Насловна  |  Актуелно  |  УНС вести  |  Властимир Игњатовић – новинар благе нарави, али са интегритетом
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

УНС вести

25. 01. 2023.

Аутор: Нина Спасојевић Извор: УНС

Ин мемориам

Властимир Игњатовић – новинар благе нарави, али са интегритетом

"Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне. Газите тихим ходом! Опело гордо држим у доба језе ноћне. Над нашим светим Спортом". Тако је гласила Властина порука у мом мобилном телефону у касно лето, септембра 2016. године када су неки лоши људи угасили Спорт, новине, које су биле наш живот, које су нас повезивале и обавезивале деценијама.

Стихови чувене песме "Плава гробница", поете Милутина Бојића на Властин начин... Тако новинарски прикладно и људски романтично, достојанствено, академски... Како доликује нашем "Спорту" и нашем Власти. 

И док у мислима прелећем ове сурове дане јесење, па зимске, дане губитака, помисао да смо у новембру и децембру изгубили дивне колеге Томислава Малека, Петра Радоничића и Властимира Игњатовића, појачава тежак осећај туге, празнине и потребу за опелом, омажом... И опомиње да је "Спорт", нажалост, њиховим одласком дефинитвно отишао у вечност, а да добри људи и велики професионалци сада на небу држе колегијум...

И док сетно листам календар сећања видим себе као кадеткињу и наслов баш у том "Спорту", који гласи "Расту девојчице као јеле". Каква срећа, моје име и презиме у најтиражнијем спортском листу, а испод текста иницијали "В.Иг"! Иницијали аутора, чије сам текстове од тада редовно читала и упијала. Дакле, скренуо ми је пажњу већ тада тај наслов. Не, нисмо биле ратнице, Амазонке, горопаднице, већ Властине девојчице, вите јеле, принцезе... Тако џентлменски, очински и другарски је увек третирао све кошаркашице и колегинице у новинарству и све нас искрено волео.

А неког лепшег септембра, било је то 1994. године, упознала сам Власту, и то као будућа колегиница. Срела сам га у трошном, уском лифту зграде "Борба", представила му се уз приметну трему, а мој новинарски узор помало уздржано је гледао у ову виту јелу, која висином једва стаје у тај простор. Касније сам схватила да сам га, у ствари, збунила са толиким изливима поштовања, јер сам увидела колико је био једноставан и скроман човек, увек љубазан и спреман на безгранично пријатељство.

Тек непуних годину дана смо радили заједно, отишао је у пензију догодине у мају, али је свраћао у "Спорт" скоро сваки дан - да обави нешто своје, узме новине, проћаска са мезимицама, девојкама са кошаркашке рубрике, увек пун обзира да нам не одузме драгоцено време, али и да ускочи и помогне око текста, наслова и уљудно нас посаветује.

Знао је често да нам донесе неку ситницу, књигу, сувенир за уредницу Раду Николић и мене, поклончић, као из времеплова, који би нас вратио у детињство и отерао, макар на кратко, стрес у окрутном дневном, штампаном новинарству. Тако је једном док сам била у хаосу од посла на мој сто ставио минијатурну корњачу и све нас разнежио и орасположио. Волео је живот. Волео је људе, путовања, свој Херцег Нови. Са љубављу је причао о сину Александру, а посебно о унуку Стефану и о бившој супрузи са којом је остао пријатељ до краја живота. То је био Власта...

Сећам се стресних ноћи у редакцији, када није било мобилних телефона, ни компјутера, скупљали смо резултате разних лига помоћу "штапа и канапа". И неретко зафали неки, тамо где немамо дописника, нема га ни на Танјуговом телексу, ни на другим новинским агенцијама, али Властин кец из рукава очас посла би решио проблем. Његов минијатурни писани телефонски именик, већ тада у распаду, са милион бројева из целог света... Власта би назвао колегу из Словеније, Израела, Француске, одакле год, само да читаоци не остану ускраћени за информацију, извештај, резултат утакмице.

Када год су неки значајни датуми, или нас напусти важна кошаркашка личност, у доба без интернета није било лако у цајтноту тражити податке, или историјске чињенице у писаној архиви и онда бисмо Рада и ја запомагале "ех, где је сада Власта, нема га кад нам је најпотребнији" и он би се убрзо, просто телепатски створио крај нас, чувши за неку такву вест, знао је да га призивамо... 

А у овој години, када наша кошарка прославља 100. рођендан колико би само његова сећања била драгоцена, јер, био је савременик краљице игара безмало девет деценија. И то на какав начин, на врхунском нивоу...

Извештавао је са највећих кошаркашких такмичења и тениских турнира широм планете, испратио је генерације наших најбољих кошаркашица и кошаркаша у њиховим највећим подвизима. Имао је заслужену срећу да новинарство учи од доајена Милорада Соколовића, чувеног журналисте, врсног тренера и играча, а кошарку од непревазиђеног професора Александра Николића.

Можда мало ко зна да је Власта имао две дипломе, српског језика и књижевности са Филолошког факултета и Више тренерске кошаркашке школе. Потицао је из угледне београдске грађанске породице, отац му је био познати адвокат кривичар. Власта је био послератни интелектуалац, човек академских манира, широко образован, говорио је стране језике, одрастао на београдским Теразијама, а старост дочекао на Црвеном Крсту...

Обишао је планету ко зна колико пута, али није зазирао ни од професионалних изазова на домаћем терену, од такозваних малих спортова, напротив, са љубављу је писао о планинарењу, спортском плесу, роњењу, подводном хокеју, скијању и разним другим гранама спорта. У већини од њих се и опробао, са мање или више успеха, наравно и у кошарци као играч, а једном приликом, онако успут, споменуо је да је у војсци био у специјалној јединици.

А какав је тек специјалац био у новинарском послу... Многи су вероватно заборавили дубок траг, који је оставио у тениском спорту. Довољно је само споменути да је открио Монику Селеш и лансирао је у орбиту, а годинама касније написао о томе лепу и емотивну књигу.

А тек да ли ико зна како је Власта постао новинар "Спорта"? Раних шездесетих година организована је аудиција за новинаре и фоторепортере и пријавило се више од 600 кандидата, па је тестирање обављено у амфитеатру Правног факултета. А примљено их је само двоје, троје, од тога Власта као једини будући новинар... Колико само овај податак говори о времену прошлом и садашњем, о критеријумима...

Власта је био и остао синоним за право кошаркашко новинарство, а време ће тек показати колико редак синоним... И синоним за најсрећнија времена листа "Спорт" и рекордан тираж најстаријег спортског дневника на Балкану и шире.

Био је благе нарави, али имао је свој интегритет, независтан, као држава у држави у редакцији, није робовао шаблонима, та његова слобода је понекад парала очи недобронамернима. Знао је да скокне до Беча на пар дана, а на чивулуку у редакцији остави мантил да сви мисле да је ту негде... Али не би остајао дужан послу, донео би са таквих излета гомилу прича и репортажа.

А мане су му налазили они који му нису били ни до колена, то ваљда тако мора...

Наравно, мимоилазиле су га награде јер нигде није волео да се истиче, или не дај боже лобира. Није му припала ни она еснафска за животно дело, што некако, логично, дође упоредо са радним стажом и крштеницом, а био је новинар ретког формата и педигреа... Чак нисмо сигурни ни да ли је добио годишњу награду "Спорта"...

И када је било и неправди према њему као пензионеру од стране неких новијих редакцијских шефова, само би слегнуо раменима, без иједне ружне гримасе, рекао његово чувено, помирљиво "па, добро", ставио француску беретку, узео кесу са свежом штампом и уз културан поздрав изашао из просторија.

Био је Радин и мој највернији читалац. После објављивања сваког нашег текста на порталу "Спорт Клуба" стизале су поруке, похвале од њега, наравно и сугестије. Остао ми је телефон пун његових порука и док промиче јануар осећам празнину и недостајање, јер ме је, признајем, размазио комплиментима.

Највеће признање сам добила од њега, када ми је пре неколико година дао папир са својом биографијом и рекао да жели да напишем и прочитам пар речи о њему када буде одлазио на вечни пут.

Одговорила сам му да за то има времена, да најпре желим да напишем причу о њему као о живој легенди, новинарском доајену, а тај опроштајни текст може да сачека... Али, судбина је престигла остварење те идеје.

И зато Власто наш: "Хоћу мира, да опело служим. Без речи, без суза и уздаха меких. Да мирис тамјана и дах праха здружим. Уз тутњаву муклу добоша далеких... Стојте галије царске! У име свесне поште..."

И на ове вечне стихове додала бих: Као некад српски ратници плавом водом, легенда "Спорта" сад клизи тихим ходом...

Вољени Власто, мирно море, где год да сте се запутили, вероватно на неко од оних ваших чудесних путешествија... Добар лет изнад кугле земаљске!

Хвала на свему и нека вам је вечна слава!

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси