УНС вести

15. 10. 2025.

Аутор: Драгана Бјелица Извор: УНС

УНС разговор

Новинар Маћаш Кохан: Таблоиди не пролазе у Мађарској, „пријатељски“ медији су за Орбана, али нису под контролом власти

Разговор са Маћашом Коханом (Matyas Kohan), новинаром мађарског провладиног „Мандинера“, многима ће помоћи да уоче разлике између медијске Србије и Мађарске. Лако је на први поглед уочити да су ове две комшијске земље сличне јер имају поларизоване медије. За и против власти.

Кохан ће у разговору за УНС рећи да у обе земље могу да постоје медији, уколико, наравно, нађу начина да се финансирају.

Али, како изнутра изгледа медијска сцена Мађарске? Да ли се новинари јавно политички сврставају? Који је однос снага за власт „пријатељских“ и „непријатељских“ медија? Постављају ли новинари од власти наручена питања? Постоји ли „рат“ медија? Има ли кампања блаћења новинара? Која је снага таблоида тамо, а колика овде?

На ове теме Кохан је одмах прихватио да разговара, иако то новинари најчешће избегавају.

Сам ће рећи да не мора да бира између рада у медију у ком је и да умре од глади.

Ради то што воли, а то је политичко новинарство. О спољној политици пише коментаре, има емисију на Јутјуб каналу „Мандинера“, који улази у најпосећенијих десет, некад и пет онлајн медија у Мађарској.

Натпросечно образовање, то што говори руски, немачки и енглески језик и што је с новим технологијама одрастао, чине га добрим и самоувереним саговорником који с лакоћом анализира медијску сцену после шест година рада и 24 навршене године.

Једно од запажања је да у Мађарској таблоидни медији немају то место које имају у Србији. Да такав модел код њих више не функционише.

„Рекао бих да су жути и таблоидни медији много израженији у Србији“.

У Мађарској, каже Кохан, постоје политички таблоиди, али је њихова гледаност и читаност драстично опала последњих година.

Штавише, листови који се баве таквом врстом садржаја суочили су се с падом публике и довођењем свог опстанка у питање.

„Политички таблоиди са врло ниским новинарским стандардима више не пролазе у Мађарској“.

Наш саговорник сматра да то што у Србији таблоиди имају прођу није само због намера власника медија, већ и због укуса српске публике.

На питање да ли на таблоидност медијске сцене утиче власт и то шта она жели да има у медијима наш саговорник одговара да „не можете натерати људе да читају оно што не желе да читају“.

Игра ли неку улогу новац који иде тим медијима?

„Наравно, важно је који медији добијају финансије, али ако су финансирани, а нису читани то онда нема смисла. И тада заправо не утичу на то како људи у Србији размишљају“, одговара Кохан.

Постоје разлике у начину на који српска влада обликује медијски простор у поређењу с Мађарском, каже, и наравно, постоје културне разлике.

„Али, заиста желим да нагласим да не можете натерати људе да читају оно што не желе да читају“.

Свака политичка заједница, која жели да има свој медијски простор и да он одражава њене идеје, али и критички сагледава сопствени рад, сматра Кохан, мора да има ефикасне медије. То значи, додаје, да има медије које људи сматрају правим и верује им.  

Ту је, рећи ће овај млади новинар, настала прекретница у Мађарској, која се још није десила у Србији.

Ако се погледа читава медијска сцена, наш саговорник каже да су у Мађарској провладине радио станице у предности, да је код телевизија ситуација пола-пола, док је код онлајн медија, које сматра најважнијим, врло мала предност на страни опозиционих медија.

Он каже да постоји једна велика опозициона информативна телевизија и једна велика опозициона комерцијална телевизија, и пресликана ситуација на провладиној страни.

Конкретније, с једне стране је РТЛ Клуб, комерцијални канал у страном власништву који је про-опозициони, а с друге ТВ2, канал у мађарском власништву који је провладин и успео је последњих година да постане гледанији од свог конкурента.

Њихова публика је упоредива, појашњава Кохан, и вечерње вести су и даље најважнији извор информација за Мађаре старије од 40 година.

У две релевантне информативне телевизије, које скоро да осим политике ништа друго немају, значајно већу гледаност има проопозициона АТВ телевизија, него провладина ХирТВ. Али обе, каже Кохан, имају мању публику од водећег комерцијалног двојца.

Сматрао је упоређивање броја новина које постоје небитним, „јер медији нису важни зато што постоје, већ зато што имају публику“.

Коханов „Мандинер“, који је конзервативне орјентације, има онлајн издање, Јутјуб канал и недељник. Главни производ је онлајн медиј чија је посета од 250.000 до 450.000 појединачних читалаца дневно.

„То нас сврстава у националних десет, понекад и пет. Највећи медији у Мађарској досежу од 800.000 до милион читалаца у добром дану, а око 600.000 у лошем. Следећи ниво испод нас има између 150.000 и 200.000 посетилаца дневно. Дакле, мислим да се релевантни мађарски медији могу сврстати у три нивоа, а ми смо чврсто на челу другог нивоа“.

Наш саговорник каже да у Мађарској тренутно постоји релативно уравнотежена и разнолика медијска сцена која је резултат низа здравих и нездравих финансијских и медијских пракси.

Наравно, веома политички паралелна.

Сваком читаоцу у земљи је јасно, говори Кохан, да ли чита опозиционе или провладине новине, и то је једноставно тако.

„Мађари су прихватили то као животну чињеницу. Људи више заиста не верују у концепт објективних медија. Разумеју да, ако желе да се приближе стварности, морају читати више различитих извора“.

На питање ко је крив што мађарска јавност не верује у објективно новинарство, Кохан одговара да је захвалан због тог јасног односа и бруталне искрености којом Мађари приступају својим медијима.

„Мислим да је то производ последњих петнаест година. Пре тога, конзервативни медији готово да нису постојали“.

Објашњава да су се конзервативни медији појавили паралелно са влашћу Виктора Орбана и изазвали талас интересовања јер су показали како медији могу имати потпуно различите углове гледања и да се о истој причи или ситуацији, у истој земљи, може извештавати на сасвим другачији начин.

„Људи су одједном схватили да оно што су добијали 20 година након пада комунизма, па све до Орбановог доласка на власт, представља само један угао. А да постоји и други поглед, конзервативни угао, који је веома, веома другачији“.

Данас су оба та угла мејнстрим у Мађарској, каже Кохан.

„Сваки од њих има веће поверење код својих читалаца. Једни су ближи провладиној, други опозиционој заједници. И генерално, мислим да овакав начин постојања у медијима, где је свима јасно да ли су „за“ или „против“ власти, која је поларизујућа ту нема сумње, чини медије искренијима и кредибилнијима него у неким другим земљама“.

На питање да ли јавно као новинар каже да подржава власт Виктора Орбана или то само по себи произилази из чињенице да ради у провладином медију Кохан одговара да бити „провладин“ није његово главно обележје.

„Наравно, означен сам као провладин и идентификујем се са том политичком заједницом, али то је напросто зато што радим где радим. Не вичем сваки дан `Живео Орбан`. То не сматрам својом новинарском улогом“, говори Кохан.

Можете ли да критикује власт и коју слободу имате у медију који се сврстава у провладине?

„Моја слобода произилази из чињенице да сам образован, да имам знање и да нисам егзистенцијално зависан од једног медија. Дакле, могу да радим у овом листу све док оно што ја пишем одговара њима, а оно што они траже одговара мени. Управо због тога, немам никакав страх да критикујем владу, иако генерално имам симпатије према њој“.

Критиковао је, каже, у више наврата и по разним темама. На пример: курса мађарске форинте према евру, ванредног стања које већ годинама штети пословању, образовном систему, и, каже да је критиковао оштрије него многе његове опозиционе колеге.

„Али све то не мења чињеницу да се у најважнијим питањима мађарске и европске политике: миграција, рата у Украјини, конкурентности европске економије, кинеских инвестиција у Мађарској, врло искрено сврставам уз владу. Дакле, да, ја сам провладин, али нисам слеп за грешке сопственог политичког табора и указујем на њих“.

На питање да ли власт на вишим и нижим нивоима одговара на питања медија који нису под конролом власти, заправо, медија који нису провладини, Кохан одговара да у Мађарској не постоје медији које контролише власт.

„Добро је што сте направили ту разлику, јер искрено не верујем да у Мађарској постоје медији које директно контролише Орбанова влада. Постоје медији који су повезани или пријатељски орјентисани, али снага медија лежи у томе да није контролисан“.

Бити контролисан, додаје, показује врло ружно лице и уништава кредибилитет врло брзо.

Кохан каже да постоји разлика у приступачности политичара према „пријатељским“ и „непријатељским“ новинарима, али да та разлика није толико велика да би грађани били ускраћени за одговоре својих политичара на тешка питања.

„Није веома често, али разумно редовно, водећи мађарски политичари на власти дају интервјуе антивладиним медијима“, одговара Кохан.

Објашњава да постоји традиција недељних или двонедељних владиних конференција за штампу, које трају два до три сата, где министар који председава кабинетом премијера разговара са свим релевантним новинарима.

То је разговор који има слободни ток и где новинари имају прилику да поставе више питања и потпитања, да се враћају на неке теме.

Питања на овим конференцијама нису, каже Кохан, ни на који начин договорена или новинарима достављена од стране високих владајућих званичника.

Кохан је у УНС разговору који смо објавили на нашем Јутјуб каналу говорио о (не)постојању солидарности у мађарској новинарској заједници, одговорио на питања о томе да ли има кампања против новинара, која знања и вештине имају млади новинари у Мађарској и како би од 1 до 10 оценио медијске слободе у наше две земље.

Погледајте разговор: