Вести
23. 03. 2012.
Омаж Верици Бараћ
Свакако сте чули за Верицу Бараћ, сада већ легендарну председницу Савета за борбу против корупције Владе Републике Србије, на чијем се челу налазила од маја 2003. до своје преране смрти.
Али чисто сумњам да сте чули за њен последњи извештај Влади Србије, о притисцима и контроли медија у Србији. Не верујем да знате на шта је утрошила последње снаге у последњој години живота.
Било би право чудо да знате, јер су водећи српски медији углавном сложно игнорисали тај извештај на 45 страна, иако се ово штиво, које је разоткрило скривене и прљаве путеве новца између власти, тајкуна и медија у Србији и које можете наћи на сајту Удружења новинара Србије www.uns.org.rs, чита као прави мали крими-роман.
Пре него што је ућуткана у медијима, Верица Бараћ прочула се по борби с ветрењачама у политици и привреди Србије. Указивала је на незаконитости у највећим приватизацијама и тражила кривичне истраге против неких од најмоћнијих људи у Србији, тајкуна који су у пролеће 2009. године, на позив председника Србије, вечеравали с америчким потпредседником Џозефом Бајденом. Криминалном је прогласила и приватизацију Луке Београд, што је није довело у сукоб само с Миланом Беком, већ и с моћним градоначелником Београда Драганом Ђиласом.
Медији јој последњих година нису били савезници, што и није чудо, јер су само слободни медији савезници друштва у борби против корупције, а таквих је у Србији данас остало веома мало.
Врхунац је, ипак, то што је последњи велики напор њеног антикорупцијског тела потпуно игнорисала Влада Србије, чији је саветодавац госпођа Бараћ формално била. Власт једино није имала довољно куражи да укине и њу и њен савет. Тајкуни су Верицу засипали тужбама за клевету и кривичним пријавама, али је власт поступала лукавије: бојкотовала је госпођу Бараћ и претварала се да њен савет ни не постоји. Власт је толерисала физичко присуство тог тела у згради Владе Србије у Немањиној улици у Београду и члановима је исплаћивала плате. Само их је, што би клинци у београдском жаргону рекли, искулирала.
Последњи извештај госпође Бараћ о корупцији у медијима никада није дошао на дневни ред њеног послодавца Мирка Цветковића, који се, само пар месеци после објављивања тог убитачног документа (у чијем уводу пише да се на медије у Србији врши снажан политички притисак, да је над њима успостављена потпуна контрола и да у земљи више не постоји медиј из ког грађани могу да добију потпуне и објективне информације), пред новинарима из региона хвалио да медијима у Србији никада у историји није било боље.
Верица је за то време умирала од рака, што у Београду и није била нека велика тајна. Један је функционер чак рекао медијима да није имала довољно новца за лечење од тешке болести, мада на то за њеног живота није јавно упозоравао. После њене смрти представници власти уредно су медијима давали изјаве пуне пијетета и наводног поштовања према њеном раду. Сви су признавали да је била симбол борбе за бољу Србију и сви су на речима одавали признање њеном интегритету, храбрости и бескомпромисности.
Јавност није указала претерано поверење искрености тих омажа. Но још није касно да нас власт увери у супротно, да покаже да је њен одлазак заиста велики губитак за Србију, како су листом ових дана изјављивали.
Имам у том смислу један скроман предлог.
Нека Влада Србије већ на наредној седници стави на дневни ред јавно разматрање извештаја Савета за борбу против корупције о притисцима и контроли медија у Србији. Нека одржи јавни час. Ако је у том извештају заиста било неких нетачности, на које су се последњих месеци, истина у пола гласа, жалили кључни људи владајућег медијско-политичког естаблишмента, нека се сада те нетачности исправе, али нека нам прво кажу шта је у документу неспорно, а шта није. Нека онда усвоји извештај који је Верица Бараћ почела да пише када је схватила да је борба против корупције унапред изгубљена ако нема слободних медија.
Идемо редом. Нека за почетак кажу има ли истине у тврдњи да РТС представља "сервис политичких структура и продукција блиско повезаних с врховима владајућих странака". Да ли Мирослав Мишковић и Драган Ђилас поседују и контролишу лист "Прес"? Зашто је Комисији за хартије од вредности било потребно седам месеци да званично утврди да Милан Беко поседује "Вечерње новости", иако је то сам Беко пред камерама изјавио? Да ли је Грк Минос Кипријаку супротно закону дошао у посед две телевизије с националном фреквенцијом, ТВ Прва и Б92? Зашто Савет РРА проналази формална оправдања за такве незаконитости, иако је основан да буде независно регулаторно тело? Је ли Жељко Митровић већински власник и ТВ Пинк и Авале? Крши ли Влада Србије Закон о оглашавању кроз финансирање јавних кампања које немају хуманитарни карактер већ служе промовисању чланова Владе и њихових министарстава? Служе ли буџети многих државних институција за промоцију функционера и њихових политичких странака, што је законом строго забрањено? Је ли пука случајност што се листа најзаступљенијих политичара у медијима поклапа с листом државних институција које издвајају највише новца за медије? Зашто држава од медија наручује скупа лажна истраживања, која заправо служе за бесплатну политичку промоцију страначких функционера? Је ли "претплата" министарстава на услуге новинских агенција само још један вид куповине утицаја у медијима? Зашто у медијима нема критичких текстова о пословању "Телекома Србија"? Је ли тачно да тржиште реклама већ годинама контролишу агенције за односе с медијима које су у власништву високих страначких функционера и њима блиских особа, а конкретно Срђана Шапера и Драгана Ђиласа? Има ли истине у тврдњама да се те агенције користе за финансијско дисциплиновање медија који би да пишу о темама које нису у интересу ДС-а или појединаца? Је ли истина да се добитак тих агенција драматично увећао откако је Борис Тадић 2008. проширио и учврстио своју власт над Србијом, и поред кризе?
Читалац ће можда рећи да би изборна кампања у Србији морала да одјекује тврдњама из извештаја Верице Бараћ. Рећи ће: какво је оружје ставила у руке опозиције!
Читалац се вара. Ни опозиција није волела госпођу Бараћ. У немилости је била и за време Владе Војислава Коштунице, а њен извештај о медијима није ни по чему помиловао опозицију. Није изоставила ни агенције које су послове добијале од народњака и напредњака, па чак ни најситније детаље у вези с власништвом опозиционих медија, укључујући и "Стандард" Жељка Цвијановића.
Радила је без страха и без наклоности према било коме, without fear or favor, што би рекле англосаксонске колеге. А на њеној смо судбини видели како такви пролазе у "прозападној" и "продемократској" Србији.
Остало је још само питање хоће ли и овај храбри извештај умрети с том храбром женом?
Љиљана Смајловић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.