УНС вести
15. 06. 2011.
Борбени историчар
.
Драган Влаховић 1950-2011.
После више од три деценије рада у српском новинарству, преминуо је новинар Политике Драган Влаховић (1950). Почео је и завршио каријеру у Политици а у међувремену је радио у листовима Интервју (заменик главног уредника и главни уредник), ДЕМ (помоћник главног уредника), Српско наслеђе (главни уредник), Глас јавности (помоћник главног уредника). Као водитељ и аутор имао је серију политичких емисија на ТВ Политици. Објавио је важне књиге о времену титоизма и времену садашњем (Јованка Броз, Велика обмана, Демократска пљачка Србије).
По души новинар, по рођењу Панчевац, пореклом Црногорац, етнички Србин, по васпитању Београђанин и светски човек, један од најбољих историчара у београдским редакцијама, Драган Влаховић ушао је у новинарство 1979. у редакцији Политике. Једини од младих новинара затражио је ћириличну писаћу машину – каквих тада није било - и зато од почетка био обележен као националиста. После је свако могао да добије такву машину за писање а националиста је настало много и то "већих и гласнијих". Таква је била читава његова новинарска биографија: међу првима је уочавао шта је важно али никада се није гурао у прве редове заслужних а још мање да би рекао "шта сам ја вама говорио".
Средином 80-их година издвојио се међу млађим новинарима истраживањем тема из недавне прошлости. Највеће успехе остварио је серијом посебних издања "Историјске читанке", часописа Интервју, са научно-популарним садржајима од Косовске битке до савременог положаја ћирилице. Једном је, на питање шта су то досад радили његове колеге историчари, одговорио: "Разлика између мојих колега и метеоролога је што метеоролози бар знају какво је време било јуче".
Док су се код већине новинара са годинама топили идеализам и борбеност, код њега је расла оданост новинарској професији. Читаоци су са сигурношћу могли да знају да су правда и истина тамо где је Драган Влаховић, његов потпис испод текста или уредничка рука.
Његово пожртвовање и љубав према новинарству постали су легендарни међу онима који су га познавали. Имао је безгранично поверење у мисију новинарства и спремност на максимално одрицање само да би се тема добро истражила и објавила по сваку цену. Зато је често плаћао ту цену да бива протериван из редакција због својих ставова и текстова али је то подносио стоички и није тражио освету касније када је за то добијао прилику.
У време када се новинарство проверавало и опевавало за кафанским столовима, био је увек радо дочекиван и омиљен другар. Нема тога коме није учинио и најмању и највећу услугу ако му је затражио. Волео је да помаже, да се нађе у невољи и био познат по томе да је поуздан ослонац у животу сваког његовог пријатеља. Себе није жалио у послу и пријатељству.
Многи млади новинари од њега су научили прве кораке у редакцијама где је радио и у новинарским школама у којима је са жаром поучавао. Волео је да млађима објашњава како се ради, шта треба да науче и шта је добро а шта није. Његово богато искуство, пуно лакше и теже добијених битака, давало му је уверљивост и занимљивост пред младим светом новинарских почетника који су одмах у њему откривали правог учитеља коме могу да верују.
У редакцијама где је радио био је онај члан тима који увек има идеје и никада не губи страст за истраживање и откривање. На његовом столу остали су сјајни пројекти из новије историје Београда и Србије – болест је била немилосрдна. На жалост свих који су га волели и читалаца који су му веровали, њега неће имати ко да замени ни у послу ни у нашим срцима.
Славољуб Качаревић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.