutradan da montira. Kako izmeriti to radno vreme?“, rekao je.
Kao problem je istakao i što neki novinari nemaju priliku da se bave istraživačkim novinarstvom zbog mnogo tema koje moraju da pokriju i lošeg ekonomskog položaja.
„Mali lokalni mediji sa slabijim kapacitetima ne mogu često da se bave istraživačkim novinarstvom, jer opstaju od sredstava dobijenih na konkursima za projektno sufinansiranje ili bočnim donacijama, najčešće budžetskog novca“, dodao je.
Medij sam za sebe kao ekonomski održiva celina, kako dodaje, teško može da opstane.
„Tržišta ima, ali zna se kako se taj kolač deli. Ranije je bilo mnogo drugačije“, naveo je Radičević.
Zato su sagovornici u podkastu bili saglasni sa konstatacijom Sovrlić da problem uređenja radnog vremena novinari moraju da rešavaju paralelno sa ostalim gorućim problemima poput ekonomske nestabilnosti i ugrožene slobode medija. Za to je potrebna saradnja novinara.
Ipak, sindikalna scena je, kako kaže Urdarević, pokazatelj da je kooperativnost u Srbiji generalno na niskom nivou.
„U našoj zemlji registrovano je više od 25 hiljada sindikata. Neko bi pomislio ovo je za radno pravo najbolja država na svetu, a zapravo je broj sindikata obrnuto proporcionalan sindikalnoj moći. U novinarstvu se izlaz traži u kolektivnom ugovoru koji bi bio zaključen za novinare i medijske radnike. Ipak, postoje prepreke jer Zakon o radu ima cenzuse kojima se traži da se taj ugovor odnosi na deset odsto zaposlenih u toj grani ili delatnosti. Tu se nameće pitanje – 10 odsto od čega?, istakao je Urdarević.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.