УНС вести
01. 11. 2012.
УНС и УНИЦЕФ: Ударни текстови о насиљу над децом по правилу крше новинарски кодекс
Електронски медији етичније извештавају о насиљу над и међу децом него штампани. Иако већина објављених текстова у штампи поштује новинарски кодекс и права детета, они највидљивији,објављени на насловним странама, по правилу крше кодекс.
Близу једне трећине текстова о најсуровијим злостављањима пласирано је углавном на насловним странама, испољавајући сензационалистичке намере показало је истраживање Удружења новинара Србије и УНИЦЕФ-а спроведено у периоду од 15. јула до 20. септембра ове године.
Истраживањем медијског извештавања о насиљу над и међу децом обухваћени су текстови објављени у листовима Политика, Данас, Блиц, Прес, Вечерње новости, Курир и Ало, као и прикази на РТС, Б92, Првој телевизији и Студију Б.
Испод привида тематске разноврсности у овдашњим медијима још увек доминира „родитељски“ однос који верно прати укорењена правила моћи у конзервативном патријахалном друштву – деца су углавном објекти заштите одраслих, приче о њима су најчешће онда када нису безбедна и заштићена или када се друштво њима „бави“, као у тренуцима када почиње нова школска година (школски полицајци, сигурносне камере ...).
Када је насиље у питању, највише случајева бележи се у породици и школи, у две традиционално пријатељске средине за децу. Насиље над и међу децом је одскора отворенија тема и тек се граде стандарди за њено објављивање у јавности.
У електронским медијима од 15. јула до 20. септембра није било значајнијег извештавања о насиљу над и међу децом, док су штампани медији објавили укупно 527 текстова о деци од којих се трећина односила на насиље над и међу децом. Реч је о 162 текста – међу којима се 37 одсто односило на насиље у породици, а 5 одсто на вршњачко насиље. Етички стандарди поштовани су у око две трећине текстова док се у мање од трећине кршио новинарски кодекс, права детета и његових најбољих интереса. Потпуна идентификација деце евидентирана је у скоро 30 одсто случајева. Непотребна етничка идентификација уочена је у нешто више од 15 одсто случајева. Занимљиво је да је 40 одсто текстова пратила фотографија којом су најчешће кршени кодекс и права детета. Чак 87 одсто објављених фотографија јасно показује кућу у којој живи злостављано дете, његови старатељи, или открива насеље и чини препознатљивим околину.
Уместо деце говоре стручњаци
Када је о дневном извештавању електронских медија реч (дакле, не о специјализованим емисијама посвећеним деци), ситуација је нешто боља него у штампаним медијима. Приликом одабира тема, видно је превасходно праћење агенцијских вести, што значи да новинари ретко намећу теме које сами истражују. Заправо је обрнуто, труде се да испрате дневне догађаје (углавном несреће) и пригодне догађаје – почетак и крај школске године, тестирање деце било због уписа у школе или рутинске провере знања, недеље дојења, борбе против глади, бесплатног тестирање на ХИВ и томе слично.
И у електронским медијима ретко се говори о проблемима деце и адолесцената, осим када су у питању особе с инвалидитетом, тешко оболели којима је потребна новчана помоћ за лечење, односно када су из сиромашних породица које живе од социјалне помоћи или је уопште не добијају.
Чести су прилози о образовању, али се из њих ретко сазнаје шта деца мисле о квалитету наставе, уџбеника и о самом наставном кадру. Деца се ретко питају и у прилозима везаним за проблеме учења (који се и иначе појављују у занемарљивом броју), одрастања, њиховим амбицијама и жељама. Уместо њих о томе говоре стручњаци – истраживачи, педагози, психолози, социолози...
Новинари очигледно нису навикли да са децом сарађују. Зато се глас деце ретко чује у медијима и она су углавном илустрација успеха или неуспеха одраслих.
Новинари углавном за саговорнике бирају изузетно надарену децу у науци или спорту, што се своди на обавештавање о њиховим успесима, раду и „жртвовању“. Што та деца свакако заслужују. Међутим, такозвана „обична” или деца о чијем се таленту ништа не зна ретко добијају такву прилику. Неписано је правило да се о деци (поготово кад нису жртве насиља) објављују прилози или текстови тек ако преостане времена у програмским шемама електронских медија, односно кад и ако остане простора (места) у штампаним медијима.
Површно извештавање појачава заблуде и предрасуде
На основу двомесечног мониторинга, може се закључити да медији одражавају структуру друштвене моћи што значи да ће они који су маргинализовани и даље бити мање заступљени у медијима, посебно када су у питању деца.
Ипак, медији играју кључну улогу у извештавању о правима деце – поштовању или кршењу њихових права. Откривањем и скретањем пажње на случајеве насиља, медији би требало, да испитују начине на које се оно може зауставити, предлажу решења посредством компетентних саговорника која ће можда чути и усвојити они који доносе одлуке. Међутим, лакше је створити сензацију него истраживати праве узроке. Површна прича може да заведе публику и скрене јој пажњу, али такав рад често само појачава заблуде и предрасуде.
Скоро је сигурно да нема тог новинара који жели да погорша патњу детета безосећајном репортажом. Али, то се нажалост дешава. Сензационалистичко извештавање може да искриви и искористи озбиљан проблем и тако нанесе већу штету од користи. Жестока комерцијална конкуренција наводи медије да искоришћавају децу. Испољавање емоција и сензационализам привлаче публику и продају вести. Медији који теже само заради притискају новинаре да буду продуктивнији па често текстови таквих новинара одражавају стереотипе. Још се двоумимо како да ускладимо права детета на приватност и интригантну причу.
Трећина текстова о деци говори о насиљу
Најзаступљеније теме, њих 69,3 одсто, односиле су се на образовање и проблеме безбедности у школама, док се њих 30,7 одсто односило на насиље над и међу децом (162 текста ).
Спорне фотографије
Насиље над децом и међу децом третирано је у медијима, у складу са етичким стандардима, у 67,3 одсто текстова, док су се у 32,7 одсто текстова, који су скоро увек ударни текстови у новинама, кршили како новинарски кодекси тако и права детета и његових најбољих интереса. Дакле, 32, 3 одсто текстова о најсуровијим злостављањима пласирано је углавном на насловним странама, испољавајући сензационалистичке и комерцијалне намере. Када је текст објављен са фотографијом, у овом истраживању је то у 40 одсто случајева, фотографијом су скоро по правилу кршен кодекс и право детета.
У другој половини јула је објављено 113 општих текстова о деци и 32 о насиљу над и међу децом. У августу се 115 текстова бавило општим темама везаним за децу, а 88 питањима насиља. Током септембра је објављено 137 текстова везаних за децу и 42 о насиљу.
Коментари (1)
Остави коментар13.09.
2013.
Projekat UNICEF !?
UNICEF bi pre svega trebao da se bavi konkretnim razlozima i problemima o kojima su ti isti mediji pisali i potrebi ili bolje reći muci koja je naterala te ljude da se obrate medijima jer sigurno nisu odmah otišli u iste već pretrpeli golgotu institucija sa kojima UNICEF ima odličnu saradnju pa čak i zajedničke projekte.Upravo ti zajednički projekti(uloženo dosta para) su bili neretko "prepreka" da UNICEF reaguje pa čak i kritikuje institucije a u nekim situacijama i žmuri.Naravno da se slažem da treba sačuvati identitet detea i da se često u tome preteruje ali to je svakako sporedna stvar u odnosu na eskalaciju nasilja u porodici ili nasilja u školi za šta je UNICEF sa ministarstvom prosvete uložio dosta para bez ikakvog efekta.Da li je ovo pokušaj pranja tih para kroz ovu bitnu ali sporednu temu kao i one čuvene statistike !?
Одговори