УНС вести
13. 12. 2011.
Држава треба да чува тајне а новинари да их откривају
Учесници УНС-овог округлог стола „Државна тајна и право јавности да зна – случај Јелене Спасић” оценили су да је за чување државне тајне одговорна држава и да новинари не могу кривично одговарати за објављивање тих информација.
Повод за расправу о томе како држава Србија решава противречност између права да штити државне тајне и обавезе да поштује право јавности да зна, као и право новинара да штите своје изворе је кривични прогон Јелене Спасић, новинарке Грађанског националног листа из Новог Сада, и њеног уредника Милорада Бојовића.
Основно тужилаштво у Новом Саду подигло је у септембру непосредну оптужницу против новинарке „Националног грађанског” Јелене Спасић и њеног уредника Милорада Бојовића јер је тај лист у јуну ове године објавио строго поверљив „Извештај о стању припрема за одбрану у Србији у 2010. години” чиме су нанели штету безбедности државе Србије. На терет им је стављено да су неовлашћено прибавили и објавили строго поверљиве податке и да су пружили помоћ починиоцу након извршења кривичног дела за које је прописана казна затвора преко пет година.
Адвокат Јелене Спасић Зденко Томановић истакао је оно што је његова клијенткиња написала и у приговору на оптужницу а то је да она није дужна да чува “тајну” коју сама држава није чувала. Томановић је још једном нагласио да је занимљиво да у овом случају држава не гони онога ко је државну тајну открио него новинара који је то објавио, упозоривши да тајна која доспе у руке неовлашћеног лица више није тајна, и да самим тим нема елемената за кривичну одговорност његове клијенткиње.
Повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић сложио се са адвокатом Томановићем да посао новинара није да чувају тајне које су класификоване као строго поверљиве.
- У сваком друштву морају постојати људи који у складу са законом чувају државне тајне. Али то није дужност новинара, они треба те тајне да откривају и да их објаве, додао је Шабић.
Заменик републичког јавног тужиоца Горан Илић није желео да коментарише у којој фази је овај случај “јер је у току и о њему се не зна довољно података”. Он је навео да је судска пракса у тој области непотпуна, застарела и да не може пружити одговоре на питање како би се случај Јелене Спасић могао решити на „правилан начин”.
Државни секретар у Министарству одбране Игор Јовичић рекао је да ово министарство није учествовало у подношењу кривичне пријаве против Јелене Спасић.
- Овде се ради о примени закона, примени уредби и реакцији државе на понашање које није у складу са законским прописима. Били смо контактирани од стране тужилаштва и полицијске управе и дали смо им све податке које су од нас тражили како би се установило да ли је неко од запослених у систему одбране учествовао у објављивању података из извештаја и утврђено је да није, казао је Јовичић.
Професор Горан Илић казао је да је тешко поверовати да се нешто што се "ваља" по скупштинским клупама и што се редовном поштом шаље на адресе 250 народних посланика може сматрати државном тајном. Према његовом мишљењу спорни текст Јелене Спасић може да буде добра порука држави да се неке ствари које, чињеница је, шкрипе доведу у ред и да се у том смислу успоставе бољи стандарди.
Судија Зоран Ивошевић, члан Савета за штампу закључио је да је “овим текстом Јелена Спасић покренула ствари са мртве тачке” и да је на видело изнела једну срамоту државних органа. Према његовом мишљењу елементи за кривична дела за које је Спасићева оптужена апсолутно не постоје. Документа која су дошла у посед новинара не могу бити тајна, а што се тиче другог дела за које се терети – помагање извршиоца након извршења кривичног дела - Спасићева можда јесте помогла инсајдеру, али не и виновницима тог и таквог стања.
Професорка Весна Ракић Водинелић констатовала је да слобода информисања нигде у свету није апсолутна, али да наше законодавство за разлику од стандарда Савета Европе чији је Србија члан, предност у односу на слободу информисања даје очувању интереса моћника, тајкуна и политичара, те да се стандард дужне новинарске пажње који се свуда мора поштовати у нашој судској пракси тумачи далеко строже него пред Европским судом.
Слободан Кремењак, експерт за медијско право оценио је случај Јелене Спасић забрињавајућим због мноштва изузетака (непосредна оптужница, искључење јавности) у односу на општа правила. Кремењак се такође запитао шта новинару значи право на заштиту извора када га после оптуже да је “помагач извршиоцу након извршења кривичног дела”, а да се не зна ни које је кривично дело, ни ко је његов извршилац.
Главни и одговорни уредник “Блица” Веселин Симоновић рекао је да би, да је којим случајем он дошао у посед спорног извештаја, поступио исто као Јелена Спасић, нагласивши да за доброг новинара и доброг уредника нема тајни. Он сматра да чак ни уредници професионалци не треба да постављају питање новинару одакле му нека информација уколико је она тачна, јер се на тај начин ограничава и подсећа на несигурност и неповерење.
Председница УНС-а Љиљана Смајловић закључила је на крају округлог стола да нико од данашњих учесника није рекао да Јелена Спасић треба да буде на оптуженичкој клупи, али такође да је и даље остала непознаница ко је покренуо поступак против ње. Смајловићева је истакла да се нада да, иако још увек нема одговора како је и због чега Спасићева изложена кривичном прогону, убудуће више нико неће олако да се усуди на овакав прогон новинара.
Комплетну дискусију са округлог стола „Државна тајна и право јавности да зна – случај Јелене Спасић” можете погледати на УНС-овој Веб ТВ страници.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.