Вести

29. 10. 2020.

Аутор: Виолета Глишић Извор: Цензоловка

Таблоиди уништили дописничку мрежу из Крагујевца, центар Шумадије невидљив за већи део националних медија

Шокантне слике, крв и сузе са црне хронике, “топле људске приче” заједно са хајкама на политичке противнике власти једино су што таблоиди траже од својих дописника из Крагујевца. Остало се преписује са друштвених мрежа или локалних портала. Док се из центра Шумадије објављује три пута мање вести него пре 10 година, дописници листа Данас и агенција Бета се и даље редовно баве важним темама

Велики број дописника штампаних и онлајн медија из Крагујевца добило је отказ или су престали да се баве новинарством. Они малобројни који су опстали објављују три пута мање текстова него пре 10 година, показује истраживање Цензоловке.

Разлози за готово потпуну невидљивост Крагујевца у националним медијима су бројни – недостатак простора у штампаним издањима, преузимање објава са друштвених мрежа, интересовање београдских редакција само за црну хронику и политичке “афере”, потпуна централизација информација у главном граду.

Крагујевачки дописници истичу да су у “бољим временима”, пре 10-15 година, свакоднево одлазили на терен и месечно писали 20 до 50 текстова (данас шест до 10).

Дневни листови су некада за регионалне теме издвајали од две до шест страна, а сада већина новина и нема ову рубрику. Дописнике у Крагујевцу више немају таблоиди Информер, Курир, Српски телеграф, Ало. Без обзира на важност и величину Крагујевца.

Наши саговорници слажу се у оцени да је дописник данас угрожена врста, да због масовних објава на друштвеним мрежама и копи-пејст новинарства више нису потребни београдским редакцијама, те да ће ускоро исчезнути са медијске сцене.

Положај им је већ такав да од свог рада не могу да преживе. Најчешће имају по неколико “тезги” у разним медијима у којима зарађују по 10.000 динара.

Изузеци у Крагујевцу су само дневник Данас и агенција Бета, чији дописници наглашавају да се њихов обим посла није променио.

Гордана Мировић, дописница Бете, каже да је раније објављивала око 30 текстова. Данас, због епидемије коронавируса, пошаље и до 60 месечно. Она објашњава да је то разумљиво јер су агенције често први извор информација са догађаја и настоје да покрију вести из свих области.

Цензоловка је у разговору са шест бивших и садашњих дописника из Крагујевцу покушала да сазна које су најважније разлике у послу дописника данас у односу на онај од пре 10 година.

Теме: Обрачуни, топле људске приче и крв

Дописници таблоида се са сетом сећају времена када је теме одређивала стварност. Некада су најцењенији текстови за националне медије били из области економије и друштва – социјална заштита, образовање, хуманитарни рад.

Хроника је, кажу, и тада била важна, али је процват доживела тек после 2010. године. Прво место држи до данас.

– У последњих пет година нисам писала о протестима незадовољних радника и загађењу животне средине јер то нисам имала где да објавим. Редакцију није занимало. Посао дописника је да оде на догашај који се објављује на црној хроници, запише тужне изјаве и направи што потресније слике. Други посао му је писање репортажа, на пример о породици која је одлучила да из великог града оде на село. Дакле, уредници нам траже “топле људске приче” и крв, оне врло кликтабилне теме када се “окаче” на сајт, објашњава дописница из Крагујевца која је желела да остане анонимна.

Она додаје да се друштво, култура, политика ради из београдских редакција. Посао дописника је често само да пошаље фотографије са лица места. Некада се од дописника евентуално тражи и изјава за текст. То се плаћа од 500 до 1.000 динара.

Како истиче њена, такође анонимна колегиница, новинари из унутрашњости се много мање баве политичким темама, јер у већини редакција кажу: “Узимамо са агенција”. Међутим, дописник може да се бави и политичким аферама, ако, како каже, напада “кога треба” и не “оптерећује се” тражећи другу страну.

– Теме које су најзаступљеније данас не бих назвала темама, већ паушалним кампањама по потреби редакције. Један од новијих примера је кампања против бившег ректора Универзитета у Крагујевцу. У читавој серији текстова нисам пронашла ниједну поткрепљењу чињеницу или валидан податак, осим да има бахат речник и да је неконвенционалан. То је због тога што се овакви текстови често раде на основу трачева, без саговорника и друге стране, објашњава ова дописница таблоида.

Гордана Мировић и Зоран Радовановић, дописници Бете и Данаса, са друге стране наводе да теме већ годинама сами бирају. Ретко предлози долазе од уредника, што је логично, јер живе у Крагујевцу и боље су упознати са тим шта се у њиховом граду дешава.

Мировић каже да је одувек највише пратила политику и привреду, а најмање културу, док Радовановић каже да већ годинама објављује и вести и аналитичке текстове, пре свега о војној и аутомобилској индустији, и ту се ништа није променило.

Таблоиди објављују све мање, професионални медији више

Ограничење у избору тема утицало је и на број текстова. Крагујевачки дописници у штампаним медијима су пре десет година месечно слали од 30 до 50 текстова, а данас тај број не прелази 10.

За разлику од дописника таблоида, Зоран Радовановић истиче да му се обим посла није смањио. Месечно објављује неколико десетина текстова, а број, каже, варира искључиво од броја занимљивих и важних догађаја у граду.

Слично је и са Горданом Мировић, која каже да месечно шаље између 30 и 40 агенцијских вести. Од почетка епидемије тај број иде и до 60 вести месечно због дневних извештаја о броју оболелих и одлукама локалног кризног штаба.

Све теже доћи до информација: Институције се затвориле

Сви крагујевачки дописници који су говорили за Цензоловку истичу да је данас много теже доћи до информација од надлежних институција. Однос дописника и челних људи у полицији, суду, општини био је много бољи, па су се коректном и одговорном новинару они јављали у било које доба дана. Сада им ПР неке установе тражи да питања шаљу електронском поштом, на коју често нико и не одговори.

– Мој утисак је да када информације тражим путем Захтева за приступ информација од јавног значаја, то одговара званичницима јер добију на времену. Затим ми пошаљу само неколико реченица у огдовору и тако „испуни“ своју обавезу. Такође, када тражим саговорника и пошаљем питања мејлом, одговоре добијем у писаној форми без могућности да поставим додатна питања, ако су ми потребна појашњења, истиче Мировић.

У Крагујевцу је очигледно давање предности локалној телевизији, каже Мировић, па је она неретко у прилици да објави значајне информације пре других медија.

Њена колегиница која је радила у једном таблоиду објашњава да су дописници раније мање користили анонимне, непроверене и некомпетентне изворе.

– Верујем да је било тако јер су сви извори били доступни и скоро да није било ситуације да одговорно лице неће или не жели да да изјаву или саопшти тражене податке. На закон о доступности информација никада се нисам позивала, а флоскула “без коментара” није постојала. Сада полиција не сме да нам да информације јер чекају саопштење из Београда о нечему што се десило у Крагујевцу, истиче апсурдну ситуацију бивша дописница таблоида.

Због тога, према речима Зорана Радовановића, дописника листа Данас, новинари се довијају на разне начине да дођу до саговорника и информација.

– Компаније, установе и институције су затврорене за јавност, па су потребни “инсајдери” да би се сазнало шта се у њима дешава. Већ годинама се не ослањам на званичне информације које су махом пропагандног карактера, већ информације о пословању компанија у војној и аутомобилској индустрији добијам од својих извора у које имам поверења и са којима годинама сарађујем, објашњава Радовановић.

ОТКАЗИ И СМАЊИВАЊЕ ЗАРАДА ДОПИСНИКА

Већина дописника у Крагујевцу раде као хонорарни сарадници и примају плату према броју текстова које објаве. Они који су имали срећу да се пре више од деценије запосле на неодређено време су у бољој позицији, али пре неколико година су поједине дневне новине, смањујући трошкове, стално запосленим дописницима поделили отказе, па их звали да раде хонорарно. Понудили су им да, уместо за плату од 50.000, раде хонорарно за 20.000 динара.

– Зашто да плаћају нас када копи-пејст новинарством преузимају вести са локалних портала?, коментаришу крагујевачки дописници.

– Основна обрада теме некада је подразумевала да информацију потврде независни извори, да се она поткрепи званичним подацима, да о њој говоре независни стручњаци. Данас је у дневној штампи и на порталима довољно пренети шта је неко објавио на друштвеним мрежама и то поткрепити линком или скриншотом објаве. Садржак вести је обесмишљен, врло често нетачан, информација непотпуна и лаконски схваћена. Таква се објављује без икаквих последица, па дописници ту немају шта да траже, каже дописница једног таблоида.