Vesti

30. 07. 2025.

Autor: Tamara Bajčić Izvor: Demostat

Tanja Kerševan: Slučaj Al Džazira nastavak erozije medija u celom regionu

Imamo ozbiljnih strukturnih problema koja je pojačalo uključivanje naših medijskih sistema u globalno digitalizovano komunikacijsko tržište kojim upravlja par aktera.

Najveći deo novca namenjenog oglašavanju sada ide digitalnim platformama, one određuju i vidljivost medijskih sadržaja na kojima, na neki način, parazitiraju. Evropa ima ozbiljan problem jer nema vlastiti digitalni suverenitet, a još manje ga imaju države poput Srbije, Slovenije ili druge zemlje u regionu. Štampana izdanja, pogotovu mejnstrim mediji, nacionalni dnevnici uglavnom se konzumiraju preko digitalnih formi. One ih nisu zamenile nego su klasični mediji postali digitalni.

Više nego ikada, potrebno nam je novinarstvo. Čak i kada ne govorimo o primerima govora mržnje ili o propagandi već samo o nerelevantnim sadržajima koji služe za odvraćanje pažnje, potrebno nam je profesionalno i nezavisno novinarstvo kako bismo imali saznanja o tome ko nama vlada, ko donosi odluke u društvu u kome živimo. Ali, kvalitetni sadržaji sve teže ulaze u našu sliku okruženja, sve su manje deo naše medijske svakodnevnice – kaže za podkast “Pola sata Demostata” Tanja Kerševan, bivša državna sekretarka za kulturu i medije u Vladi Slovenije, dugogodišnja regulatorka medija u Sloveniji, sadašnja istraživačica i predavačica na Fakultetu za društvene nauke Univerziteta u Ljubljani.

Voditeljka emisije, Tamara Bajčić, podsetila je na tri kvalitativna medijska monitoringa informativnog programa Radio televizije Srbije, koja je sproveo Demostat u poslednjih nekoliko godina. Rezultati su pokazali da na RTS-u koji kao javni servis treba da bude u službi svih građana, postoji otvorena cenzura i za predstavnike opozicije i za kritičko mišljenje. Sagovornica dodaje da i drugi izveštaji, rađeni drugačijom metodologijom, ukazuju na nerazumevanje uloge javnog servisa u društvu i na ozbiljno stanje u toj oblasti. Objašnjava da se javni servis finansira iz javnih sredstava i upravljanje njime trebalo bi da bude nezavisno, tako da omogućava prezentaciju svih društvenih grupa i različitih političkih opcija. I ne samo kad su izbori, već stalno mora da garantuje jednaku vidljivost svih aktera kako bi omogućio potpunu informisanost građana i garantovao njihovo pravo na izbor opcija koje im najviše odgovaraju i reprezentuju neke njihove građanske interese. Voditeljka je ukazala da su za neistomišljenike u odnosu na vlast zatvorene i druge televizije sa nacionalnom frekvencijom a neke od njih čak šire govor mržnje i prema liderima opozicije i prema kritičarima vlasti. Problem je i to što postoje samo dva kablovska kanala, televizije Nova S i N1, koje su sada promenile vlasništvo i neizvesno je šta će sa njima biti, a trenutno su jedina glasila koja se izdvajaju iz medijskog mraka i na kojima može da se čuje ono što na nacionalnim frekvencijama ne može.

To što su one vidljive samo na kablovskom kanalu, ozbiljan je problem koji bi trebalo da se reši određenim regulatornim principom. Jednakopravni pristup tim prirodno ograničenim i javnim resursima, frekvencijama, morao bi da bude omogućen svima koji ispunjavaju demokratski postavljene uslove. Samo tako može da se garantuje ne samo interni pluralizam za koji iz priče o RTS-u znamo da jeste problem. A tu imamo sada i problem eksternog pluralizma, što znači da nisu ograničeni samo glasovi unutar javnog servisa nego i uopšteno, u širem okruženju gde bi trebalo da su prisutni različiti mediji, formati, vlasničke strukture koje omogućavaju pristup različitim opcijama na tom prostoru – ističe Kerševan.

Komentarišući nedavno gašenje regionalne televizije Al Džazira Balkan, kaže da je to pogodilo ceo region jer je ta dobra ekipa profesionalnih novinara bila prisutna u svim zemljama na ovom području, kvalitetno su radili bez obzira na to što možda nisu ni bili prepoznati u javnosti. Svaki takav gubitak znači dalje rušenje raznovrsnosti i ukazuje na eroziju medijskih sistema u regionu. Kaže da bi, kad je reč o stanju u medijima iz regiona i Evrope, želela da zvuči optimistično, ali da situacija nije ružičasta.

– Imamo ozbiljnih strukturnih problema koja je pojačala platformizacija, uključivanje naših medijskih sistema u globalno digitalizovano komunikacijsko tržište kojim upravlja par aktera. Mi imamo neke politike za promovisanje medijskog pluralizma na nivou pojedinačnih država, ali niko dovoljno ne tretira situaciju na globalnom tržištu gde nekolicina aktera određuje koliko novca će na kraju završiti u medijskim organizacijama, a najveći deo namenjen oglašavanju sada ide digitalnim platformama. One određuju i vidljivost medijskih sadržaja, na neki način parazitiraju na medijskim sadržajima. Kanada i Australija pokušale su da sa fejsbukom i drugim platformama sklope ugovore kojima su ih obavezivale da deo prihoda koji od oglašavanja prate medijske sadržaje usmeravaju u produkcijski proces medija, ali je to opstalo vrlo kratko. Kad su ugovori istekli, platforme više nisu htele da ih obnove i čak su, na nastojanja tih država, sklonili privremeno sadržaje medija iz svojih mreža. To je bio veliki udarac za medije, oni više ne kontrolišu svoje distribucijske kanale. To je glavni problem. Mi smo počeli sa političkim problemima, ali ovaj je malo veći i pogađa sve medije u Evropi i svetu. Mediji su sada totalno zavisni od tih platformi i nemaju puno snage da se izbore za svoj položaj – navodi sagovornica Demostata.

Mrvice sa stola

Dodaje da sada veći značaj dobija država iako je to delikatna i kontroverzna tema. Mediji su mali i neprofitni akter na tržištu, nemaju snagu potrebnu za dogovaranje o uslovima svog poslovanja i distribucije, pa im je potrebna pomoć države koja je značajniji, politički učesnik.

– Evropska komisija je u prošlom mandatu usvojila niz zakona i akata koji pokušavaju da regulišu digitalno okruženje kako bi minimizirali rizike koje za demokratiju donosi komunikacija u digitalnom okruženju. Usvojen je i dosta bitan, Evropski akt o medijskim slobodama koji stupa na snagu sada, 8. avgusta. Njime se, rekla bih malo kasno, pokušava uspostavljanje globalnih standarda za regulisanje tog prostora koji je predugo bio prepušten sam sebi zbog čega se toliko monopolizovao. Medije je doveo u marginalizovani položaj, da vade “mrvice sa stola” kojima je jako teško održati nezavisnu produkciju. Jer, ako nemaju nezavisne prihode, onda se nadaju da će dobiti iz nekih fondova, javnih subvencija što opet otvara novo polje zavisnosti. Imamo jako složenu situaciju koja se ne može rešiti bez nacionalne i nadnacionalne regulacije. Mislim da je sada jako bitna uloga Evropske unije koja ima mogućnost da zaustavi rušenje demokratskih standarda. U tom delu, Sjedinjene Države se postavljaju kao neki blok. Taj politički establišment pokušava raznim merama i pretnjama da dovede do toga da EU odustane od pokušaja regulacije tih platformi koje su uglavnom američke. Evropa ima ozbiljan problem jer nema vlastiti digitalni suverenitet, a još manje ga imaju države poput Srbije, Slovenije ili druge zemlje u regionu – ističe Tanja Kerševan.

Vrag odneo šalu

Objašnjavajući stanje medija u Sloveniji i Evropskoj uniji, ona ističe da je uvek postojala napetost između pokušaja harmonizacije tržišta i medijskog prostora s jedne i načela supsidijarnosti s druge strane, odnosno između pokušaja da se ujednače standardi i regulacija za područje EU, i pokušaja država članica da zadrže svoj primat u oblasti medijskih politika jer je to nešto što ljubomorno čuvaju za sebe iz poznatih razloga.

– Tek sada, kad je vrag odneo šalu, kad se nekako odbranila ideja o podizanju dela regulacija na nivo EU, dobili smo taj evropski akt o slobodi medija koji uvodi neko nadnacionalno regulatorno telo. A do toga je došlo delom i zbog Slovenije. Naime, pre nekoliko godina, za vreme prošle vlade gospodina Janeza Janše, suočili smo se sa ozbiljnim, rapidnim padom nezavisnosti medija. Bilo je mnogo pokušaja da se utiče na položaj RTV Slovenije i nacionalne pres agencije, čak je uskraćivano finansiranje što je odjeknulo u Evropi. Bili smo, uz Poljsku i Mađarsku pomenuti kao primer derogacije položaja medija zbog čega je pravdano donošenje medijskog zakona i nadnacionalne regulacije na nivou EU. Taj akt u oblasti javnih servisa jasno zahteva da moraju nezavisno i adekvatno da se finansiraju, regulisana je zaštita novinara, zabranjeni su alati za prisluškivanje… Regulisano je i oglašavanje koje potiče od države, što je u mnogim zemljama za medije jedan od značajnijih izvora sredstava ali kojima se može vršiti jako efikasan pritisak. Taj dokument propisuje da države moraju da naprave procenu uticaja na medijski pluralizam i nezavisnost za svako spajanje i preuzimanje vlasništva u sektoru medija, čak i za prisustvo nekih onlajn platformi. To je sada jasan standard na nivou Unije mada će države i dalje same za sebe postavljati neka merila. U tome će im pomagati smernice EU koje bi trebalo da stignu na jesen pa je za sada maglovita slika kako će se sprovoditi – naglašava Kerševan.

Prema njenim rečima, Sloveniji takvi dokumenti omogućavaju da prevaziđe nedovoljno bavljenje tom oblašću jer i dalje ima jako zastarelo zakonodavstvo.

– Mi i dalje (ne)regulišemo medije na osnovu zakona koji je bio usvojen 2001. Kasnije je malo izmenjen, nešto značajnije 2006., pre skoro 20 godina. Imali smo u više navrata pokušaje nešto većih reformi, ali zbog niza brzih promena vlasti i resornih ministara koji su trajali pola mandata ili čak manje, nisu se mogle sprovesti. Sada imamo vladu sa dobrom većinom u parlamentu ali i dalje, u ovoj zadnjoj etapi, godinu pred parlamentarne izbore, ta vlada nije bila u stanju da usvoji započetu reformu medijskog zakonodavstva. Napravili su jednu brzu izmenu zakona o RTV Slovenija, koji će se verovatno opet menjati, a u parlamentarnoj proceduri, stavili su u neki pretinac vrlo opsežan medijski zakon koji je pokušavao da implementira nove standarde EU i da reguliše pitanje medijskog pluralizma – ističe Tanja Kerševan.

Na pitanje voditeljke da li je EU uspela da napravi fini balans između oblasti koje će biti regulisane na nivou Unije i onih koje su ostavljene nacionalnim zakonodavstvima, ona kaže da bi trebalo prvo da se vidi kako će se taj okvir primenjivati.

Kad zakon zaigra tvist

– Digitalni deo već je u primeni iako prema različitim platformama ima mnogo postupaka u toku. To su dugotrajni postupci ali se vidi pokušaj, rekla bih i hrabrost EU da sve to stavi u neki okvir. Možemo tražiti neke nedostatke, ali trenutno je jedini koji imamo i jedini koji ima ambiciju da postavlja standarde i globalno. Države imaju pravo da unesu nešto svoje a neka područja moraju da budu prepuštena samoregulaciji. To se odnosi na oblasti gde mora da se zadrži visoko razvijeni medijski profesionalizam i gde bi državnim intervencijama mogli ozbiljno da ugrozimo slobodu izražavanja. Mislim da je ovaj okvir za sada najbolji koji se u datim okolnostima mogao postići, ali skeptična sam prema mogućnostima njegovog sprovođenja. Iako je zasnovan na principu što veće harmonizacije, on je osnovan tako da se na temeljima tržišnih pravila sprovodi regulacija koja pokušava da zaštiti demokratske standarde. EU je ekonomska zajednica i pravne osnove su u većem delu ekonomske prirode, čime je napravljen jedan spretan “tvist” koji je čak opravdan nekim pravnim presedanima. Ipak, moramo da vidimo kako će se sprovoditi. I dalje ostaje puno snage u rukama pojedinačnih država. Šta će se desiti kad evropski regulator propiše standarde, a Slovenija, na primer, ne usvoji zakon? Čekaćemo sledeću vladu? Može Evropska komisija da izvrši pritisak, preduzme neke mere ali će izostati dugoročni efekti – kaže sagovornica Demostata.

Ona ističe da nije moguće poređenje slovenačkog i srpskog regulatora jer su drugačije ustrojeni. Slovenački AKOS-a je kao REM i RATEL zajedno, to je konvergentni regulator i za područje telekomunikacija i za medije. Obuhvata sve komunikacijske sisteme, poštanske, železničke, telekomunikacije pa mediji u toj strukturi pomalo “štrče”. Ona objašnjava da je ranije bilo lakše regulisati svaki format odvojeno, ali digitalizacijom je “sve nekako isprepletano” pa su neke države poput Slovenije prihvatile da regulatore udruže u jedno telo, formirali su se konvergencioni formati dok su druge ostale oprezne i zadržale posebne regulatore. Takvi modeli prevladavaju u regiji.

Mediji idu ispod radara

– Telekomunikacije su bile u vrhu interesovanja vladajućih struktura u AKOS-u, dok se medijski sektor tretirao kao nešto što može da pravi probleme, pa se držao “ispod radara”. Poznajem taj organizacioni okvir “iz prve ruke”, radila sam u AKOS-u 18 godina. Glavni problem AKOS-a je što ima individualni organ upravljanja, direktora koji je glavni donosilac odluka iako ima neka savetodavna tela, ali ona nemaju tu snagu kao Savet REM-a u Srbiji. AKOS sprovodi regulativu koja proizilazi iz evropskih okvira, ali ima ograničene resurse što je velika zamerka koja se naglašava u raznim izveštajima, čak i u izveštaju o vladavini prava. To bi trebalo da prevaziđe zakon koji je zaustavljen u parlamentarnoj proceduri a kojim bi AKOS imao veća ovlašćenja – navodi ona.

Na pitanje voditeljke, mogu li se porediti medijski javni servisi dve zemlje. Napominje da RTS živi neki svoj paralelni život i da je posle osam meseci studentskih protesta bilo potrebno da se fizički blokira zgrada te televizije da bi oni izašli na ulicu i napravili prilog o tome šta se dešava u realnosti, ali da je potom nastavljeno po starom. Gošća Demostata kaže da je problem RTV Slovenije u finansijama.

– Slovenački javni servis izdržava se od pretplate koju plaćaju domaćinstva i gotovo deset godina ta taksa nije menjana iako su cene i troškovi rasli. Ni jedna politička opcija nije bila sklona da to menja, uvek su se otvarale kontroverze oko toga, uvek se bacala lopta nazad na RTV Slovenija s tvrdnjom da imaju previše zaposlenih, da treba da racionalizuju poslovanje. Ali, RTV Slovenija je imala sreću u nesreći, posedovala je deonice nekih satelitskih kapaciteta koje je mogla da prodaje i to je bila njihova srebrna rezerva, to su prodavali kako bi mogli da finansiraju delatnost. Čak je i digitalizacija javnog servisa plaćena iz tog resursa, nije država participirala. Ta rezerva se istrošila i nakon mnogih protesta novinara po raznim javnim tribinama, jer je njihov položaj i mogućnost da profesionalno rade svoj posao bila ozbiljno ugrožena, sada je tek ova vlada dopustila da se malo digne taksa, čak su omogućili i deo iz državnog budžeta. Ali i dalje situacija nije ružičasta. RTV Slovenija će morati da se prilagodi sadašnjem trenutku, da nađe neki put do gledalaca jer se vidi da pada poverenje građana u javni servis – ističe Tanja Kerševan.

Na kraju, ostalo je kompleksno pitanje budućnosti medija i zaposlenih u njima. Poslednje istraživanje Demostata koje je rađeno među studentskom populacijom, pokazalo je da se studenti i mlađe generacije gotovo 100% informišu preko društvenih mreža. Digitalni mediji preuzeli su primat i pitanje je da li će print i televizija kakvu znamo imati svoju publiku i uticaj a na sve to treba dodati fenomen veštačke inteligencije koja je ušla u sve pa i u medije. Kerševan ukazuje da je televizija opstala i zahvaljujući starijim generacijama koji gledaju iz navike, uključi se i radi preko celog dana, kao nekada radio, dok se štampani mediji, pogotovu u mlađoj populaciji, gotovo više ne kupuju.

Niko ruku da digne

– Ja predajem budućim novinarima i kad dođu nove generacije pitam kako se informišu, gde nalaze sadržaje, kad su poslednji put kupili neki časopis. Nijedna ruka se ne diže. Štampana izdanja, pogotovu mejnstrim mediji, nacionalni dnevnici uglavnom se konzumiraju preko digitalnih formi. One ih nisu zamenile nego su klasični mediji postali digitalni. I dalje ih konzumiramo ali drugačije. Ne otvaramo više časopis pa da jednim pogledom vidimo šta je tema, kako je to urednik postavio. Konzumiramo sadržaj na neki personalizovani, digitalizovani način koji nam određuju platforme, njihovi algoritmi formirani na osnovu toga šta inače čitamo. Znaju šta nas interesuje i te teme će nam plasirati a u krajnjoj je liniji oglašavanje jer njih ne zanima šta mi čitamo, već šta će nam prodati kroz sporedni produkt ponuđen preko oglašavanja – objašnjava Kerševan.

Na sve to sada dolazi veštačka inteligencija koja ne samo da pomaže da mi dobijemo neke medijske sadržaje, nego ulazi i u same produkcijske procese. Sve više ona postaje novinar, medijski radnik, upravljač… U nekim formama čak nema ni one poslednje kontrole koja će na kraju produkcijskog procesa proveriti da li je sve u redu.

– Prepušteni smo tehnologiji i logici ekonomije koja formira sadržaj prema onome što drži pažnju. Mislim da je to veliki problem i da je zadatak za medije da nađu ponovo svoj glas, da postanu vidljivi u toj kakofoniji svega i svačega. Mislim da je to zadatak i za one koji nama vladaju, na nacionalnim i nadnacionalnim nivoima da sa nekim pametnim politikama utiču na to kako i šta će se i dalje proizvoditi kao kvalitetan medijski sadržaj. Na kraju, problem je i u našim jezicima, koji su jako ograničeni, tu nemamo ekonomiju velikih brojeva. Medijska produkcija na slovenačkom, na primer, sve više će biti neki butični proizvod. Nećemo moći da opstanemo bez nekih velikih javnih ulaganja, što nas opet vodi u drugu zamku, politički uticaj – ističe ona.

Ne krije da je “eurofil, ali kritički”, jer misli da EU tu ima veliku šansu. Navodi primer politike u filmskoj umetnosti gde bismo bili prepušteni glavnoj američkoj produkciji da nije mehanizama, fondova, javnih sredstava, nacionalnih i nadnacionalnih kojima se finansira evropski film.

Mislim da, na žalost, idemo prema tome da će i samo novinarstvo biti finansirano iz tih nadnacionalnih fondova što je do pre nekoliko godina bila blasfemična misao. Nije se ni smelo javno reći kako bi bilo dobro da EU finansira recimo novinarstvo. To se smatralo neprimerenom intervencijom a sada se sve više ide u tom pravcu. Ako za poljoprivredu dajemo desetine milijardi, ili za saobraćajnu infrastrukturu, zašto da ne dajemo za ono što leži u osnovi demokratskih vrednosti, vladavine prava. Za sada se ka tome ide oprezno, par miliona tu i tamo. To su mali iznosi i uglavnom se podržavaju neki međudržavni projekti kako bi se sprečio utisak da se interveniše u pojedinačnoj državi. Podržavaju se uglavnom istraživački novinarski projekti u kojima sudeluje više država. Tako je i za film, prednost imaju projekti u kojima koproduciraju različite države i između te dve oblasti postoji analogija – zaključuje Tanja Kerševan.