Путовање кроз историју српске штампе

24. 02. 2026.

Аутор: Слађана Грнчарски Извор: УНС

Београдски универзитет у међуратном периоду кроз призму студентских новина: Крвава борба за аутономију, политички сукоби и логори за студенте

Блокаде факултета, штрајкови, пленуми, аутономија универзитета, упади полиције на факултете - све оно што је обележило прошлу годину у Србији, само још драстичније дешавало се на Београдском универзитету и пре скоро једног века.

Политичке партије имале су велики утицај на дешавања на Универзитету у међуратном периоду, а студенти су се делили на Југословене, националисте и комунисте. Све три групе имале су и своје новине, које су штампане између два рата - Студентске новине, Словенски југ и Студент.

„Главни покретач бурног политичког живота на Београдском универзитету била је илегална комунистичка партија Југославије“, наводи се у раду „Београдски студенти и политичке организације 1935–1941.” аутора Драгомира М. Бонџића и Рада Ристановића.

У истом раду се наводи да је у међуратном периоду организовано 105 зборова, 80 демонстрација и 16 штрајкова. На само једним демонстрацијама било је 10 мртвих, а држава је  побуњене студенте слала и у специјално за њих намењен логор у Вишеграду.

Комунисти су од 1937. године почели да објављују и један од најдуговечнијих студентских листова на овим просторима - Студент. Први уредник био је Богдан Пешић, после рата уредник „Борбе“, „Политике“ и „Новости“. Главни покретач листа и писац непотписаних уводника био је Иво Лола Рибар.

У поменутом раду пише и да је Клуб студената Југословенске радикалне заједнице Словенски југ основан 1933. године, било једно од студентских удружења које је режим подржавао и које је пропагирало десничарске ставове.

Основни задатак удружења био је рад на јужнословенском уједињењу. Међутим, падом владе Милана Стојадиновића 1939. године на таласу интензивнијег продора немачког утицаја у југословенску политику и јавност, организација мења идеологију, а „главни видови политичке линије били су антисемитизам, антимасонство и критика демократије”.

Исте године када је основан клуб Словенски југ, појавио се и први број истоименог часописа за који се наводи да је покренут од „једне групе слободоумних омладинаца са циљем да ради на ширењу јужнословенске мисли одоздо, кроз омладину и народ, као и да ради на зближењу и бољем упознавању словенских народа уопште“.

Са променом иделогије Клуба, и уређивачка политика листа се мења и од 1939. одлази све више удесно.

Годину дана после Словенског југа, 1934. године појављују се Студенске новине , чији је власник Драгојла Остојић, а уредник Милован Поповић, који касније постаје и њен супруг. Обоје су били блиски организацији Збор и Димитрију Љотићу.

Пишући о уређивачкој политици листа, на почетку треће године излажења, наводи се да је прва година била посвећена чисто студентским питањима, а друга борби против марскизма.

Најављују да ће у наредном периоду лист „поглавито свраћати пажњу на приближавање националистичких група, неће пропустити да региструје сваки протународни испад, а доносиће обавештање о чисто стручним студентским стварима”.

Због својих идеолошких ставова и метода које су чланови омладинске организације Збор користили, представљали су најекстремнију организацију на Београдском универзитету, наводи се у раду „Београдски студенти и политичке организације 1935–1941”.

Додаје се и да испред Медицинског факултета 4. априла 1936. године студент права и члан Организације националних студената Слободан Недељковић ножем убио свог колегу са Правног факултета и члана КПЈ Жарка Мариновића и ранио још тројицу студената.

Од средине педесетих година прошлог века 4. април се слави као Дан студената Београдског универзитета, у знак сећања на трагичну смрт Жарка Мариновића, „који је погинуо током студентских протеста због лоших услова студирања“.

Штрајк је дан раније, 3. априла 1936. године истовремено почео на Београдском, Загребачком, Љубљанском, Скопском и Суботичком универзитету.

За 25 дана штрајка на Београдском универзитету студенти су се изборили да се повуче одлука о увођењу полиције на Универзитет и смењен је тадашњи ректор Владимир Ћоровић.  

Студенске новине у броју од 9. априла 1936. на насловној страни објављују текст „Штрајк на Београдском университету - семестар ће се укинути свим студентима, ако се прилике не нормализују“.

На почетку текста, иако кажу да је тешко после жалосног догађаја и смрти студента  Мариновића расправљати о узроцима, „то мора да се уради“.

У првом реду због студената који желе да уче и да се „на достојан начин залажу за своја права“, а не да „Университет постане политичко разбојништво где ће се заведена омладина међусобно убијати“.

Наводи се да је штрајк на Загребачком универзитету због „уписних такси, школарина те израбљивачких лабораторијских пристојби и глоба“ франковачко-комунистичка иницијатива.

Такође, да је Сенат Београдског универзитета повољно решио оба студентска захтева -питање полиције и питање казне и да се само тражи правна форма за њихово објављивање, па је због тога сва одговорност за потоње догађаје на организаторима штрајка.

Иначе, и пре почетка овог штрајка Студентске новине, у тексту на насловној страни „Аутономија университета“ наводе да је „једна од грдних заблуда и та, по којој университетске власти руше аутономију тиме што позову полицију кад не могу иначе да успоставе ред“.

Иако непотписани писац уводника сматра да је универзитетска стража (полиција на факултетима) жалосна појава, тврди да она постоји на многим европским факултетима.

У једном од бројева истог месеца, Студентске новине оптужују организаторе протеста за нереде и жртве.

“Организатири студентских штрајкова показују се данас више него икад у својој правој боји. Неред је њихов елеменат, њима су потребне жртве и кад их немају они их сами стварају гурајући своје недовољно расудне другове у кривичне потхвате, да би после над њиховим лешевима распаљивали и тровали духове”.

Историјски контекст После убиства посланика Хрватске сељачке странке на скупштинској седници краљ Александар је 6. јануара 1929. године завео диктатуру укидањем Устава, распуштањем Скупштине и збраном политичких партија и синдиката. Име државе је промењено у Краљевина Југославија и проглашена јединствена југословенска нација. Две године касније, 1931. одустало се од отворене диктатуре и донет је нови Устав (октроисани). На изборима је појавила само режимска Југословенско радничко-сељачка демократија, касније преименована у Југословенску националну странку. Иначе, Социјалистичка радничка партија Југославије (комунисти) забрањена је 1920. године. Краљ Александар је убијен 1934. године у Марсељу. Пошто је његов најстарији син био малолетан, улогу је преузело трочлано намесништво. На изборима 1935. године, победила је Југословенска радикална заједница, а премијер је постао Милан Стојадиновић. Стојадиновић је смењен 1939. године и кнез Павле мандат за састав нове владе поверава Драгиши Цветковићу. Окружена силама Осовине Југославија је 25. марта 1941. године потписала одлуку о приступању Тројном пакту. У ноћи између 26. и 27. марта група незадовољних официра извела је државни удар. Напад Сила осовине на Југославију започео је 6. априла 1941. године бомбардовањем Београда.

 

Тако су убијани и студенти и радници, тако је убијана омладина која је хтела слободу и хљеб

„Овог крвавога дана преко 50 манифестаната рањено је из пушака и пушкомитраљеза. Преко 10 радника, студената и других омладинаца подлегло је ранама. Сви су они клицали миру и слободи, за рад и хлеб, против скупоће и ратних шпекуланата“, објављено је у листу Студент поводом великих студентских и радничких протеста који су одржани у Београду 14. децембра 1939. године.

На насловној страни објављене су и фотографије седам рањених студената, од којих је један, Мирко Луковић, студент медицине „мучки убијен од стране полиције“.

“Жандарми и агенти кундацима су млатили рањене и тако докрајчавали животе. Многе су пустили да беже, па су их затим убијали. Дигао се млади Шумадинац, плав, коврђове косе, која је слепљена блатом пала по лицу, дечак више него младић, студент прве године Мирко Луковић, дигао се са тротоара лакше рањен да би избегао зверско мучење и премлаћивање. Пустио га је жандарм да бежи. Каква се само радосна мисао родила у глави младића, који је за моменат рачунао да је спашен. Није мислио на рану, мислио је на живот, на слободу. Трчао је десет корака, а за то кратко време, жандарм је клекнуо, наместио пушку на готовс и опалио. Дум-дум куршум размрскао је мозак и попрскао блато и једно оголело дрво врућом можданом масом. Тако су убијани и студенти и радници, тако је убијана омладина која је хтела слободу и хљеб - која неће рата”, написао је непознати аутор у “Крвавој репортажи”, објављеној у Студенту.

Овај број Студента појавио се у Загребу, због како уредништво наводи “ванредакцијских разлога”. 

Поводом ових трагичних демонстрација, Омиљен Милић, уредник Словенског југа у броју од 1. марта 1940. године у тексту “Шта хоће комунисти” пише да “Универзитет и сама држава у самоодбрани свог опстанка не могу и не смеју имати сентименталности према једној избезумљеној групи политичких самоубица који немају обзире ни према чему и који у овим тешким временима руше ауторитет државе и безбедност мирних грађана”.

Омиљен додаје да су се „немили догађаји“ одиграли по ноћи да би „изазвали што већу панику међу грађанством и да би прикрили мали број бродоломника“, као и да би се колико толико повратиле изгубљене симпатије јавног мњења које је најзад увидело ко је све одговоран за све нереде, крвопролића, уништавање универзитетске и народне имовине, а које је годинама стварала ова деструктивна, противнародна и терористичка група“.

Студент је био студентски весник, уводник Лоле Рибара је једино што је било да се прочита Драгоцено сведочанство о предратним бројевима Студента и Иви Лоли Рибару забележио је новинар Милан Влајчић у интервју са Богданом Пешићем емитованим 1987. на РТС-у. Богдан Пешић је био први уредник Студента и како каже отишао је са тог места „насилно, због полиције“. Сведочи да је оснивање Студента ишло доста лако јер је „студентски покрет већ био набујао“. „Доласком Лоле Рибара мало се модернизовао тај покрет. Није било секташења према омладини, напротив. Хтели су да што више студената уђе унутра, ових грађанских елемената, образоване народне омладине, односно народних студената. Били су и представници Демократске странке, Радикалне станке, левих земљорадника, десних земљорадника. Јасно је да је тај покрет добио велику ширину, па се другачије на то и гледало“, каже Пешић. Говорећи о уређивачкој политици листа каже да је био више студентски весник, извештавао је шта се дешавало на Универзитету и појединим стручним удружењима. „Једино што је било да се прочита то је био уводник Лоле Рибара. Мислим да је Лола писао све уводнике. Он би дошао у редакцију, сео за писаћу машину и за један сат направио изванредан уводник. Био је необично писмен“, каже Богдан Пешић. Изјавио је да нису имали финансијских брига око излажења листа „приреди се чајанка у студентском дому или другде и та средства оду Студенту за хартију или плати штампарију када је заказала продаја“, али да су бринули да лист не буде забрањен. Лист је штампан у штампарији Планета, јер је син власника штампарије био симпатизер и пријатељ студентског покрета.   „Само је рекао - пазите шта радите, немој да одем у затвор, па смо и то морали да пазимо. Јер ако би изгубили то, више нико нас не би штампао. Тако да је све то сужавало платформу са које је Студент могао да делује. А са друге стране и због самог студентског покрета који је био врло широк. Нисмо ми ишли на неки идеолошки рад са масама, него је то било најшире окупљање студентских маса на програму одбране аутономије универзитета, демократизације … сведочи Богдан Пешић, после рата уредник „Борбе“, „Политике“ и „Новости“.

Масони и Јевреји кретенизују омладину

Различите групе студената на Београдском универзитету имале су и различите ставове према фашизму, предратним дешавањима у Немачкој, Италији, Шпанији, Русији, као и односу према Јеврејима, што се огледало и у студентској штампи.

Студент је отворено писао против фашизма, наводећи да је „наша земља одређена да постане идућом жртвом сила осовине Берлин-Рим“, о чему пише страна штампа, док наши „надлежни издају демантије и обавештења које стоје у очигледној супротности са стварношћу“.

Студент осуђује анексију Чехословачке и у више текстова пише о „специјалним клупама за Јевреје“ у Берлину,  квотама за јеврејске студенте и посебним клупама на пољским универзитетима, као и о уредби Владе о ограничењу школовања лица јеврејског порекла на Београдском универзитету. 

У Студенту је у тексту из маја 1939. године који је потписао професор Василиј Поповић,  објављена синтагма „Боље гроб него роб“ или „Боље имати брата за брата него туђина за господара“. 

Словески југ истовремено хвали добре односе са Бугарском и Мађарском које су приступиле Силама осовине, хвали организовање фашистичких студената у Италији и отворено подржава владу Драгише Цветковића који је потписао споразум са силама Тројног пакта којим се Југославији гарантује неутралност.

Овај лист оправдава и бомбардовање Битоља у новебру 1940. године од стране италијнских трупа наводећи да смо “склони да поверујемо да је забуна”.

Истовремено, отворено нападају масоне и Јевреје јер „масони су углавном Јевреји, у рукама Јевреја је капитал, а сваки Јевреј је комуниста, они кретенизирају нашу омладину“.

Такође траже да се „масони и Јевреји удаље са свих места, ма где да се налазили, било као водеће старешине по државним надлештвима, било као старешине по приватним предузећима, а нарочито као васпитачи у нашим школама да не би инфекција заразила наше народно цело тело. Што пре то боље. Да не буде прекасно!“.

Студентске новине такође хвале владу Драгише Цветковића пишући у предвечерје рата да је дочекала „спремна и снажна данашње светске догађаје“.

Хвале неутралност тадашње власти у спољној политици, заклињу се у вечно пријатељство са Бугарском и Мађарском, док са Немачком и Италијом „наш народ живи у добром суседству, чији оквир допушта широку трговинску и привредну размену добара. Чак се срамежљиво помиње да су „успостављени односи са Совјетском Русијом“, коју су у ранијем периоду нападали због ширења комунизма. 

У сва три студентска листа није било превише забринутости да ће рат ускоро захватити и Југославију.

У Словенском југу са оптимизмом се дочекује нова 1941. година која „представља за наш троимени народ почетак једног новог срећнијег поглавља наше националне историје“.

Национали студенти - пасторчад у својој земљи

Велики простор у студенској штампи посвећиван је нападима студената националиста на студенте комунисте и обрнуто.   

Студент је, према сведочењу Богдана Пешића, био опрезан у томе, плашећи се забрана, а са друге стране покушавајући да привуче што више различито политички орјентисаних студената на своју страну.

То им је и успевало, јер су имали већину у великом броју студентских организација. Углавном су позивали на уједињење, питајући се у једном тексту да ли је „национално задојити један део студената мржњом, нетолеранцијом, говорити о 'разбијеним главама' које ће 'пречистити рачуне на Университету', или је национално радити на јединству и солидарности целе студентске омладине, на развијању њеног осећаја одговорности према друштву и народу?”.

Ипак, Студент је оптуживао Словенски југ да је током штрајкова за одбрану аутономије универзитета покушао у „отвореној борби", додуше без икаква успеха, да сломи штрајкове, а њима и аутономију.

Словенски југ критике није упућивао у рукавицама. Оптуживао је комунисте да „уводе агитаторе у поједина удружења, средње школе и универзитете, искоришћавају пароле слободе, а сврха је да изазову разарање друштвених ћелија“.

Оштро су осуђивали штрајкове дајући потпору универзитетским властима да „истрају да краја у одбрани националног и народног универзитета“.

Комунисти се нападају и као пропагатори „слободне љубави“ који кваре „невине девојке“, а студентске мензе као „гнезда слободне љубави и зборна места против сопственог народа и државе“.

Између Студентских новина и Словенског југа напада нема, што потврђује и објава у Студентским новинама да су студенти данас углавном подељени на марксисте и националисте.

Студентске новине одушевљено пишу и о повратку Омиљена Милића, бившег председника Организације националних студената ОРАНС и уредника Словенског југа из војске јер ће “опет бити грдних батина, провала у мензе и домове, интересантних примања код г. Ректора“.       

Студентске новине су објављивале и низ срцепарајућих текстова о угрожености националних студената чије се приредбе у јавности „из свих праваца прећуткују, од стране университетских власти саботирају“.

Тако се „национални студенти не пуштају на опште зборове, не могу да се хране у мензама, болесни национални студенти се не примају у студентска лечилишта“, а неки су и „тражили милостињу од Београдске општине заједно са осталом сиротињом јер мензе и стипендије припадају марксистима“.

Студентске новине се даље питају да ли су „национални студенти пасторчад у овој земљи“.      

Посебне оптужбе иду према породицама студената комуниста јер „синови бивших министара, сенатора и других угледних и богатих људи воде заблуделу марксистичку омладину у пропаст и несрећу“, односно „богаташка деца се играју комунизма“.

Напади иду и лично ка Иви Лоли Рибару, па у тексту из децембра 1936. године са једног од скупова са кога су извештавали пише:

„Појављује се главни актер вечери Иво Рибар, насмејан, једар и пун, елегантно одевен по последњим шпортским моделима, блажено се смеши и гледа своје поцепане и неизбријане другове, то је ваљда у духу марксистичке колективности и једнакости коју он хоће овим бедницима да донесе.“

Логор за студенте у Вишеграду

Почетком 1935. године у Вишеграду је основан логор за студенте.

У раду “Студенти Београдског универзитета у логору у Вишеграду” аутора Јелене Ковачевић наводи се да су узроци оснивања логора јачање комунистичког покрета, “експеримент са циљем сузбијања комунистичког утицаја међу студентима изолацијом и коришћењем васпитних мера”.

Повод за оснивање логора били су избори за Студентско правничко друштво и сукоби који су избили јер се претпостављало да ће победити присталице комунистичког покрета.

У сукобе се умешала полиција, Универзитет је привремено затворен, а истакнутији учесници демонтрација спроведени су у Управу града Београда, а потом брзометно у Вишеград.

По наводима из рада, власт је веровала да ће затварањем коловођа покрет обезглавити, а тиме и стишати комунистичка превирања на Универзитету.

Прва група студената која је због супротстављања властима осуђена на 15 дана присилног рада у логор је стигла 20. јануара 1935. године.

“Спавало се на гвозденим креветима, стакла на прозорским окнима су била разбијена, а соба се загрејавала једном високом тучаном пећи”, док је “храна била доста слаба”.

Студенти су најпре из Дрине вадили камен, који су туцали ради прављења шодера, да би касније били пребачени на чишћење путева од снега, пише Јелена Ковачевић.

Студенти су брзо направили скојевску организацију и ступили у штрајк глађу.

Штрајк је изазвао оштрују рекацију власти, па су студенти “по двојица везани у ланце”, трчали у круг и “ударани кундацима”. Штрајк је радикализован неузимањем воде, али је убрзо прекинут. Трајао је осам дана и иако нису испуњени захтеви, однос управе према затвореницима постао је блажи.

“Логораши” су успели да обавесте другове у Београду о условима у логору, па су организовани протести на Правном факултету, дошло је до сукоба, жандармерија је интервенисала, а студент права Мирко Срзентић преминуо је од последица рањавања. Ухапшено је још 60 студената, а део је послат у логор у Вишеград.

Комунистичка партија Југославије покренула је широку политичку кампању за распуштање логора. О сукобима на Београдском универзитету писали су и енглески ''Тајмс'', ''Дејли телеграф'' и ''Манчестер гардијан''.

Кампања је уродила плодом, па је донета одлука о распуштању логора, а средином марта и пуштању студената. 

Шта је било после?

Деценијама после рата чуван је спомен на студентске протесте који су одигравали на Београдском универзитету.

Улица на Врачару до 2004. године носила је име 14. децембра, када је променила име у Цара Николаја Другог.

Иво Лола Рибар погинуо је 1943. године током бомбардовања на Гламочком пољу.

Студентски дом код Вуковог споменика од 1946. до 2004. године носио је његово име, а потом је постао Студентски дом Краљ Александар I. Једино име које није промењено је име студентског дома на Вождовцу који се и даље зове „4. април“. Тај датум се и данас слави као Дан студената.

Богдан Пешић, први уредник Студента и после рата је наставио новинарску каријеру и био је уредник „Политике“, „Борбе“ и „Новости“. Преминуо је у Београду 1998. године.

Драгојла и Милован Поповић постали су 1942. године управници Завода за принудно васпитавање омладине у Смедеревској Паланци, који је основан уз сагласност Димитрија Љотића, који је био чест посетилац.

Како наводи РТС у тексту „Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци: Слике из живота под окупацијом”, за поратну љотићевску емиграцију “Завод је био начин да се заблудела омладина избави од немачке репресије и да се окрене „правим, светосавским вредностима“, а за другу страну Љотићева основна замисао била је оснивање логора у коме би се под контролом држали млади људи који су били „левичарски и ненационално настројени“.

У тексту се наводи да је Драгојла са четничким јединицама успела да побегне у Словенију, потом у Немачку, а касније је отишла у Сједињене Америчке Државе. У часопису „Дуга“ је 1991. године објављен интервју са Драгојлом Поповић.

Милован Поповић, уредник Студентских новина и симпатизер покрета Збор погинуо је 1945. као припадник Југословенскe војскe у отаџбини.

Омиљен Милић током рата био је припадник тзв. Српских добровољачких одреда, а касније Српског доборвољачког корпуса, колаборационистичке формације основане на иницијативу Димитрија Љотића.

Уочи ослобођења повукао се из СДК-а и успео да побегне из земље. Једно време се крио у Минхену и престављао као доктор, а потом је избегао у Аустралију.   

Међуратни бројеви Словенског југа и Студентских новина налазе се у Народној, Универзитетској и Библиотеци Матице српске и нису сви сачувани.

Скоро сви бројеви Студента су сачувани и дигитализовани.

Словенски југ и Студентске новине излазиле су до почетка Другог светског рата.

Студент је обновљен 26. фебруара 1946. године, а први уредни био је Жарко Цветковић. Лист је касније постао познат и утицајан, не само међу студентском популацијом.  

Немачки поздрав и реакције Већ 1937. Студентске новине пишу на насловној страни о инциденту који се догодио на сахрани професора Холистеа са Медицинског факултета. Бележе да се прво негодовало када је донет венац немачког посланства са немачком заставом, а потом и када је немачки посланик одао пошту „поздравом своје земље - дизањем руке“. Врхунац је, по аутору, био када је одар професора Холистеа као немачког држављанина прекривен немачком заставом. Пишу да су наши „напредни уз протесте и гунђање напустили демонстративно пратњу не хтевши ни да понесу мртво тело свог професора“. Студентске новине су у овом тексту осудиле бојкот немачког поздрава и напуштање сахране.

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Од авангарде до нестајања - улога студентских медија у јавном животу", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање