Из историје београдске штампе

06. 06. 2025.

Аутор: Софија Орлић Извор: УНС

Женска штампа у Југославији: Између домаћинства и еманципације

Док је Југославија градила путеве, фабрике и нови друштвени поредак, градила је и нову жену. На страницама женских часописа, жена више није била само мајка и домаћица, већ и бригадирка, пионирка, фабричка радница, партизанка у цивилу. У свету заснованом на „вредносном систему који је подразумевао равноправност“, штампа намењена женама није им пружала само модне савете, већ их је учила како да постану стубови социјалистичког друштва.

Између оштре цензуре и ентузијазма за напредак, новине за жене биле су огледало епохе, али и инструмент контроле.

Историјски контекст

Након ослобођења 1945. године, жене у Југославији први пут су закорачиле у политички живот као равноправне грађанке. Стекле су право гласа, а формално и једнакост пред законом.

Како указује Ивана Пант у свом истраживању, социјалистички режим, вођен идејом „новог човека“, настојао је да обликује и „нову жену“ - снажну, радну, политички освешћену и посвећену колективним вредностима. У том духу, медији су постали важан инструмент за обликовање родних улога и идеала. 

Како наводи Андријана Ристић у анализи женске штампе између два рата, за разлику од периода пре Другог светског рата, када су женски часописи балансирали између савета за домаћинство и борбе за грађанска права, послератна штампа преузима јаснију идеолошку улогу. Улога жене више се не везује само за породицу, већ и за фабрику, фронт и друштвену обнову.

То се јасно види у часописима као што су „Жена данас“, који је већ од 1945. године постао часопис Антифашистичког фронта жена (АФЖ). Насловне стране приказивале су бригадирке са лопатама, партизанке са ордењем, девојке које уче, возе тракторе или учествују у политичком животу.

Идеја еманципације добила је класни оквир - права жена нису више само питање пола, већ и питање учествовања у изградњи социјалистичког друштва.

У том периоду, штампа намењена женама постаје и средство васпитања. Уместо реклама за креме и савета о „женствености“, сада доминирају текстови о хероинама, образовању жена, успесима на послу и у спорту. Иако су жене и даље биле задужене за домаћинство, пропаганда је инсистирала на њиховој двострукој улози: да буду и раднице и мајке, и политичке активисткиње и чуварке породице.

За разлику од предратних листова као што су „Женски покрет“ или „Жена и свет“, који су били намењени грађанским слојевима, послератна женска штампа има задатак да мобилише разне слојеве становништва - посебно раднице и жене са села. На тај начин, медији обликују нову симболику жене: не више као индивидуалне и еманциповане интелектуалке, већ као колективне раднице и другарице.

Истовремено, и даље је постојао несклад између идеала и стварности. Жене су биле присутне на радним местима, али ретко на руководећим позицијама. Формална једнакост није увек значила и друштвену равноправност.

Ипак, медији тог времена неуморно су стварали наратив о успешној, равноправној, политички ангажованој Југословенки - наратив који ће оставити дубок траг у култури и колективном сећању на социјалистички систем.

Први листови – између моде, куће и моралне поуке

У годинама након рата, жене више нису биле само читатељке - постале су и протагонисткиње. Штампа која им је била намењена добија нову улогу: не да их забави, већ да их преобрази. Међу најутицајнијим издањима тог времена био је часопис Жена данас, који је покренут 1936. године под утицајем Комунистичке партије, а од 1945. године наставља да излази као званично гласило АФЖ. Његова порука била је јасна – жена мора бити активна учесница у борби за нови свет, раме уз раме са мушкарцима.

Насловне стране овог часописа готово никада нису приказивале жене у кућном амбијенту. Уместо тога, ту су биле фотографије бригадирки, девојака које сакупљају летину, учитељица и хероина из НОБ-а које су сада биле важне и угледне чланице локалних одбора и синдиката. Оне су приказиване без гламура и увек са симболима борбе и производње – жене са заставама, чекићима, књигама и оружјем.

Кроз рубрике и чланке, жене су усмераване како да балансирају између своје нове друштвене улоге и традиционалне породичне функције. Писало се о хигијени, исхрани, одгоју деце, али истовремено и о техничком образовању, политици и синдикалним правима. У том споју модернизације и идеологије, „нове жене“ нису више биле само пасивне читатељке – биле су субјекти новог друштва.

Занимљиво је да су ауторке ових текстова често биле саме активисткиње, учеснице у рату, учитељице и чланице Савеза комуниста.

Њихов стил је био директан, ангажован. Једна од најистакнутијих ауторки у послератној женској штампи била је Митра Митровић — књижевница, партизанка и једна од главних уредница часописа Жена данас.

У текстовима које је објављивала одмах након рата, јасно је оцртавала нову улогу жене у социјалистичком друштву. „Жена, која је са пушком у руци изборила слободу, мора сада том слободом знати и да влада“, писала је у првом броју Жене данас из 1945. године.

Њени чланци позивали су жене да се укључе у рад народних одбора, синдиката и локалне самоуправе, јер „слобода није само право, већ и одговорност“. Њено име било је синоним за генерацију жена које су веровале да се једнакост не осваја само законом, већ и присуством – у школи, на радном месту, на седницама.

Поред Митре, писањем се бавила и Јулка Хлапец Ђорђевић, једна од предводница феминизма и књижевности у међуратном периоду, пишући за значајне феминистичке часописе као што су Женски покрет, Живот и Рад.

За разлику од међуратне штампе која је често приказивала жене као украс породице или симбол грађанске отмености, социјалистичка штампа изместила је фокус перцепције улоге жене из сфере естетике у поље практичног. Тело жене више није приказано као објекат пожуде, већ као алат стварања – да обрађује земљу, вози трактор, подиже фабрику или држи говор у месној заједници. Иза те трансформације стајала је јасна политичка порука: жена више није неко „за кога се боримо“, већ неко „ко се бори“. 

Часопис Жена у борби био је званично гласило АФЖ Хрватске, покренут 1943. године, у току Другог светског рата. Први бројеви штампани су често у импровизованим штампаријама, са циљем да мобилишу жене за учешће у антифашистичкој борби и изградњи нове социјалистичке Југославије.

Уреднички тим чиниле су истакнуте активисткиње попут Олге Ковачић и Наде Сремец. У часопису су објављивани политички текстови, извештаји са терена, савети за свакодневни живот, као и прилози из културе. Посебан акценат био је на едукацији жена о њиховим правима и улози у друштву, промовишући равноправност полова и ангажман у политичком и јавном животу.

 

 

Након рата, Жена у борби наставила је да излази, прилагођавајући се новим друштвеним околностима. У послератним бројевима, часопис је промовисао идеју "нове жене" – раднице, мајке и грађанке социјалистичке државе. Поред политичких тема, како су објаснили и у публикацији „Женска страна“, обрађиване су и теме везане за свакодневни живот, попут моде, здравља и образовања, чиме је часопис доприносио обликовању идентитета жене у социјалистичкој Југославији.

Жена у борби престала је да излази крајем 1950-их година, али је оставила значајан траг у историји женског покрета на овим просторима, као сведочанство о борби за равноправност и еманципацију жена у једном турбулентном историјском периоду.

Незаобилазан часопис југословеснког периода је и часопис Зора који се истицао као један од ретких који је систематски неговао феминистички поглед на свет.

Иако је излазила под окриљем званичне политике, Зора је успевала да отвори простор за текстове о искуствима жена, њиховим правима, образовању, сексуалности и телу – темама које су ретко улазиле у друге званичне публикације.

У броју 151 из 1958, Зора доноси текстове који јасно указују на сложеност улоге жене у тадашњем друштву: између партијске лојалности и личне слободе, кухиње и говорнице, норме и стварног живота.

 

 

У тексту музејске публикације „Женска страна“ наводи се да је супротно пропагандно настројеним часописима Зора неговала есејски и често личан тон. Њене ауторке, махом образоване жене из света књижевности, новинарства и просвете, писале су о свакодневици, али и о структуралним проблемима — о преоптерећености, неплаћеном раду, неједнакостима у браку, о телу које је стално под присмотром.

Није увек отворено улазила у сукоб с основним наративима, Зора је суптилно, али постојано, инсистирала на једној истини: да равноправност није дата, већ се гради – сваким текстом, питањем и објављеним искуством.

Ипак, идеализована слика жене борца често је прикривала стварне изазове с којима су се Југословенке суочавале. Иако су формално биле равноправне, и даље су радиле дупле смене – једну у фабрици, другу код куће.

Њихова стварна моћ у одлучивању била је ограничена, а глас у јавности контролисан. Пропаганда их је представљала као стубове друштва, али у пракси су многе остајале заробљене између норме и реалности. 

Друго лице “женске штампе”

У периоду пре и непосредно након Другог светског рата, поред феминистичких и ангажованих часописа, у Југославији су постојали и популарни женски магазини који су већински обрађивали теме попут моде, лепоте, домаћинства и породичног живота.

Како се наводи у  публикацији „Женска страна“,часописи, попут Жена и дом, Домаћица, Лепота и здравље и Укус били су намењени широј читалачкој публици, пре свега женама и  у великој мери су били прилагођени интересовањима и потребама тог дела публике, с акцентом на практичне савете, текстове о домаћинству, нези, кулинарству и забави.

 

Жена и дом је био један од најпознатијих часописа те врсте, са богатим садржајем савета о вођењу домаћинства, рецепата, упутстава за бригу о деци и модних трендова.

Сличан је био и часопис Домаћица, који је био посвећен саветима за домаћинство, рецептима, здрављу и моди, циљајући на широку женску публику жељну практичних и естетских тема.

Врло популарни женски магазин био је и Практична жена, намењен првенствено „обичним женама“ и фокусиран на теме из домаћинства, моде, лепоте и породичног живота.

Покренут 1956. године,  овај часопис није имао за циљ да жене ослободи или политички ангажује, већ да им пружи практичне савете за свакодневицу — од рецепата и кућних трикова до модних трендова и упутстава за негу. Његово покретање поклопило се са прелазом југословенског друштва у фазу социјалистичког самоуправљања и отварања према западним културним утицајима, што је омогућило настанак садржаја који су одговарали потребама и интересовањима публике, уз мање идеолошког притиска и више простора за популарну културу и свакодневни живот.

Практична жена је била пример часописа који је више писао о женама, него од жена, често у уредничком стилу који је подржавао традиционалне и конзервативне улоге жене као домаћице и мајке.

 

Насловне стране и садржај часописа одражавали су идеализован и често гламурозан живот жене посвећене породичном огњишту, са мноштвом илустрација и фотографија које су приказивале савремене модне детаље, савете за негу коже и фризуре, као и теме везане за кућу и децу. Поредећи са феминистичким часописима, Практична жена није разматрала питања равноправности или права, већ је подстицала жене на успешно вођење дома и неговање традиционалних вредности.

Био је омиљен међу женама које су тражиле упутства и инспирацију за свој свакодневни живот, али и одраз друштвених очекивања од жена у другој половини 20. века.

Часописи попут ових представљају важан контраст у историји женске штампе у Југославији јер осветљавају друштвене норме и очекивања која су многе жене свакодневно доживљавале, али и медијски оквир у коме је феминистичка мисао морала да се пробија.  

Утицај на стварност – шта су жене могле да науче из тих листова?

Листови попут Жене данас, Ревије или касније Базар-а нису само приказивали стварност – они су је моделовали. Кроз чланке, фотографије и рубрике, жене су училе како да се понашају, облаче, мисле и одлучују – у складу са доминантним трендовима своје епохе.

Један број Жене данас из 1947. доноси упутства за „исправно држање на зборовима и састанцима“, док истовремено саветује како припремити здрав оброк „за целу бригаду“. У модним рубрикама, које су се појавиле већ крајем четрдесетих, доминирале су слике практичне одеће – панталоне, радне кецеље, униформе – уз поруке да „лепа жена није само она која изгледа модерно, већ она која зна да допринесе напретку.“

Њихова улога била је важна у обликовању политичке свести жена. Из листова су училе како да учествују у раду локалне заједнице, зашто је важно гласати, како функционише самоуправљање и која је разлика између „реакционарних“ и „напредних“ ставова. Идеолошки оквир био је јасан – жена је еманципована ако је корисна: ако ради, ако се образује, ако подиже децу у духу братства и јединства.

Публикација „Женска страна“ појашнјава да уз политичку и друштвену функцију, штампа је истовремено обликовала и потрошачку културу. Посебно у деценијама које су уследиле, у листовима су се све чешће објављивале рекламе за детерџенте, креме, веш-машине и куваре, уз дискретне поруке да је модерна жена она која зна да користи нове производе.

 

 

Тиме се југословенска жена нашла између две поруке: да буде политичка грађанка – и да остане добра домаћица.

Управо тај двоструки модел био је можда и најтрајнији - идеја да је жена модерна ако зна да споји идеологију и кухињу, комитет и породицу, колектив и фризуру.

Критички осврт

Штампа у социјалистичкој Југославији одиграла је важну улогу у формирању слике о „новој жени“ – оној која је равноправна, образована, политички активна и радно способна. Листови као Жене данас и Зора приказују је као носиоца друштвених промена, као некога ко гради фабрике, подиже децу и учествује на партијским зборовима. Таква репрезентација била је револуционарна у односу на предратне приказе жене искључиво као домаћице или лепог украса породице.

Међутим, управо у тој декларативној равноправности крио се парадокс.

Штампа је нову жену често приказивала као свестрано савршену: она је морала да буде и бригадирка и мајка, и активисткиња и домаћица, и физички снажна и негована, и политички освешћена и послушна. Уместо да ослобађа, штампа је често преобликовала старе родне норме у нове – идеолошки корисне и естетски контролисане. Слобода се мерила продуктивношћу, а не избором.

Са друге стране, у потрошачки оријентисаним часописима као што су Укус или касније Базар, еманципована жена постаје стуб породице и доброг укуса. Уместо партијских парола, ту доминирају савети о кухињи, деци, одећи и фризури – али све и даље у функцији једне пожељне и корисне слике жене.

Између агитације и естетике, између херојске пароле и рецепата за вечеру, штампа је обликовала жену која је била модерна — али не и слободна. Ако је ишта сведочење свих тих страница, онда је то да „нова жена“ у Југославији није настала спонтано – она је била пажљиво пројектована.

 

 

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Преломни догађаји 20. века кроз београдску штампу", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање