Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
22. 04. 2012.
Смешно и јадно
"Правосуђе: Пресуде, побуде, последице"; ВРЕМЕ 1109
После 13 година тешко је не рећи да су досадашње изјаве челних људи тужилаштва и полиције – смешне и јадне!
Када је у питању убиство новинара Славка Ћурувије нема сумње да је реч о државном убиству у које су директно биле укључене разне службе тадашње државе и многи званичници тадашње власти. Тадашњу власт представљале су три странке – СПС Слободана Милошевића, Југословенске левице Мирјане Марковић и Српске радикалне странке Војислава Шешеља.
Неколико дана после почетка бомбардовања Срђан Јанковић и ја срели смо Славка у Светогорској улици. Био је незадовољан што већ нисмо у Црној Гори. Шетали смо улицом, не знајући да је у оближњу зграду Комерцијалне банке измештен МУП Србије. Говорећи о судском поступку, Славко нам је рекао оно што су сви "званични" медији били објавили: сходно проглашеном ратном стању судови ће радити само у случају "ратних ствари", а све остало се одлаже за време после укидања ратног стања. Наводно су тако рекли и нашем адвокату Рајку Даниловићу, али је он рекао Славку да ће он написати жалбу на казну затвора и предати је у року као да није ратно стање, а они нека одлучују кад хоће.
Сећам се да је тад Јанковић рекао да је режим ваљда то и заборавио и да ваљда имају преча посла и одговор Славка: "Ови ништа не заборављају!" Био је у праву: после неколико дана Славко је убијен. Првог дана по престанку бомбардовања сазнао сам да је "под бомбама" у Окружном суду у Београду скупљено веће које је потврдило пресуду Првог општинског суда на по пет месеци затвора за Јанковића и мене. Иако нисам био добио ни одлуку суда о одбијеној жалби или позив за одлазак у затвор, већ сам се налазио на полицијској потерници!
Промену режима – 5. октобар дочекао сам у затвору у Падинској Скели. Лаж је да сам тражио било какву амнестију од даљег служења казне, напротив. Сви документи о томе којима се данас у јавности барата су фалсификати. Одлуком од 20. октобра 2010. године коју нисам иницирао ни на који начин пуштен сам из Падинске Скеле у којој сам био од 15. августа те године, а до дана данашњег нисам обавештен на чији захтев сам пуштен на превремену слободу. Да сам било какву амнестију тражио, значило би то да сам и сам признао ту срамну пресуду.
Зоран Луковић, некадашњи новинар ДТ-а
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.