Vesti

15. 12. 2024.

Autor: Gordana Vučković Izvor: Res publika, Glas Šumadije

Žensko lice kragujevačkog novinarstva

Iako se za Kragujevac vezuje sintagma da je „kolevka srpskog novinarstva” jer su u njemu, prvi put u Srbiji, objavljene novine na srpskom jeziku, Novine srbske (1834), malo ima podataka o ženama novinarkama.

U prvoj polovini XIX veka nema nikakvih podataka da su se žene bavile novinarstvom. Taj poziv je dugo bio samo muški, naročito tokom XIX veka, što je i logično ako se ima u vidu da su i glumci u najstarijem pozorištu u Srba – Knjaževsko-srbskom teatru u Kragujevcu, koji su igrali ženske uloge, bili muškarci.

U novinama koje su izlazile u Kragujevcu tridesetih godina XX veka nije bilo retko da se članci nisu potpisivali (npr. Svetlost, 1935). Ispod teksta često su se nalazili samo inicijali, neretko i pseudonimi pod kojim su novinari pisali, tako da je to još jedan razlog zbog čega je veoma teško rekonstruisati kragujevačko „žensko novinarsko pismo”.

SESTRE NINKOVIĆ

Sestre Ninković, Anka i Milica rođene su u Novom Sadu. Bile su ćerke Petra Ninkovića, direktora Srpske pravoslavne gimnazije u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završile su u rodnom gradu, a kao gimnazijalke upoznale su se sa Svetozarom Markovićem (bežeći od policije, 1872. godine, obreo se u kući Ninkovića u Novom Sadu). Upoznavanje sa Markovićem i prijateljstvo koje se rodilo među njima u potpunosti će promeniti život sestara. One su na njegovu sugestiju otišle u Cirih da studiraju pedagogiju. Tu su se upoznale sa idejama socijalizma i aktivno radile u prvoj srpskoj štampariji koju su osnovali studenti socijalisti u Cirihu. Pored novinarstva, naučile su i slovoslagački zanat, a ispod njihove štamparske prese izašle su mnoge knjige, brošure i proglasi socijalističke provenijencije, na srpskom i ruskom jeziku. One „su se toliko izvežbale u tipografskoj veštini da su brže slagale tekstove i od najboljih slagača.”

Po završetku studija, u dogovoru sa Markovićem, umesto da se vrate u Ugarsku gde su zakoni koliko-toliko bili liberalniji, odlučile su da se sa majkom nastane u Kragujevcu i pokušaju da otvore školu za obrazovanje ženske dece.

Posledice njihove delatnosti izazvale su ljutnju kod predsednika vlade Danila Stefanovića koji je 1875. godine naredio da se Milica i Anka proteraju iz Srbije jer su „za novu vladu to bile devojke politički ‘sumnjive’. One su u Kragujevcu širile bezumne ideje, kvarile omladinu i zato je bilo izdato naređenje da se stražarno sprovedu u Beograd.” O sestrama Ninković Slobodan Jovanović je napisao: „Policija ih je obeležila kao komunistkinje. Za čiča-Danila (Stefanovića) već i čovek komunist bio je nešto bezumno, ali žena komunist izgledala mu je huljenje svih zakona i ljudskih i božijih.”

Da bi izbegle sve izvesniju deportaciju, bilo je dogovoreno da se sestre fiktivno udaju za pouzdane mlade političare Peru Todorovića i Nikolu Pašića. U svom maniru, Pašić se nije pojavio na venčanju, te je izbor za Ankinog mladoženju „pao” na novinara i radikala Sretena Sretu Anđelkovića. Posle udaje vratile su se da žive u Kragujevcu i tako postale rodonačelnici ženskog novinarstva u gradu na Lepenici.

ŽENSKI NOVINARSKI TRAGOVI U KRAGUJEVCU

Milica je prvi članak objavila još u Cirihu u Švajcarskoj dok je bila na studijama. „Ruskinje na ciriškim višim školama i ruski ukaz protiv tih škola” objavljen je u broju 71 lista Zastava, u Novom Sadu, 20. juna (2. jula) 1873. godine. Članak nije potpisan, kao ni ostali u Starom oslobođenju. Ona je bila ne samo supruga već i Todorovićeva saradnica i njegova desna ruka u listu Staro oslobođenje. O tome je sačuvano svedočenje Pere Todorovića: „Svu svoju snagu ulagala je u opštu stvar… Ona je sa sestrom (Ankom, prim. aut.) vodila knjige uredništva, stranu korespondenciju, pomagala u ekspediciji lista, držala korekturu i radila (kao novinar, prim. aut.) za podlistak, sem održavanja kuće, gde je zajednički stanovala cela redakcija Starog oslobođenja.

„Zahvaljujući svom političkom delovanju na socijalističkoj liniji, kao i na osnovu fizičkog izgleda, postale su veoma poznate. Kratko podšišane i moderno obučene, u patrijarhalnom Kragujevcu delovale su izazovno i zastrašujuće.”

Milica je bila desna ruka Peri Todoroviću dok je uređivao list Staro oslobođenje, nastavljajući Markovićevu delatnost.

Bračni par Todorović jedno vreme uređuje i izdaje list Straža u Novom Sadu, a Milica piše i za druge listove, nepotpisana. „Milica Ninković je bila veoma obrazovana, održavala je veze sa vodećim socijalistima i socijalistkinjama drugih zemalja, bavila se prevođenjem i novinarstvom, ali je svoje članke (kao i sestra Anka, prim. aut.) objavljivala bez potpisa.” Takođe, pored novinarstva, bavila se i prevodilaštvom i pedagoškim radom. Bila je bolničarka u srpsko-turskom ratu gde se i razbolela. Umrla je od tuberkuloze 1881. godine, u Kragujevcu u domu svoje sestre Anke. U Novom Sadu postoji ulica Sestre Ninković, dok u Kragujevcu jedna škola nosi ime Medicinska škola sa domom „Sestre Ninković”

KRAGUJEVAČKE NOVINARKE DO DRUGOG SVETSKOG RATA

I ovaj period je bio težak za istraživanje, jer se manir nepotpisivanja tekstova nastavio.

Ipak, Milica Jakovljević Mir-Jam (1887–1952) i Selena Dukić najčešće su objavljivale svoje tekstove tridesetih godina XX veka. Mir-Jam se bavila novinarstvom, prvo u Novostima, i pored toga bila je kolumnistkinja Glasa Šumadije, dok je Selena Dukić objavljivala u listovima Vreme i Politika.

Mir-Jam je živela u Kragujevcu u detinjstvu i mladosti i kasnije je rado svoje članke objavljivala u kragujevačkim listovima. Bila je novinarka Novosti sve do šestoaprilskog bombardovanja Beograda i početka nemačke okupacije, nakon čega ovaj list prestaje da postoji. Ona je tokom okupacije odbila dobro plaćen posao u Nedićevim okupacionim novinama, kako ne bi okaljala obraz svog brata, književnika Stevana Jakovljevića, koji je kao major kraljevske vojske rat proveo u zarobljeništvu.

Nakon Drugog svetskog rata nije mogla da se zaposli kao novinar jer je izgubila članstvo u Udruženju novinara Srbije budući da je imala prekid u radu tokom okupacije (što je bilo u suprotnosti sa pravilnikom ovog udruženja). Surovo je odbačena od strane nove, komunističke vlasti. Zbog toga nakon rata za nju nije bilo ni radnog mesta, ni kasnije penzije.

Stigmatizovanoj sva vrata redakcija bila su zatvorena, a pošto je odbijena i za penziju, svoja autorska prava za književna dela koja je napisala, prenela je na beogradskog knjižara Ivana Veselinovića. Prokazana od komunističkog režima, sa bednom penzijom, veoma teško je živela. Umrla je u bedi, 1952. godine.

Selena Dukić (1909–1935) je rođena u Rači Kragujevačkoj i bavila se novinarstvom i književnošću. U listu Vreme prvo je radila kao daktilografkinja a zatim i kao novinarka. Bila je vrlo oštra i kritički nastrojena u svojim člancima. Nakon toga, počinje da radi u Politici koja je godinama obeležavala datum njene smrti kraćim tekstovima podsećanja na njen novinarski rad.

PERIOD NAKON DRUGOG SVETSKOG RATA

Gledajući Svetlost poratnih godina, teško je utvrditi da li se i koliko žena bavilo novinarstvom kao primarnom profesijom. Impresumi se nisu štampali, te se u u dnu zadnje strane nalazio odštampan red sa podacima o vlasniku, štampariji i uredniku, dok su saradnici/novinari objedinjeni pod „uredništvom”.

Pedesetih i šezdesetih godina u Svetlosti se pojavljuju potpisi žena, ali su to, uglavnom, bile autorke kojima je drugi posao bio primaran (Katarina Bogdanović,profesorka, Dorta Pilković profesorka i prevodilac, Milica Urošević upravnica Narodne biblioteke…).

Prvi impresum u Svetlosti objavljuje se tek 1972. godine sa imenima saradnika i novinara: Mirjana Bošković, Mirjana Petrović, Ljubica Stojanović, Ljubica Kostić… i dr.

KRAGUJEVČANKE UREDNICE

Što se tiče uredničkih pozicija (glavnog/odgovornog/glavnog i odgovornog) u štampanim medijima, u periodu 1834–1941. godine, od 144 urednika nema nijednog ženskog imena. Situacija je drugačija nakon 1945. godine. Žene počinju da se pojavljuju i kao urednice, ali uglavnom u listovima za kulturu, radničko-sindikalnim, školskim almanasima, fakultetskim i omladinskim časopisima.

Kao jedna od prvih urednica nakon Drugog svetskog rata bila je Jovanka Hadžić u Našoj stvarnosti: časopisu za književnost i kulturu (br. 1/1950), koji je izlazio u periodu 1948–1954, a zatim direktorka Narodne biblioteke Milica Urošević (br. 27/1950).

Pedesetih godina XX veka žene su pisale za radničke i listove sindikalnih organizacija, a među njima su bile urednice Crvene zastave: organa sindikalne podružnice i preduzeća „Crvena zastava” Milica Marković (1950–1956) i Bosiljka Dinić (od 342/1974–1978). Urednice u Delu: listu srednjoškolske omladine bile su Olga Radenković (1952) i Latinka Perović (1955).

Od 1970. godine žene se češće pojavljuju kao urednice, ali to ne znači apriori da su bile novinarke, jer su se u glasilima radnih organizacija, institucija, škola i fakulteta kao urednice potpisivale direktorke tih ustanova i preduzeća, odnosno profesorke.

Statistički gledano, u periodu 1942–1998. bilo je 300 urednika, od toga 241 muškarac i 59 žena. Procentualno bilo je 80,33% urednika muškog pola i 19,67% žena.

Danas mnoge Kragujevčanke rade kao novinarke i urednice, a pojedine i kao direktorke medija.