Вести

21. 09. 2020.

Аутор: Алексеј Кишјухас Извор: Цензоловка

Истина и лажи на Фејсбуку: Да ли је лек опаснији од болести?

Свеприсутне лажне вести јесу врхунски друштвени изазов нашег доба, као и трајна бољка нашег мозга. Али шта ако оне постану згодни изговор за – цензуру? Да ли то цензуром свега што етикетирамо као бабарогу лажних вести заправо цензуришемо и све што се не уклапа у доминантни политички, идеолошки (неолиберални) и економски (капиталистички) наратив? И да ли то белосветским и домаћим аутократама омогућујемо да под кринком борбе против дезинформација прогоне сваку критичку мисао или истраживачки урадак?

О болести

Лажне вести су постале биолошко оружје. Шире се и преносе друштвеним мрежама попут микроорганизама у пандемији, о чему је већ писао овај социолог и колумниста. Супер је најновији документарац „Тхе Социал Дилемма“ (2020), али све смо то знали и раније, само што нас је мрзело да читамо. На пример, фантастични колико и злослутни извештај Савета Европе назван „Информацијски неред (2017)“. За оне који неће кликнути на линк, тамо пише и да су циљане кампање дезинформисања јавности дизајниране тако да „посеју неповерење и конфузију међу грађанима“ и „оснаже социокултурне поделе користећи постојеће националне, етничке, расне и религијске тензије“. Лажне вести зато јесу оружје у политичкој борби која још увек није оружана, мада ни таква још није искључена, поручио би Слободан Милошевић. И то управо најављујући ратове у говору на Газиместану (1989), као одурни мајстор националистичког и медијски подмазаног хушкања на мржњу и на ратне злочине.

И сад, према једној анализи, у последња три месеца предизборне кампање на претходним председничким изборима у Америци (2016), 20 најпопуларнијих или највиралнијих лажних вести са преварантских сајтова и партијски пристрасних блогова генерисало је чак 8.711.000 шерова, реакција и коментара на Фејсбуку. С друге стране, 20 најпопуларнијих стварних вести о америчким председничким изборима са сајтова кредибилних медијских кућа (Њујорк тајмс, Вашингтон пост итд.) имало је мање онлајн утицаја, или 7.367.000 шерова, реакција и коментара на споменутом Фејсбуку.

Затим, СтратКомова оперативна група Европске уније о руској пропаганди указује на то да је стратегија Руске Федерације у ширењу лажних вести пре свега следећа: послати што је могуће више опречних порука. То јест, уверити грађане да постоји (пре)више могућих верзија неког догађаја или да постоји више могућих истина. И управо у томе је квака постистинитог доба у којем нас убеђују да живимо. Руски генерали отворено говоре о томе да су „лажни подаци“ и „дестабилизујућа пропаганда“ легитимне методе геополитичке борбе, а руски министар одбране Сергеј Шојгу описује информације као „још једну врсту наоружаних снага“ и оснива јединице за „информацијско ратовање“. Напросто, Москва нескривено настоји да дестабилизује поједине владе и да утиче на изборе у свету употребом тзв. сајбер ратовања и лажних вести. Наравно, специјално одељење за информацијско ратовање при својим министарствима одбране одавно имају или формирају и многе друге земље Запада, па чак и оне пословично мирољубиве попут Аустралије.

И све ово није ништа нарочито ново. Информацијама и пропагандом ратовало се одвајкада, и много пре Фејсбука. Најранији забележени пример пропаганде вероватно је био опис успона Дарија Првог на персијски трон, а информацијским ратовањем и лажним вестима издашно су се користили и Октавијан и Марко Антоније, један против другог, а током грађанских ратова у античком Риму. Или, популарни „мим“ да је Марија Антоанета сиромашнима поручила или бездушно изјавила „Нека једу колаче“ била је – лажна вест, а коју је највероватније измислио нико други до – Жан-Жак Русо.

Међутим, од Џорџа Орвела и Хане Арент средином 20. века наовамо, постало је јасно да идеални поданик тоталитарне државе и није тврдо убеђени нациста или комуниста. Већ да је то особа која више и не разликује чињенице и фикцију, истину и лаж. Најважнија је издашна дисеминација булшита, кењаже или просеравања, небираним речима филозофа Харија Франкфурта са Принстона. Јер ово су информације или речи које више уопште и не маре за истину или лаж, већ само лупају, лапрдају и сипају измишљотине и будалаштине унаколо као крава балегу.

У аутократским државама најважнија је конзистентност онога што читамо, гледамо, кликћемо и медијски конзумирамо. И она је та која одређује у шта верујемо, потпуно независно од веродостојности и чињеница. Управо зато је и значајна појава дигиталног астротурфинга, фарми кликова и фамозних ботова, односно аутоматских налога на друштвеним мрежама. Али, припазимо уколико ове бољке интернета повезујемо једино са Путиновим и сличним неостаљинистичким и хибридним режимима постдемократије, или само са (Титовим) Велесом у (Северној) Македонији. Споменути извештај Савета Европе о информацијском нереду препознао је овакве активности у чак 28 земаља широм света.

О лековима

Тада се поставља и следеће питање: Что делат? или Шта да се ради?, балзамовано бесмртним речима Владимира Иљича Лењина (1902). Који је лек за пацијента и за друштва оболела од инфодемије? Какву терапију да применимо? Карактеристичан одговор, наравно, гласи: држава д’ уради нешто. И, неке државе и њихови закони факат покушавају. Међутим, све неопходне „лековите“ акције, посебно ако оне подразумевају регулацију, контролу и цензуру, морамо размотрити изузетно пажљиво и критички опрезно.

Другим речима, у питању не сме да буде тек рефлексна и медикализована реакција на текуће моралне панике које поводом лажних вести износе политичари. А имамо и температурно горући проблем или опасну инфекцију уколико државна регулација, контрола или гушење лажних вести резултирају тиме да држава почне да регулише и шта је истина, а шта је лаж. Јер, тада се може испоставити да је лек против лажних вести много опаснији од саме – болести. Као и да цензорски електрошокови и медијске лоботомије могу да убију пацијента.

На пример, у Индији. Индијска влада је 2018. године озбиљно настојала да на макартијевску црну листу стави све оне новинаре који наводно објављују „лажне вести“. Узгред, овакве вести заиста јесу растући друштвени проблем у најмногољуднијој демократији на свету, посебно након што смартфони убрзано пенетрирају у широке слојеве становништва. И то становништва које је, нажалост, и сиромашно и траљаво медијски писмено, те оптерећено разним напетостима међу кастама и верским групама.

И сад, индијско министарство информисања поручило је да ће (прво на шест месеци, а други пут на годину дана) суспендовати све акредитације за оне новинаре за које то исто министарство процени да се петљају у „лажне вести“. Сасвим згодно, зар не? Индијска полиција са батинама већ комотно хапси људе који наводно „шире гласине и панику“ јер тиме „изазивају насиље“, док на тај начин заправо систематски прогони индијске муслимане. Срећом, новинарска удружења и опозиционе фигуре критиковале су ову најаву, и трампоидни индијски премијер Нарендра Моди повукао је своју одлуку о потенцијалном прогону новинара.

Али, исте године, Француска јесте усвојила свој крајње контроверзни закон који допушта судијама да уклоне или да цензуришу „лажне вести“ током предизборних кампања. Тиме је допуштено и суспендовање „иностраних телевизијских канала или канала под иностраним утицајем“ уколико они „намерно шире лажне информације које могу да утичу на поштене исходе избора“. Уз то, медијске куће у Француској морају јавно да објаве средства која добијају како би шириле одређене информације, док свако ко прекрши овај закон ризикује робију од годину дана или новчану казну од 75.000 евра.

Закон је осмислио Емануел Макрон, али чак два пута га је одбио француски Сенат, уз сувисла мишљења да је посреди претња по француску демократију и слободу штампе. У питању је био први покушај неке државе Западне Европе да званично забрани лажне вести и дезинформације, а Макрон је тим поводом тврдио да је чак и интернет неопходно – регулисати. А шта би тим поводом рекао – Волтер? Или Шарл де Гол који је поводом Сартра поручио да се – „не хапси Волтер“, шта год овај сматрао и мислио?

Европска комисија је, ипак, заузела много умеренији став од државе јој чланице Француске. Формулисала је добровољни кодекс понашања за саморегулацију платформи попут Фејсбука, Твитера и Гугла, пре свега у предизборно доба. Све то уз прокламовану, али и ЕУ-метиљаву „посвећеност“ (али не обавезу) да ове компаније временом укину рекламне приходе компанијама које шире лажне информације, да угасе лажне интернет налоге („ботове“) и да политички маркетинг учине транспарентнијим. Тим поводом, глодур Фејсбука Марк Закерберг је и неспретно сведочио пред Европским парламентом, али без суочавања са нарочито тешким питањима и пропиткивањима. Да ли је у текућем информацијском рату ово довољно или јок – живи били па видели.

Коначно, у светлу растућих друштвених немира и позива на друштвену правду у Сједињеним Америчким Државама поводом полицијског насиља над црнцима, Фејсбук је у августу 2020. године отворено укинуо или дигитално цензурисао поједине „екстремистичке“ изворе информација. На пример, разне екстремно десничарске, апокалиптичне и заверашке Кју-Анон (Q-Anon) групе које заиста шире лажне вести о „дубокој држави“ или тврдње да особе попут Хилари Клинтон и Марине Абрамовић у слободно време – пију крв деци како би се подмладиле. Да, они у то озбиљно верују, баш као и поједини и донедавни представници народа у Скупштини Србије са изливом Јутјуба у мозак.

Међутим, паралелно са укидањем страница овим опасним заумницима и њиховим паравојскама у Америци, укинуте су и поједине анархистичке и антифашистичке Фејсбук странице које се храбро боре против полицијског и државног насиља, баш као и против капитализма. Јер жив је сенатор Макарти, умро није, док је Фејсбука и дигиталне мурије! Али, и без те недуховите риме, овим комотним изједначавањем Кју-Анон секташа и завераша са америчким левичарима, комунистима, анархистима и антифашистима, Фејсбук је понајбоље демонстрирао све изазове цензуре по јавни дискурс, слободу изражавања и медијске слободе у савременом друштву.

Дакле, свеприсутне лажне вести јесу врхунски друштвени изазов нашег доба, као и трајна бољка нашег мозга. Али шта ако оне постану згодни изговор за – цензуру? Да ли то цензуром свега што етикетирамо као бабарогу лажних вести заправо цензуришемо и све што се не уклапа у доминантни политички, идеолошки (неолиберални) и економски (капиталистички) наратив? И да ли то белосветским и домаћим аутократама омогућујемо да се залепе на етикету „лажних вести“ као смрт на бабу? И да затим под кринком борбе против дезинформација прогоне сваку критичку мисао или истраживачки урадак?

Уосталом, у пандемијском априлу ове године у Србији, и један режимски Информер са својим глодуром је без блама и погледа у огледало кукумавчио зато што, невероватно али истинито, „неко шири лажне вести и покушава да изазове хаос“. И поручио је да ће „тај за то одговарати“, иако су лажни и потпуно измишљени „хаос“, „рат“, „сукоб“, „крвопролиће“ и слично присутни буквално сваког дана на насловницама споменутог тоалетоида. И зато, размислимо двапут да ли су контрола, регулација и цензура заиста најбољи лекови за сузбијање епидемије лажних вести по Фејсбуку, Твитеру и осталом по интернетима?

У нашој све интензивнијој онлајн егзистенцији, адекватно информисање подразумева и ширење наше нужно пристрасне перспективе, те непрекидни тренинг критичког мишљења. Као и бушење наших ехо комора, филтера и мехурова, и вешто распознавање између оних истинитих и тачних, и оних лажних, заводљивих и обмањивачких информација. А то је често један проклето тежак посао. И не постоје лака решења попут државно прописаног Аспирина® или парацетамола, па и зато што се истовремено боримо са милионима година људске еволуције. И која нас је, хвала Дарвину, учинила крајње лаковерним и конформирајућим људским животињама поводом свега што чујемо или прочитамо. Лажне вести напросто јесу наоружане лажи. Али, своје лекове или фармаколошко оружје у тој борби морамо бирати пажљиво. У разумном страху или паници због лажних вести, да ли је цензура 2.0 заиста адекватна терапија? И шта ако лекови нуспојавно убију пацијента?