Vesti

30. 08. 2010.

Izvor: Akter

Stradanje na zadatku

Tokom ratova 90-ih godina ubijeno je ili nestalo 37 novinara iz srpskih redakcija

Tokom ratova 90-ih godina ubijeno je ili je nestalo 37 novinara iz srpskih redakcija.Udruženje novinara Srbije objedinjuje podatke o ubijenim i otetim novinarima od 1991. godine, kako bi podstaklo vođenje istraga, pronalaženje odgovornih i njihovo kažnjavanje.

Ko preživi piše izveštaj. Ovog nepisanog pravila pridržavaju se svi ratni reporteri, izveštači s kriznih područja koji na posao odlaze s glavom u torbi i kamerom i perom u ruci. Mnogi se i ne vrate. Prema izveštaju međunarodne organizacije „Reporteri bez granica“, samo tokom ratnih sukoba od 1991. do 1995. godine poginulo je ukupno 75 novinara, snimatelja i fotoreportera, među kojima je najviše bilo onih koji su radili za srpske, hrvatske i bosanske medije, ali je bilo i stranaca. Rat na Kosovu i Metohiji i bombardovanje odneli su još novinarskih života. Srpski mediji su od 1991. do 2000. godine izgubili 37 radnika.

O ovim civilnim žrtvama rata, stradalim tokom obavljanja novinarskih zadataka u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, malo se zna. Pod kakvim su okolnostima stradali i kakva je sudbina otetih, više od decenije muče jedino članove porodica, prijatelje i kolege. Ostali su ih zaboravili.

Udruženje novinara Srbije radi na objedinjavanju podataka o ubijenim i otetim novinarima od 1991. godine, kako bi podstaklo vođenje istraga, pronalaženje odgovornih i njihovo kažnjavanje. Dosije UNS-a otvoren je za sva nova saznanja o ubijenim i nestalim kolegama.

Život dali za profesiju

Đuro Slavuj i Ranko PerenićGeneralni sekretar UNS-a, Nino Brajović, napominje da je ovo neka vrsta duga prema kolegama reporterima koji su dali život za novinarsku profesiju, njihovim porodicama, ali i javnosti koja vrlo malo zna o stradanjima poslenika pisane reči.

„Hteli smo da damo na znanje da ne zaboravljamo naše ubijene i nestale kolege, bez obzira gde se i kada se to njima desilo. Svaka od ovih 37 smrti ili otmica zahteva istragu, sve se dogodilo pod za sada nerasvetljenim okolnostima i potrebno je, kako zbog žrtava, tako i zbog njihovih porodica, saznati istinu i krivce privesti pravdi“, kaže Brajović, uz napomenu da su novinari bili lake i primamljive mete na svim ratištima.

Obavljajući svoje radne zadatke novinari su najpre stradali u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.Na putu Petrinja - Glina (Hrvatska) 9. oktobra 1991. godine ubijeni su svi članovi ekipe RTS-a. Zoran Amidžić, novinar-urednik dopisništva RTS-a iz Šapca, Boža Petrović, snimatelj, Dejan Milićević, asistent snimatelja, Sreten Ilić, urednik u Radio Šapcu, stradali su pod okolnostima koje niko nije istražio, a odgovorni za njihovu smrt nisu pronađeni, niti je Srbija zvanično tražila od Hrvatske da se pronađu i kazne ubice.Siniša Medić i Tomislav Mitrović

Pretpostavlja se da su ekipu RTS-a napale hrvatske vojne ili paravojne snage, pošto su se podaci iz njihovih novinarskih beležnica ubrzo pojavili u hrvatskoj štampi. U njihova tela ispaljeno je oko 300 metaka.Miodrag Popov, koji je bio i ratni reporter, urednik i voditelj „Drugog dnevnika“ RTS-a, seća se tog 9. oktobra.

“Vest je stigla posle emisije. Saznali smo da su naše kolege zalutale na teritoriju pod kontrolom hrvatske paravojske i da su jezivo izmasakrirani. Možda je i to razlog što se istraga nikad nije sprovela i saznala istina”, smatra Popov.

Dosije UNS-a je, izgleda, skrenuo pažnju javnosti.

“Čim smo postavili dosije na sajt, prošlog petka po podne, počeli su da nam se javljaju ljudi, a rano u ponedeljak došao je jedan oficir i već smo dobili neke informacije o pogibiji kolega s RTS-a na Baniji.Radimo proveru tih podataka i mislimo da ćemo na taj način, bez obzira na to što su se ubistva dogodila na teritoriji druge države, Hrvatske, moći da dođemo do značajnih podataka za istragu“, smatra Brajović.

Redakcija “Večernjih novosti” u Vukovaru je 1991. godine izgubila dvojicu novinara. Milan Žegarac ubijen je snajperskim metkom 7. oktobra, a pet dana kasnije stradao je Jusuf Ćehajić.

Ranko Elez, novinar Radio Foče i ratni reporter Radio Novog Sada sa fočansko- -goraždanskog ratišta, ubijen je iz snajpera 10. juna 1993. godine sa položaja muslimanske vojske.Poginuo je sa uključenim diktafonom u ruci na Medenoj Glavici, kod Čajnića.

U NATO bombardovanju zgrade RTS 23. aprila 1999. godine ubijeno je 16 medijskih radnika. Dušan Tepšić, dopisnik RTS-a iz Knina, poginuo je 21. novembra 1992. godine kod Brčkog. Njegov automobil pogodila je granata.

Miloš Vulović, novinar srpskog Radija Ilidža i Živko Filipović, fotoreporter “Srpskog slova” i dopisnik TV Novi Sad, poginuli su 30. januara 1993. godine u Otesu, na Ilidži (Sarajevo) od granate ispaljene sa muslimanskih položaja.

Saša Kolevski, snimatelj, i Goran Pejčinović, vozač, članovi ekipe “Srpske televizije” iz Banjaluke, poginuli su 23. septembra 1995. godine na planini Ozren kod televizijskog repetitora “Kraljica” od vatre ispaljene sa muslimanskih položaja.

Svaku od 37 smrti ili otmica treba, kažu u UNS-u, istražiti.

“Naše kolege nisu stradale u uniformi, s oružjem u rukama. Svi su bili civili na novinarskom zadatku izveštavanja o ratu. U jednom ili dva slulčaja, možda nepažnjom, neki su imali na sebi delove uniforme, što ćemo u daljim istraživanjima utvrditi. Nećemo ništa kriti i za nas nema dileme - kao i za sve ostale civile stradale u ratu, tako i kada su novinari u pitanju, moramo da tražimo odgovorne za njihova ubistva”, ističe Brajović i dodaje da su novinari često ubijani ciljano - metkom.

UNS se nije obratilo novinarskim udruženjima u Federaciji BiH i Hrvatskoj, ali prema Brajevićevim rečima, ako dođu do podataka o nekim slučajevima tražiće podršku kolega u nastojanjima da se saznaju istine o ubistvima.

“Takođe, ukoliko ima slučajeva ubistava novinara koji su radili za hrvatske ili muslimanske medije pomoći ćemo da se neke činjenice saznaju”, dodaje Brajović uz napomenu da među novinarima stradalim na području bivše SFRJ ima i stranih reportera.

Bombardovanje i rat na Kosovu

Geralni sekretar UNS-a Nino BrajovićI bombardovanje, rat na Kosovu, kao i događaji posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma juna 1999. godine, uzeli su danak među novinarima.

U NATO bombardovanju Srbije 23. aprila 1999. godine 16 medijskih radnika ubijeno je kada je u centru Beograda pogođena zgrada Radio-televizije Srbije.

U 02.06. izjutra ubijeni su: kamerman Aleksandar Deletić, tehničari mastera Nebojša Stojanović i Branislav Jovanović, tehničari razmene Darko Stoimenovski, Slaviša Stevanović i Ivan Stukalo, radnici obezbeđenja Milan Joksimović, Dejan Marković i Dragorad Dragojević, električar Dragan Tasić, šminker Jelica Munitlak, video-mikser Ksenija Banković, precizni mehaničar Milovan Janković, monter Slobodan Jontić, dizajner programa Siniša Medić, režiser programa Tomislav Mitrović.

“U svetu se ne tretiraju jednako ni novinarske žrtve. Amerika i NATO pokušavaju da pravdaju žrtve u RTS-u tvrdnjom da je ta medijska kuća bila propagandna mašinerija Slobodana Miloševića, te da se RTS ne može tretirati kao medij. Mi se s tim ne slažemo. Ne možemo ni sve ljude u jednoj kući stavljati u isti koš, niti medijske greške i propagandne namere jednog režima rešavati ubijanjem nedužnih ljudi”, naglašava Brajović.

Đuro Slavuj i Ranko Perinić prve su novinarske žrtve na Kosovu i Metohiji. Nestali su 21. avgusta 1998. godine. Od tada do danas ništa se nije saznalo o njima, a nije pronađen ni službeni auto kojim su krenuli iz Prištine za Zočište.

Prošle nedelje UNS i Društvo novinara Kosova i Metohije obeležili su 12 godina od nestanka novinara Radio Prištine Đure Slavuja i vozača Ranka Perinića. Pedesetak srpskih novinara okupilo se na mestu gde su oni poslednji put viđeni 21. avgusta 1998. godine. Tada su oni krenuli iz Velike Hoče ka Zočištu, u manastir Sveti Vrači, da bi napravili prilog o povratku kidnapovanih monaha, ali su umesto na istok krenuli na zapad prema Orahovcu koji je bio pod kontrolom OVK.

Predsednik Izvršnog odbora UNS-a Petar Jeremić kaže da je desetominutni protest obezbeđivala kosovska policija, a da među okupljenima nije bilo nijednog albanskog novinara koji bi slikom i rečju preneo poruku s transparenta, ispisanu na srpskom i albanskom jeziku: “Vratite nam naše kolege”.

A kolega čije sudbine nisu rasvetljene je mnogo, pa će se ubuduće, prema rečima predsednika DNKiM, Željka Tvrdišića, 21. avgust obeležavati kao dan nestalih i ubijenih novinara na Kosovu i Metohiji.

“Od lokalnih vlasti i nadležnih u međunarodnoj zajednici tražili smo, i tražićemo, da rasvetle ubistva i otmice novinara i medijskih radnika na Kosovu i Metohiji i kažu da li je pokrenut krivični postupak, dokle se stiglo sa istragom ako je pokrenuta”, rekao je Jeremić.

Stiče se utisak da se ne čini ništa, i zato novinari traže od Euleksa da saopšti dokle se stiglo sa istragom.

Novinari, između ostalog, traže odgovore na pitanje da li su privedeni otmičari dopisnika „Politike” i prištinskog „Jedinstva” Ljubomira Kneževića iz Vučitrna, i kakva ga je sudbina zadesila. Knežević je nestao je 6. maja 1999. godine u podnožju planine Čičavica.

Nije rasvetljen ni nestanak novinara srpske redakcije Radio Kosova, Marjana Melonašija. Prema podacima porodice, posle polučasovne emisije, 9. septembra 2000. godine ušao je u narandžasti taksi preko puta zgrade radija u Prištini i od tada mu se gubi svaki trag.

Nisu pronađene i kažnjene ubice novinara i pisca Aleksandra Simovića, otetog u Prištini 21. avgusta 1999. godine, a čiji su posmrtni ostaci pronađeni kasnije u selu Obrinje kod Glogovca.

U porodičnoj kući u centru Prištine 21. septembra 1999. godine ubijen je fotoreporter Momir Stokuća. Ubica nije pronađen.

Brajović napominje da su još prošle godine, u razgovoru sa šefom Euleksa Ivom de Kermabonom, srpski novinari tražili da se rasvetli sudbina njihovih nestalih kolega, a vinovnici kazne.

“Za sada nema nikakvih reakcija iz Prištine, ali kako se radi o jednoj zatvorenoj zajednici, koja nije spremna da se suoči sa svojom bliskom prošlošću, biće teško dobiti odgovor na pitanja koja muče nas, i pre svih porodice kudnapovanih i ubijenih. Naš zadatak je da lociramo mesta gde su nestali i onda će biti lako pronaći potencijalno odgovorne. U slučaju Slavuja i Perinića, na primer, zna se kada su i kuda su greškom krenuli, kao i ko je iz OVK u to vreme bio odgovoran za tu teritoriju. Očekujemo od međunarodnih policijskih snaga da obave posao. Neka ubistva i otmice dogodila su se posle rata, za vreme njihovog mandata. Nismo dobili zadovoljavajući odgovor od UNMIK-a, KFOR-a, Euleksa od koga smo tražili da pokrene istragu, mislimo da su se stekli svi uslovi da se rasvetle sudbine naših kolega”, dodaje Brajović.

Ubijeni van ratišta

Slavko Ćuruvija i Milan PantićNema nikakvog razloga, kažu u UNS-u, da na isti način ne traže rasvetljavanje ubistava kolega koji su stradali van ratišta, poput Slavka Ćuruvije, Radisave - Dade Vujasinović i Milana Pantića.

Slavko Ćuruvija, novinar i izdavač, ubijen je 11. aprila 1999. godine tokom NATO bombardovanja, ispred zgrade gde je stanovao. Ćuruviji je pucano u leđa, jedan hitac ga je pogodio u glavu, a drugi mu je prošao kroz srce.

Prema podacima iz tajnog policijskog dosijea “Ćuran”, neposredno pred smrt Ćuruviju su pratili pripadnici Državne bezbednosti. Još uvek nije podignuta optužnica protiv njegovih ubica.

Ćuruvija je sa Momčilom Đorgovićem 1994. osnovao “Nedeljni telegraf”, a 1996. i “Dnevni telegraf”, prvi privatni dnevni list u Srbiji, koji su vlasti privremeno zabranile dve godine kasnije, 14. oktobra, a prostorije zapečatile. Krajem tog meseca zaplenjena je celokupna imovina izdavača, nakon čega su listovi registrovani u Crnoj Gori.

Radisava - Dada Vujasinović, novinarka “Duge”, bila je ratni izveštač od početka sukoba na prostoru bivše Jugoslavije do kraja 1992. godine, od kada piše o političkoj sceni Srbije. Za izveštavanje sa ratišta 1992. godine dobila je nagradu UNS-a “Svetozar Marković”. Zbog tekstova o sprezi kriminala i politike dobijala je stalne pretnje.

Pronađena je mrtva u svom stanu 8. aprila 1994. godine. Do danas njena smrt nije razjašnjena. Sve do 2006. godine zvanična istraga je tvrdila da se radi o samoubistvu. Novi balistički nalazi govore da je “smrt prouzrokovana delovanjem drugog lica”. Tužilaštvo je sredinom avgusta 2010. naložilo reviziju istrage.

Milan Pantić, dopisnik “Večernjih novosti” iz Jagodine, ubijen je 11. juna 2001. Godine, ujutru u ulazu zgrade, ispred kućnog praga po povratku iz prodavnice s hlebom. Još uvek nije podignuta optužnica protiv njegovih ubica.

Pantić je, kako stoji u policijskom izveštaju, ubijen sa više udaraca tupim predmetom u glavu.

Najveći broj tekstova Pantić je objavio u rubrici “Crna hronika”. Pisao je o kriminalu u Jagodini i Pomoravskom okrugu.


“Znamo da su 16 medijskih radnika stradali u RTS-u od NATO bombardovanja. U ostalim slučajevima pretpostavljamo da je, primera radi, Ćuruvija likvidiran u režiji državne bezbednosti, a po nalogu vlasti. Ali sve to mora da se dokaže, izgleda da nema političke volje da se sa bezbednosnim krugovima raščiste takva pitanja. Mi nećemo zameniti policiju, ali ćemo svako saznanje obelodaniti ili dostaviti MUP-u i tužilaštvu kako bi odgovorne za ubistva stigla ruka pravde, kao što smo objavili i značajna dokumenta iz akcije ‘Sablja’. Imamo moralno pravo to da radimo. To dugujemo javnosti, porodicama novinara, i pre svega našim kolegama koje su dale život za svoju profesiju”, zaključuje Brajović.

Antrfile : Poznat otmičar Ljubomira Kneževića

Ljubomir Knežević, dopisnik prištinskog „Jedinstva“ i beogradske „Politike“ iz Vučitrna, nestao je 6. maja 1999. godine u podnožju planine Čičavica. Kneževićevo telo nije pronađeno, a u Beloj knjizi Vlade Republike Srbije pod naslovom “Albanski terorizam i organizovani kriminal na Kosovu i Metohiji”, objavljenoj septembra 2003. godine, kao osumnjičeni za njegov nestanak pominje se Bekim (Veselj) Šuti, zvani Niku, iz sela Ošljane u opštini Vučitrn, komandant specijalne jedinice OVK pri operativnoj zoni Šalja. Kako piše u knjizi, Knežević je odveden u štab OVK u Ošljanu, gde je mučen, a zatim ubijen.

Iz „Dnevnika ratnog hirurga“

Miloš Vulović, novinar Srpskog radija Ilidža, i Živko Filipović iz Srpskog slova poginuli su 30. januara 1993. na Ilidži. Doktor Miodrag Lazić u svom „Dnevniku ratnog hirurga“ ovako je opisao njihovu pogibiju: „Išli su zajedno sa našim borcima i snimali bitku. Ludo hrabri. Ovde biti, to je već hrabrost. Ići u bitku, u prve redove, sa kamerom i rečima da direktno pišeš istoriju, to je ludo hrabro. Poginuli su od granate. Moji dragi drugovi Miloš Vulović i Žika. Neka im je slava. Svi tugujemo za njima. Troje male dece ostalo je bez očeva. Moj drug, novinar TV Novi Sad Vlado Vukašinović teško je ranjen. Odmah sam ga operisao. Život mu nije u opasnosti. Prebacujem ga na Pale, a odatle helikopterom na Vojnomedicinsku akademiju.“

Oslobođeni

Među retkima koji su preživeli otmicu su reporteri Tanjuga Nebojša Radošević i Vladimir Dobričić koje je vojni sud OVK posle 15 dana zatočeništva osudio na 60 dana zatvora. Radošević i Dobričić oteti su 18. oktobra 1998. godine nedaleko od aerodroma “Slatina”, dok su išli na radni zadatak. Oslobođeni su 27. novembra, posle brojnih apela domaće i strane javnosti, državnih organa, raznih međunarodnih institucija i novinarskih udruženja.
Ljiljana Staletović