UNS vesti

29. 04. 2024.

Autor: J. S. Spasić Izvor: UNS

Živko Filipović, fotoreporter "Srpskog slova" i snimatelj TV Novi Sad poginuo je 30. januara 1993. u sarajevskom naselju Azići od granate

Kako je otišao legendarni Žikon sa Ilidže

Godinama je radio u sarajevskim "Večernjim novinama", a početkom rata u BiH učestvuje u osnivanju glasila Srpske opštine Ilidža

"Verovatno da bi u ovom trenutku na Ilidži bilo teško naći ijednog čoveka koji u svojoj kući nema barem jednu fotografiju koju je Žika uradio", pisalo je "Srpsko slovo" u nekrologu Živku Filipoviću, fotoreporteru istog tog lista i snimatelju TV Novi Sad,  koji je poginuo 30. januara 1993. u sarajevskom naselju Azići, tokom borbi srpskih i muslimanskih snaga. Istovremeno gine i Miloš Vulović, novinar Radio Ilidže, dok je teško ranjen Vladimir Vukašinović iz TV Novi Sad (preminuo pre 10 godina).

Rođen 5. jula 1950. u Sarajevu, Filipović je ceo život proveo na Ilidži.

"Poznavao je sve Ilidžance, bio im je prijatelj i nikad nije propuštao da ih fotografiše i da im u prolazu da fotografiju za koju i nisu znali da je načinjena. Malo je onih koji nemaju čitave albume fotografija svoje dece koje im je on načinio, uvek rado i uvek besplatno kao poklon za neku zgodnu priliku", pisalo je "Srpsko slovo".

Kao profesionalni fotoreporter počeo je da radi 1971. godine, pokazuju podaci iz istog teksta. Zaposlen je bio u sarajevskim "Večernjim novinama", a pratio je mnoge važne sportske, političke i kulturne događaje. Prvu samostalnu izložbu novinske fotografije "Stazama Igmanskog marša" imao je 1984. godine u hotelu "Terme" na Ilidži, dok je novinarsku nagradu za najuspešniju fotografiju dobio 1988. godine.

Te ratne '93, nakon Filipovićeve pogibije, redakcija "Srpskog slova" dalje piše:  

"Kao sportski reporter putovao je s ekipom sarajevske "Bosne" na evropsko košarkaško prvenstvo, potom na svetsko fudbalsko prvenstvo u Italiju, a kao vrsnog profesionalca ova redakcija, koja će ga kasnije kao Srbina često šikanirati, nije u ta mirna vremena propuštala priliku da ga akredituje svuda tamo gde su i drugi uvek slali svoje najbolje kadrove".

Zahvaljujući fotoaparatu od koga se nije razdvajao, dobiće i nadimak po kome će ga mnogi pamtiti, o čemu pišu kolege nakon Filipovićeve smrti.

"U neka bolja vremena, onda kada su se ljudi u redakcijama delili na one koji znaju da rade svoj posao i one koji to ne znaju, a ne na nacije, Živko je u prvoj podeli pripadao onim prvima. Znao je da radi. Tada sa svojim nerazdvojnim prijateljem Miletom Rajićem, takođe fotoreporterom, u jednoj podrumskoj prostoriji u Ulici Boriše Kovačevića, gde je redakcija "Večernjih novina" bila smeštena, pravi bezmalo celo profesionalno čudo. Ono što u ostalim redakcijama rade čitave ekipe saradnika, pomagača i šefova, tu rade njih dvojica. Imaju fotoaparate marke nikon, a po njima će Mile svog druga nazvati Žikon, i sa tim nadimkom Živko je proveo ostatak života".

Čim je '91. počeo rat u Hrvatskoj, kao snimatelj i fotoreporter, obišao je sva ratišta.

"S glavom u torbi išao je uvek bez pogovora, jer tamo gde god je bilo opasno i kada su se uvek drugi, oni koji u bili miljenici šefova izvlačili, Živko je odlazio i, na sreću, vraćao se donoseći pune ruke slika i filmova".

A onda je rat počeo i u BiH, te '92. godine. Sa starim roditeljima, suprugom i dvoje male dece, bratom i njegovom porodicom, kako je nakon pogibije izvestio list u kom je radio, morao je glavom bez obzira da beži iz vlastitog doma na Stupu, sa pradedovske zemlje. Sa nešto malo stvari, ali nikako bez fotoaparata i kamere, beži u susedni Osjek (selo u Sarajevu). Žalio je jedino, piše dalje, što mu je u ostavljenim materijalima ostala slika patrijarha Pavla, koga je fotografisao na jednom zadatku. Poklonio ju je svom ocu. Ali bi rekao: "Nije važno, slikaćemo ponovo Pavla".

Čim je buknulo i u BiH Srpska opština Ilidža Republike srpskog naroda BiH, kako je tada slovila, stvara svoja glasila. Krizni štab opštine 29. maj '92. godine osniva novine "Slovo Ilidže", čiji je prvi broj izašao već 3. juna. Iako u osnivačkom aktu piše pomenuti naziv, odmah ga menjaju u "Srpsko slovo". Istovremeno osnovana je i radio-televizijska kuća Srpske opštine Ilidža.

Živko Filipović bio je u osnivačkom odboru "Srpskog slova", član kolegijuma redakcije zadužen za foto reprodukciju i foto opremu. Ujedno, Filipoviću je rat doneo angažman kao snimatelju za TV Novi Sad. 

"Srpsko slovo" bio je neveliki list, koji je izlazio uglavnom na desetak dana, a nekada malo češće, nekada ređe. Nije imao ustaljenu dinamiku, kao ni stalni broj strana. Ali taj broj nikada nije bio veliki, 12 do 16 strana, bar u onim primercima do Filipovićeve smrti. Nizale su se informacije o ratu, priče, reportaže, umrlice... U svakom broju bilo je i Filipovićevih fotografija - sa srpskim borcima pred akciju i posle akcije, u trenucima predaha, kada sređuju oružje, doručkuju... A bilo je tu i slika iz života sarajevskih Srba, pa i toga kako deca voze bicikl u trenucima predaha, između borbi i skrivanja od metaka i granata...

Kao i većina ondašnjih muškaraca u punoj snazi i Živko Filipović bio je raspoređen u odgovarajuću jedinicu. Zvanično je bio pripadnik Prve ilidžanske pešadijske brigade Vojske Republike Srpske, pokazuju podaci koje je UNS dobio u Boračkoj organizaciji "Ilidžanski borac" opštine Istočna Ilidža.

Goran Šehovac, predsednik ove organizacije, ujedno i predstavnik Sarajevsko-romanijske regije u predsedništvu Boračke organizacije Republike Srpske, za UNS priča da su Azići mesto u sklopu sarajevskog predgrađa Stupa. Dakle, istog onog gde je Filipović odrastao i gde mu je pradedovina.

Vojska Republike Srpske je u decembru '92. godine oslobodila najpre veliko naselje Otes za koje su se vodile teške borbe sa Armijom BiH. Šehovac je tada bio mladi pripadnik vojne policije.

- Nakon oslobađanja Otesa, u januaru '93. godine nastavili smo dalje jer smo oslobađanjem Azića povezali teritoriju sa naseljem Dogladi i tek tada imali odbrambenu liniju da branimo svoju teritoriju Ilidže. U tim Azićima nalazila se mesna industrija Simes i fabrika čarapa, tzv. čarapara. Kad je krenula akcija bio je totalni haos - artiljerija, granate koje su ispaljivali muslimani sa Sokolja... Bio sam nekih 50 metara dalje kad je granata pala na novinare, tamo prema čarapari - seća se Šehovac.

Filipović je tog 30. januara bio sa Milošem Vulovićem, koji je i živeo na Ilidži, kao i sa Vladimirom Vukašinovićem. Akciju srpske vojske vodio je rođeni brat Miloša Vulovića, koji je za UNS govorio o tome, ne želeći da mu ime pominjemo.   

- Uveče 29. januara dolaze kod mene, iznad komande sam živeo, Miloš, Žika i Vukašinović. Nose flašu rakije i pečenicu, iako znaju da u ratu nisam pio i nikome nisam dao da pije. Zezam se: "Šta je to?", a oni: "Aj' nam reci, kad krećeš i gde krećeš. "Ma daj, pustite me ljudi". Oni: "Ajde, ajde, daj da snimimo, daj da ovo, daj da ono... ". I dan-danas nije mi jasno što sam rekao, nikad ne govorim. Uglavnom, da ih se kutarišem kažem: "Ujutru, u pola tri, budite ovde pred komadom" - ispričao je Vulović.

U rečeno vreme su i došli. Stavio ih je na rezervni položaj i krenuo ujutru u akciju.

- Borba. Azići. U neko doba smo osvojili, ušli u klin, desno i levo kuće. Njih trojica ostali. Sa Sokolja nas ko na dlanu vide. Ovi do mene, s desne strane zapeli, ne mogu jako da udaraju iz kuće. Zovnem preko motorole tenkistu Kovača, bio je blizu njih trojice: "Izađi! Kad izađeš, pravo, videćeš kuću sa dva bora"... Dok sam objašnjavao tenkista kaže: "Shvatio sam, vidim koja je kuća, iz nje bije vatra prema nama". A njih trojica istrčala iz kuće, Vukašinović da snimi kako tenk dejstvuje - sećao se Vulović.

Tu je bila mala ograda, na coklu visokom svega desetak centimetara.

- I dok je tenk izašao, drž' gore-dole, ovi sa Sokolja su gađali granatom "šezdesetkom". Kako je pala, granata je udarila u to cokle i raspršila se. Žika pogine na licu mesta, Vukašinovića podere, a Milošu je geler probio trbušnu aortu i bio smrtonosan - kazao je Vulović.

Uz srpsku vojsku, kao i tokom celog rata i tada je bio dr Miodrag Lazić (1955-2020). Nišlija koji je ušao u legendu bio je hirurg dobrovoljac još od 1991. godine , kada je otišao na ratište u Krajinu. Početak rata u BiH vodi ga na Pale, da bi u septembru '92. godine stigao i u tek stvorenu bolnicu "Žice" u sarajevskom naselju Blažuj. I tog kobnog 30. januara bio je uz Srbe, što je i zabeležio u dnevniku, koji je kasnije objavljen u knjizi "Dnevnik ratnog hirurga". Ovako je iz ugla doktora Laze, kako su ga svi zvali, izgledao taj dan:

"Azići, deo ilidžanske opštine koji su držali muslimani. U žestokom kontranapadu oslobađamo ga. Jedan borac je mrtav, više ranjenih. Jedna teška operacija grudnog koša. Beribaka Miro, 1964. godište, sa Ilidže; grudni koš razvaljen rasprskavajućim metkom, pluća iskidana, više van grudnog koša. Spašavam ga. Operacija traje dva sata, izuzetno teška, ali živ je. Da je stigao petnaest minuta kasnije, bio bi mrtav.

Ali, poginula su dva moja dobra druga, a jedan je teško ranjen. Novinari. Najhrabriji. Išli su zajedno sa našim borcima i snimali bitku. Ludo hrabri. Ovde biti, to je već hrabrost. Ići u bitku, u prve redove, sa kamerom i rečima, da direktno pišeš istoriju, to je ludo hrabro. Poginuli su od granate. Moji dragi drugovi, novinar Radio Ilidže Miloš Vulović i snimatelj, saradnik TV Novi Sad Žika. Svi smo ga tako zvali. Neka im je slava. Svi tugujemo za njima. Troje male dece ostalo je bez očeva.

Moj drug, novinar TV Novi Sad Vlado Vukašinović teško je ranjen. Odmah sam ga operisao. Život mu nije u opasnosti. Prebacujem ga na Pale, a odatle helikopterom na Vojnomedicinsku akademiju."

Ime i datum i mesto pogibije Živka Filipovića zabeleženi su na svega nekoliko mesta, počev od Dosijea UNS-a ubijenim i nestalim novinarima od 1991. godine. Komitet za zaštitu novinara navodi da je ubijen tokom borbi između snaga bosanske vlade i srpskih pobunjenika u Ilidži, predgrađu Sarajeva koje su kontrolisali srpski pobunjenici, što citira i UNHCR.