Погледи
22. 05. 2025.
Мина Делић о искуству са тренинга за новинаре о непријатељском окружењу и подизању свести
Кад сам видела позив на HEAT тренинг за новинаре (Тренинг свесности о непријатељском окружењу) на сајту УНС-а, знала сам да је то јединствена прилика, која се не пропушта.
Част ми је што сам изабрана у групу од 18 новинара од око две стотине пријављених. Осим мене из Србије је била још једна колегиница. Остали учесници су били из околних балканских земаља и из земаља Кавказа (Арменија, Грузија, Казахстан, Узбекистан...).
У току тих недељу дана, у центру оружаних аустријских снага за иностране мисије, били смо изложени интензивном теоријском и практичном учењу. Устајало се пре 7 ујутру, завршавало око 11 увече.
Већ други дан смо били колективно кажњени јер смо каснили на предавања (ипак смо ми новинари индивидуалци, свако у свом свету). Казну су нам "забиберили" око 11 увече, кад смо већ били скинули оне тешке панцире и кациге и помислили да је крај. Ајд навлачи поново панцире, хватај рањено лице (лутку) и носи га около по дворишту касарне.
Приликом ове симулације спасавања рањеног лица у току оружаног сукоба, најтеже је било ускладити кораке осам особа које су га носиле, и то уз трчање и повремено бацање на бетон како бисмо избегли "метке рафалне паљбе". Све то под теретом панцира који је тежак осам килограма.
После ове казнене вежбе до краја тренинга више нико није каснио.
Не знам шта је било теже, теоријски део наставе где смо гледали разне страхоте које човек чини другом човеку (минска поља и разна друга онеспособљавања противника) или практични део где су нам тестирани и физичка и ментална издржљивост.
Морам рећи да је врло тешко извући онесвешћену особу из возила након несреће, поготово ако особа има на себи панцир. Још је теже то учинити из армираног возила које је паркирано на рубу минског поља, па особа мора да се изнесе кроз гепек.
У току тренинга смо учили о безбедности новинара, пружању прве помоћи, минским пољима, читању мапе, понашању приликом отмице, о техникама преговарања, о патролирању у конвојима, о стрес менаџменту. Једно вече смо провели и у склоништу у подруму касарне.
Последњи дан тренинга чекала нас је шесточасовна симулација која је трајала до сумрака. Добили смо мапу, токи-воки, теренска возила, опрему за прву помоћ, воду. Задатак је био да у току вожње на отвореном путу, кроз села и шуму уочимо табле са натписом и јавимо бази. Оно што нисмо знали унапред јесу препреке на путу. А било их је...
Приликом симулације преговарања са командантом једне од "зараћених страна" да нас пусте на прелазу (check point-у), десио се "напад" на камп, један војник је "упуцан" и у покушајима да му помогнемо, једна наша колегиница је истински повређена. Ова сцена је била доста хаотична јер је учињено неколико грешака, од којих и та што неколико нас није понело кацигу са собом и осећали смо се незаштићено, те смо се плашили да изађемо из шатора како нас нешто не би погодило (иако реално ништа није летело, али ко ће га знати...).
Друга грешка је што смо имали рањене особе, а опрему за прву помоћ смо сви редом заборавили у возилу. Трећа грешка је била што смо покушали да помогнемо рањеном војнику. Том приликом је колегиница и рањена и акција обустављена. Колегиница је одведена у болницу, а ми смо остали без једног возача усред шуме са једном мишљу у глави - од нас се очекивало да не помогнемо рањеном војнику.
То су све одлуке које човек мора сам да донесе на лицу места. Постоје примери где су новинари у реалним ситуацијама заиста успели да спасу живот војнику у току сукоба, али приоритет је увек, како су нам објаснили, сопствена безбедност. Јер ако улетиш у минско поље како би помогао неком ко је тамо рањен, и себе разнесеш - ништа ниси урадио.
Научили смо много. Пре свега да не постоји јединствени рецепт за опстанак на терену. Све су то комбинације различитих фактора, сопствене способности за доношење судова и одлука, игре случаја, а некад и среће.
Али та срећа чини само мали удео у целокупном делању. Треба бити спреман на све, али никако не паничити. Још једно правило гласи "не буди херој".
Кући смо се вратили пуни модрица (колегиница са завојем на руци) и са повишеним нивоом адреналина, али са врло корисним знањем и невероватним искуством.
За неке од новостечених вештина наши тренери кажу да се надају да никад нећемо морати да их користимо.
Пише: Мина Делић, новинарка листа „Слободна реч“ (Szabad Magyar Szó) и чланица УНС-а
---
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.