Вести

25. 10. 2020.

Аутор: Александра Поповић Извор: Данас

Србији недостају санкције против говора мржње на друштвеним мрежама

Говор мржње законом је забрањен на информативним порталима и у коментарима читалаца, али недовољна примена постојећих правних оквира и недостатак регулативе за друштвене мреже чине да дигитални простор обилује агресивном комуникацијом, претњама и увредама.

Институције Србије требало би да се више угледају на регулативу развијених европских земаља у области дигиталних права, да следе примере немачког и француског законодавства и укључе се у дебату на нивоу ЕУ.

Осим тога, стручњаци указују и на неопходност превентивних механизама у виду едукације корисника и већег утицаја институција на политике коришћења друштвених мрежа.

Само у последња два месеца, мониторинг повреда дигиталних права који води Схаре фондација бележи седам случаја увреда и претњи које су упућене преко друштвених мрежа у Србији.

Неки од ових случајева забележени су под називима: „Политичар вређао активисту на Твитеру”, „Претње уреднику и новинарки ТВ Н1”, „Активиста мета претњи на Твитеру током протеста”.

Последњи од наведених случајева односи се на догађај током овогодишњих јулских демонстрација против мера заштите од вируса корона, када је активиста и политиког Вук Велебит добио јавне претње путем друштвене мреже Твитер са оптужбама за „организацију” демонстрација.

„Свако ко јавно делује и критикује власт представљен је као непријатељ, а у таквој атмосфери лако долази до ескалације говора мржње, претњи, па и физичких напада. Током јулских протеста пријавио сам добијене претње као и раније, не верујући да ће оне бити процесуиране, већ да би остале записане у систему. Ако се сутра било коме нешто деси, а ви сте уредно пријављивали претње, онда имате основа да кажете да институције нису урадиле свој посао. Ја сам се на такве поруке већ навикао, али је много опасније кад вам на улици приђу маскирани типови и кажу – пребићемо и тебе. Тим поводом сам био на разговору у полицији, али то се неретко заврши на разговору”, објашњава Велебит.

Велебиту, као и многима који су суочени са коментарима мржње, ово није први пут да на овај начин буде изложен претњама. Он је на претње реаговао и када су му упућене са налога под именом Мише Вацића, вође Српске деснице.

Велебит је пријавио речи које су му упућене („ићи ћеш под нож”) Тужилаштву за високотехнолошки криминал, које ни до данас није успело да утврди да ли је иза овог налога заиста стајао и писао Миша Вацић, те зато није било ни санкције.

„Немам информација о том случају. Држава не може да уради ништа како би се спречило ширење агресивне комуникације зато што управо таква комуникација долази са највиших државих положаја. Овде се креира атмосфера да је пожељно претити или напасти некога”, наводи политиколог.

У оваквим случајевима, први и основни механизам јесте законска могућност да се случај пријави полицији или Тужилаштву за високотехнолошки криминал, посебно уколико се ради о претњама по безбедност.

Тужилаштво има могућности да покрене поступак по службеној дужности, без пријаве оштећене стране.

Нешто флексибилнији механизам је подношење притужби Поверенику за заштиту равноправности, који нема могућност да реагује самостално, већ тек када му се поднесе притужба.

Судска пракса показује да је најлакше процесуирати случајеве у којима може да се докаже директна веза између говора мржње и неког физичког агресивног акта који је настао као последица.

Сваки говор који је конципиран у смислу позива на обрачун или позива на линч, врло лако се може дефинисати као противзаконито или противуставно деловање.

Проблем је у оним случајевима који не позивају директно на насиље, нити су довели до стварног угрожавања нечије безбедности, а имају елементе агресије. Такви случајеви најчешће остају без конкретног епилога у виду санкционисања починилаца.

Медијски портали регулисани законом, не и друштвене мреже

Уставом и законима Републике Србије говор мржње је забрањен и подлеже санкцијама. Са појавом интернета и друштвених мрежа, могућности за ширење нетрпељивих, дискриминишућих и садржаја који обилују мржњом, нажалост, постала је још већа. Са тим су се развили правни и институционални механизми за борбу против комуникативне агресије на интернету.

Законом о јавном информисању и медијима из 2014. године, као и Кодексом новинара Србије, дефинисано је да је обавеза медија да уређују сав садржај који се налази у њиховим издањима – што подразумева и коментаре читалаца испод текстова на порталима. Медиј је дужан да води рачуна и спречи ширење говора мржње и агресивне комуникације путем својих издања. Друштвене мреже, форуми и друге онлајн платформе, ипак, не подлежу овим правилима и теже их је уредити и санкционисати.

Јелена Сурчулија Милојевић, доценткиња за медијско право на Факултету политичких наука, објашњава да се на говор мржње на порталима и коментаре на истим примењује законодавство државе у којој је онлајн медиј регистрован и, евентуално, законодавство државе у којој је наступила нека штетна последица таквог говора, док са друштвеним мрежама то није случај.

„На говор мржње на друштвеним мрежама се примењују правила те друштвене мреже, а она се разликују од компаније до компаније. На пример, Твитер има строжа правила која се тичу говора мржње него Фејсбук, мада је Марк Закерберг недавно најавио пооштравање својих правила”, истиче наша саговорница.

Србија би могла да примењује постојеће законе на целокупну онлајн сферу, сматра Сурчулија, јер су они у складу са међународним стандардима.

Ипак, „највећа бољка” нашег медијског права је управо непримењивање или недовољна примена постојећих прописа. 

Душан Покушевски, правник Београдског центра за људска права и уредник публикације „Анонимна мржња” која се бави управо феноменом агресије у онлајн сфери, такође наглашава да је нашим прописима несумњиво дефинисана одговорност аутора дискриминаторних коментара и коментара који позивају на мржњу, насиље и дискриминацију, али да није регулисана одговорност компанија у чијем су власништву друштвене мреже.

„Поред тога, неопходно је заузети став о одговорности медија за садржаје који се налазе на њиховим профилима на друштвеним мрежама. Ово се односи на садржаје које сами медији пласирају на својим налозима, али и на коментаре корисника”, наводи Покушевски.

Он напомиње и да је Стратегија превенције и заштите од дискриминације истекла 2018. године, а да нова до данас није усвојена, што значи да у Србији тренутно не постоји свеобухватан приступ решавању овог проблема.

„С друге стране, пракса је показала да не постоје довољни капацитети институција у чијој је надлежности борба против говора мржње. То се пре свега односи на Тужилаштво за високотехнолошки криминал, Одељење за сузбијање високотехнолошког криминала МУП-а, као и институцију Повереника за заштиту равноправности”, указује наш саговорник.

Угледати се на ЕУ прописе за онлајн платформе

С обзиром на све присутнији говор мржње на друштвеним мрежама и глобално велики број корисника, саме компаније које су власници ових платформи почеле су више да се укључују у правила контроле садржаја и санкционисање говора мржње.

Саморегулација и механизми санкционисања говора мржње развијају се у компанијама као што су Фејсбук, Гугл, Твитер, Јутјуб, под притиском и захтевима корисника који примећују све више агресивних садржаја који злоупотребљавају слободу говора и либералну природу онлајн простора.

Политике коришћења платформи за комуникацију прописују детаљна правила о томе шта је говор мржње и дискриминација, а мреже су се постарале и да не остане све „слово на папиру” које нема примену у пракси, као што често бива са законима.

Зато су увеле механизме који путем инструкција задатих компјутерским алгоритмима брзо уклањању садржаје које препознају као непримерене и нарушавају политику коришћења.

Ипак, и ова настојања за регулацијом показала су недостатке, па су многе од великих компанија запослиле искусне новинаре и фектчекере (стручњаке за проверу чињеница) као своје сараднике за осмишљавање политика и процедура борбе против говора мржње и дезинформација.

Начин на који се простор друштвених мрежа борио са појавом говора мржње управо указује на потребу да се ова област регулише и законодавством и санкцијама које би биле универзалне, правно утемељене, подложне судском преиспитивању и казнама, али и проверене од стране регулатора. 

Стручњаци истичу да је питање говора мржње на интернету отворена и веома активна дебата на нивоу Европске уније, а да би Србија могла да се бави овим питањем угледајући се на успешне моделе немачког и француског законодавства. 

Јелена Сурчулија Милојевић верује да је код нас основни разлог непримењивања санкција за говор мржње на друштвеним мрежама диспропорција у приступу регулисања говора мржње и због тога би требало да се угледамо на моделе из ЕУ. 

„Немачка је донела закон (НетзДГ) по коме се на говор мржње на друштвеним мрежама примењују немачки закони о говору мржње, те све друштвене мреже које хоће да послују у Немачкој морају да прихвате немачке дефиниције и санкције које прописују немачки закони за одређено дело“, појашњава Сурчулија Милојевић. 

И уређеније државе од наше суочавају се са потешкоћама у овој области, наглашава она, јер иза друштвених мрежа стоје огромне компаније на које је доста тешко вршити утицај.  

„Немачка канцеларка Ангела Меркел се пре неколико година видела са Марком Закербергом, те му је током тог сусрета објаснила разлоге немачког регулисања говора мржње. До сад је Француска најавила сличан закон. Оно што се мени чини је да би Европска унија могла да искористи „мустру“ заштите личних података и примени та правила која су наметнута друштвеним мрежама на територији ЕУ и на говор мржње. Међутим, како међу чланицама ЕУ не постоји усклађеност регулације, чини ми се да ће ова тема ипак бити више ствар билатералних односа друштвених мрежа са сваком појединачном државом“, наглашава она. 

Душан Покушевски детаљније објашњава шта подразумева немачки закон – „Network Enforcement Act” (НетзДГ). 

„Овим законом је предвиђена обавеза друштвених мрежа да брзо реагују како би уклониле говор мржње, лажне вести и илегалне садржаје, а запрећене казне иду и до 50 милиона евра. Поред брзе реакције компанија, овај Закон захтева од њих да успоставе свеобухватни механизам за пријаву како би постови на друштвеним мрежама могли брзо да буду пријављени”, каже Покушевски. 

Он додаје да би и Србија требало да разматра ове изазове и дебату која се води на нивоу ЕУ. 

„До краја године се очекује усвајање „Дигитал Сервице Ацт-а”, а Европска комисија је позвала на јавне консултације све заинтересоване актере. Овај законодавни предлог би требало да преради регионални правилник о дигиталним услугама, укључујући решавање контраверзних питања, као што су одговорност за садржаје које генеришу корисници друштвених мрежа и онлајн дезинформисање. Сличан изазов и задатак стоји и пред Србијом”, напомиње Покушевски. 

Неопходни превентивни механизми и едукација 

Осим правног оквира који треба модернизовати, важан механизам јесте и превенција говора мржње. За то највећу одговорност треба да преузму систем образовања, медији и државне институције. Ова област у Србији је посебно проблематична, сматра Душан Покушевски.

„Неопходно је доследно спровести реформу система образовања у који је потребно унети едукативне садржаје са циљем промовисања вредности толеранције и поштовања различитости, али и препознавања дискриминације и адекватног реаговања на дискриминацију”, истиче Покушевски и додаје да у нашем друштву мора да се отвори дијалог о овој теми кроз промотивне кампање и дебате. 

„Одговорност за спровођење ових активности пре свега лежи на Министарству правде, Министарству културе и информисања, институцији Повереника за заштиту равноправности и свакако будућег (најављеног) министарства за људска права”, наводи правник.

Он каже да поред система образовања, кључну улогу у стварању толерантнијег друштва имају медији „зато што су медији један од основних канала за ширење говора мржње, као и стварања наратива, али и друштвених односа у којима је дистанца према другом и другачијем пожељна”. 

Покушевски упозорава да смо сведоци изостанка спровођења адекватних мера и додаје да је питање у којој мери су оне и могле дати било какав резултат „када су управо кључни актери – носиоци највиших функција, представници политичких странака и медији креирали јавни дискурс у којем су стереотипи, предрасуде и говор мржње укорењени”.