УНС вести

09. 07. 2019.

Аутор: Јелена Л. Петковић Извор: УНС

Новинарски документарац указује на убиство генералног секретара УН Дага Хамаршелда и открива злочине у Јужној Африци

Или је ово најмистериозније убиство на свету или најидиотскија теорија завере, изговара Мадс Бругер, дански новинар, телевизијски водитељ, аутор и режисер на самом почетку свог документарног филма Нерешени случај Хамаршелд (Cold Case Hammarskjöld).

У Северној Родезији, данашњој Замбији, године 1961. срушила се Албертина чији је путник био генерални секретар Уједињених нација Даг Хамаршелд, омражен због тога што је сматрао да је у то време најважнији задатак УН да заштити афричке државе (које су тек стекле независност) од пипака старих колонијалних сила. 

Разрешење Бругерове дилеме, путоказ и сумња да авион није пао због грешке пилота, већ да га је оборила друга летелица којом је управљао Јан вон Рисегхем, белгијско-британски плаћеник је мањи део шока који стаје у два сата филма. 

Свет први пут сазнаје о раду Јужноафричког института за поморска истраживања (САМИР), његовом команданту, човеку у белом, Киту Максвелу, кога описују као заговарача супериорности беле расе, доктора без медицинског знања који је отварао клинике у којима је “помагао” црницима.

Сведочи и брат биолошкиње Дагмар Фејл, која је радила у лабораторији САМИР-а, где је открила да су вакцине које се дају црнцима заражене. Када је одлучила да проговори, убијена је. 

Говоре бивши агент америчког НСА-а и бивши шеф војно-обавештајне службе Јужне Африке. И на крају долази бивши плаћеник САМИР-а, Александар Џонс са реченицом да су организовали “државне ударе, преузимање државе за друге лидере, били смо укључени у Мозамбику у ширењу сиде кроз вакцине, у Анголи…“. 

Бругер је филм снимао седам година. Након гледања питања поставља се питање – како је могуће да се о овоме није знало? Није, јер медији никада нису истраживали ову тему. 

Нерешени случај Хамаршелд је освојио награду за најбољу режију на Санденс фестивалу, где је почетком године имао премијеру, и од тада не престаје да их ређа. Можда још важније, иницирао је нову истрагу УН о смрти шведског дипломате, чији се резултати очекују овог лета. 

Аутор филма, у ексклузивном разговору за Удружење новинара Србије (УНС) сматра да је ће резултати истраге доказати да је Хамаршелд убијен.

УНС: На почетку постављате питање, али чини се да филм даје јасан одговор. 

Бругер: Званична верзија смрти Дага Хамаршелда је да се авион срушио грешком пилота. Али, као што је речено у филму Уједињене нације су поново отвориле случај, испитују га и овог лета ће објавити извештај, који ће, како сам разумео, нагињати ка томе да је постојала завера за убиство Хамаршелда.

Безбедно је рећи да је Даг Хамаршелд убијен, али је истовремено потребно одговорити на много важних питања. Када је реч о Јужноафричком институту за поморска истраживања (САМИР), ово је први пут да упознајете и видите праве чланове те организације и то је револуционарно.

Донедавно се углавном сматрало да је САМИР измишљотина, као и Кит Максвел који предводи ову уврнуту мистериозну подземну организацију. Мој филм показује да они нису фикција, да је постојао САМИР и утврђује чињеницу да је Максвел имао клинике у којима је изводио експерименте над црнцима, иако није био лекар.

То сада знамо засигурно. Као што засигурно знамо да су најмање две особе, плаћеник Александар Џонс и убијена поручница Дагмар Фејл, имали утисак да су учествовали у злокобном програму са циљем да се убијају црнци тако што ће им се убризгати ХИВ вирус. То је био њихов утисак.

Знамо и да је Максвел водио стратешка документа о коришћењу ХИВ-а за спровођење црног холокауста, али још много ствари је потребно истражити да бисмо знали то засигурно. Лично мислим да ако су о томе говорили, то планирали и о томе писали, то је само по себи злочин.

На крају, као новинар који је на овом случају радио близу осам година, користио разне изворе, потпуно сам сигуран да је Хамаршелд убијен. О САМИР-у је безбедно рећи да су били права организација, да су истраживали ХИВ вирус и да су били заинтересовани да га користе да убијају црнце. 

УНС: За кога су радили. Можемо ли са сигурношћу закључити да је САМИР радио за државу или организацију? 

Бругер: Веома занимљива информација је оно што је рекао бивши шеф војно-обавештајне службе Тини Груневалд, да се срео два пута са Максвелом и да је био апсолутно убеђен да се Максвел финансирао и да је контролисан од британске обавештајне службе.

То је запањујуће. Груневалд је појаснио да је Максвел познавао људе које можете знати само ако сте део британске обавештајне службе. Онда смо срели Александра Џонса који није познавао Груневалда, нити сам ја рекао Џонсу о њему. Џонс нам је рекао да је један од разлога да се прикључи САМИР-у била добра плата, да су били обасути новцем.

Рекао је да сваки пут када су имали брифинге уочи неке операције, тим састанцима су присуствовали странци цивили, обично Британци, а понекад Французи, који би стајали у сенци и хватали белешке.

Џонсов утисак је да су они били представници неког тела, организације из Уједињеног краљевства или Европе, да су финансирали и контролисали САМИР. Али, Џонс такође каже да је све то било могуће само ако је јужноафричка влада у томе учествовала. Односно, да је на неки начин прихватала да је база САМИР-а у тој земљи. 

УНС: Зашто је Хамершелд убијен? 

Бругер: То је попут убиства у Оријент Експресу. Скоро сви у Савету безбедности, главне силе у УН, су га мрзеле и желели су да оде са те функције. Хрушчов је у говорима тражио његову оставку, британски премијер га је називао “претњом за западну цивилизацију”, генерал Де Гол није хтео са њим ни да се сретне.

Они су Хамершелда највише мрзели, јер је било много британских индустријских интереса у Катанги (покрајина државе Конго која је почетком 60-их прогласила независност). Ако то искомбинујете са веровањем у супериорност беле расе, у њиховим очима Хамаршелд је био претња, отелотворење свега што нису волели.

Шведски дипломата је подржавао идеју независних афричких држава и помагао им. Када се у Јужној Африци срео са режимом апартхејда, одмах је било јасно да нису у добрим односима. Хамаршелд је сматрао режим апартхејда апсолутно одвратним, а ни они њега нису мирисали.

Дакле, говоримо о јакој вези индустријских интереса који су на много начина били потпуно супротни ономе за шта се генерални секретар УН залагао. На крају, идиотски је убити Хамаршелда, јер особа здравог разума би закључила да ће он бити замењен са другим генералим секретаром, који ће, мање или више, наставити његову политику.

УНС: САМИР није први пут споменут у јавности, али сте први истражили ту организацију, први интервјуисали мештне који су видели рушење авиона, први нашли место за које се верује да се налазе остаци авиона, први нашли и снимили седиште САМИР-а, интервјуисали старе обавештајце (један је у међувремену преминуо). Да то нисте учинили, испало би као да ништа од тога није ни постојало. 

Бругер: Да. То је бизарно. И даље ми је мистерија, зашто када је Комисија за истину и помирење 1998, пред медијима објавила документа САМИР-а о операцији “Селеста”, плану за убијање Дага Хамаршелда, нико од јужноафричких новинара није покушао да истражи ту организацију. Тада је Кит Максвел био још жив.

Не могу да докажем, али чини ми се да је САМИР био неки национални табу. Када је напустио Јужну Африку, Александар Џонс је био још детаљнији о томе шта је радио и шта зна.

Пред људима из УН-а у Стокхолму је сведочио, а нама је рекао да је и његова сестра била у тој организацији. Џонсова сестра живи у Аустралији и тамо смо је контактирали, а потврдила је да се у неком тренутку срела са Максвелом.

Постоји утисак да организација није крила шта је радила. Максвел се шетао улицама у тој униформи. То је чудна комбинација сајентологије и Хесболаха. Никада нисам срео организацију бизарну као САМИР. 

УНС: Кроз филм се чини да је овај хладни случај на моменте био врућ. Јесте ли имали неке проблеме? 

Бругер: Нисмо имали никакве проблеме. Људи који би имали интерес да метафорички “кутија буде запечаћена”, су веома стари или близу смрти, тако да немају више моћ. Када је реч о архивама, и то се такође види у филму, докумената која говоре о томе шта се догодило Хамаршелду су и даље класификована, иако је прошло око 60 година од како је умро.

Према закону о доступности инфорамацијама и у САД и многим европским земљама, требало би да су објављена одавно. Такође, оригинална документа за операцију “Селеста” су нестала из државног архива Јужне Африке. Како је то могуће? 

 

 

УНС: Филм се завршава тако што Горан Бјоркдахл, шведски хуманитарац и истраживач, који је радио са Вама на филму, одлази у потрагу за Мексвеловим клиникама. Може ли се очекивати нови филм о тој теми? 

 Бругер:  Горанова амбиција је да нађе лабораторију у џунгли о којој Максвел пише у својим мемоарима. Пише како се као младић у Конгу запослио у лабораторији коју је САД контролисала и финансирала, а која се налази у џунгли.

Постоји неколико описа те зграде, њеног изгледа у облику слова Х и да је близу реке. Али, Конго је величине Западне Европе, тако да је наћи ту зграду која је сада у рушевинама, као да тражите иглу у пласту сена. За сада нисмо успели да је нађемо. 

 

 

Приказан и на Белдоксу УНС: Филм је имала прилику да види и београдска публика у оквиру фестивал Белдокс. Какви су утисци и да ли сте њима задовољни? Бругер: Веома. Не може бити боље. На премијери на Санденсу (фестивал који је основао Роберт Редфорд, прим. УНС-а) сам био веома нервозан, али изгледа да је публика била усхићена. Увек је пуно питања, тако да сам веома срећан. Питају о САМИР-у, радознали су шта ће бити исход свега овога. Надам се да ће бити притиска на Јужноафричку владу да у потпуности ово истражи. Горану и мени је било потребно седам година да сазнамо о САМИР-у, али следећи корак би требало да буде да се испитају клинике Кита Максвела, наводни програм вакцинације ХИВ-ом у Мозамбику, а да би сте у томе успели потребна је помоћ државних агенција. Надам се да ће филм помоћи и у томе.