Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
26. 04. 2012.
Медији нису на висини задатка према нивоу кризе
Бранислав Чанак, председник УГС "Независност", о стању медија у Србији и на локалу
- Данас је положај медија као положај атлетичара који треба да трчи, а не зна одакле стартује и где му је циљ. Добар број медија ће једноставно нестати већ до краја године, јер једноставно неће бити пара. Не може се послати порука преко убијеног гласника - рекао је Бранислав Чанак, председник УГС „Независност" за „Нови пут" после трибине одржане прошлог понедељка у Шантаровцу.
Какав је данас код нас однос медија и друштва?
- Нажалост, јако дуго наши медији не одражавају, не осликавају на прави начин стање у друштву. Или га на одређени начин ките и неодговорно улепшавају, или га на моменте не виде и представљају на начин који не нуди решење. На моменте се презентује конфликтна ситуација, без решења. Као, ово је смак света и то је крај, што није тачно. Мислим да наши медији нису на висини задатка према нивоу кризе која постоји у Србији и то не својом кривицом, већ кривицом оних који упорно покушавају да контролишу медије и нажалост у томе успевају.
Како функционишу и који су проблеми медија?
- Вишеслојни проблеми медија су пре свега везани за њихово елементарно функционисање. Електронски медији и агенцијске вести морали би да покривају тренутне догађаје, без коментара, само онако како су се десили. Очито је да је велики проблем да се то тако пренесе, поготову када је реч о неким осетљивим политичким питањима. Постоји и друга димензија, када се одређени процеси у друштву коментаришу. прате и подстиче се развој тих процеса. Ни у тој сфери медији нису постигли ништа, или су чак постигли негативне резултате.
Од када је такво стање у медијима?
- Такво стање, на жалост, траје од 1991, а интензивније од 2000. године. У време владавине Милошевића постојала су нека оправдања, јер су били неки медијски вакууми, ратовања и ти промашаји се могу приписати притиску, страху од ратова, бомбардовања. Али после 2000. године, ти изговори више не могу да се користе. Медији су морали јасно да представе оно због чега је Милошевић пао, а то је улазак у демократију. Медији су требали да Јасно кажу: то смо добро урадили, али овде смо промашили и рећи ко је промашио. Значи, медији су морали да заузму један критички однос према развоју демократије.У том времену је било и тренутака помака према бољем ставу медија. Када је реч о електронским медијима, имали смо Студио Б, и ако је он покривао само Београд, онда Студио Б92, који је у почетку био Радио Индекс, а од штампаних медија била је Наша Борба. Они су у оно време били стубови независног информисања, односно онога шта се стварно десило без коментара, да ли је Милошевић крив или не. Ми данас тога немамо.
Шта се десило са тим „пелцерима" објективног новинарства и зашто се нису примили?
- На жалост, политичари су се у том периоду поставили као врло осетљиве снаше, који ако би им евентуално рекли да нисустигли нешто да ураде, чак не да нису урадили, они су се увек јако љутили и то на - медије. Није било другог кривца. Чак ни они из других странака нису били криви, и ако су баш они можда то и проузроковали. Медији су у таквој ситуацији служили за поткусуривање, што их полако али сигурно убија.
У ком правцу после свега данас иду медији?
- Ми нисмо у стању да се помакнемо ни у ком правцу; да ли је то Европска унија или нека друга страна. Тако учаурени, медији не могу да произведу нешто што би било интересантно за њихове читаоце, гледаоце или слушаоце, који би по пријему те информације могли да донесу своју процену шта је добро а шта не. Читалац може и да погреши у процени, али је дужност новинара да му пренесе тачну информацију.
Да ли смо ми усамљен пример у Европи?
- Није то случај само у Србији, већ се дешавало и у развијенијим срединама, чак од половине 19. века. Кад год је политика била у могућности да овлада медијима, битку су губили увек медији. На крају су битку губили и сами политичари, па су се сетили да им такви медији у ствари и не требају, па су их потом пуштали да ипак сами раде, а да они то уоквире неким законским нормама.
Били сте новинар, какво је ваше искуство?
- Цео свој радни век сам провео у новинарству. Све што сам писао у време социјализма, од онога шта је прошло, сигуран сам да данас више од пола тога не би прошло. А данас је демократија и слобода медија, а тада је био мрски диктатор Тито.
Јесу ли пред изборе медији подложнији подворништву?
- Тачно је да су медији пред изборе још више подложни подворништву. Пошто су ово једанаести избори после увођења вишепартизма, новинари су научили лекцију и више нико не треба да их зове телефоном и да им каже: јел сте ви нормални, шта радите? Они сада већ знају да читају између редова ко је главни и зашто је он главни, која струја доноси профит а која не. Новинари онда по рефлексу следе те принципе, губећи из вида да на тај начин одступају од основних принципа професије. Тако се враћамо на почетак приче, односно на време владавине Милошевића, када се у критичном тренутку одређени број новинара продао. Ипак, на другој страни је била критичка група, која је рекла - то је лоше. Тако је тадашња публика у Србији могла да процени нешто као лоше или добро, односно да верују једнима или другима. Данас немамо ни један медиј за кога читалац или гледалац може рећи, овај је лош или добар зато што навија или не навија за онога. Све је помешано и сада немамо никакав систем вредности. Губитак система вредности је најпогубнији за новинаре. Новинар је онда у ситуацији који као атлетичар на 800 метара стаје на стазу и кажу му: трчи, а он не зна где је старт, пита где му је циљ, али ни то нико не зна да му каже, већ му само кажу - трчи. То су вам данас медији.
Зарађују ли медији за себе и на који начин?
- Медији се још увек финансирају за оно на шта пристају да раде, често из неких извора који нису потпуно легални, или често нису уопште легални и зато се они полако топе. Врло брзо, мислим до краја ове године, добар део медија ће се суочити са очајном ситуацијом. Испуниће све задатке на овим изборима, а више неће бити пара у фондовима. Не да газда више неће да их плаћа, већ више неће имати пара да их плаћа. Тада ће они на цедилу казати: па ми смо урадили шта сте тражили од нас, дајте нам паре. Послодавци ће рећи, дали бисмо, али немамо ни ми. Србија већ сада више не производи, већ троши. Ми смо распикуће које троше, а не питају одакле то стиже. Сви смо лепо лумповали, а када у 4 ујуто стигне келнер са рачуном, сви ћемо се хватати за главу. То је најгоре и то сада следи Србији. Многи медији ће тада нестати физички, економски, финансијски. Неће моћи да изађу на улицу и кажу: укинута су наша права. Нема пара, жао нам је - довиђења.Тек тада може доћи до неког препорода, тада ће неки новинари схватити да су изгубили посао и да њихова породица нема шта да једе, зато што је он радио на начин да је то дало такве резултате појединачно, али генерално ми као друштво морамо да се питамо да ли нама требају овакви медији или не, односно шта је улога медија у модерном друштву.
Шта ми као друштво треба да очекујемо од медија?
- Визија већине људи у нашем друштву, не само политичара и богаташа је да су медији слушкиња која треба да очисти неки простор. Ако то ураде добро, биће награђени као слушкиње, ако не ураде добро, биће отпуштени као слушкиње. Таква пракса у Европи је прекинута почетком друге половине 19. века. Тада је Европа рекла: медији су средства информисања, без којих ја не могу да закључујем. Не могу да гласам и бирам, ако не знам ко је овај. А медији морају да имају и ноте које ће бити критичке, свако мора да има и неке негативне особине, не постоје генијалци без мана.
Не односи ли се та тековина и на Србију?
- Тачно је, рекло би се да је то већ освојено, али у Србији је све могуће, па и ратови који су добијени, сви су изгубљени.
Колико интернет угрожава штампане медије?
- Писани медији су у много лошијем положају у односу на електронске, када су у питању ловци на њихове грешке. И после низа година можете махати новином и оптуживати неког новинара, за разлику од интернет портала, на коме сутра неке вести више нема. Но циљ нашег друштва не би требао да буде ловљење новинара и бешење на Теразијама, већ њихово усмерење ка нашим потребама. Ако су циљ наше потребе за информацијама, добар је и интернет портал и штампане новине. Савремено друштво и нова технологија нам намеће тај нови начин сервиса информација и ми не можемо остати ћорави на то. Скоро је вршено истраживање у Америци, где је тај вид новинарства најразвијенији и установљено је да он уопште не угрожава штампано новинарство.
Какво је стање у локалним медијима и шта је са њиховом приватизацијом?
- Питање локалних информативних предузећа потпада под део завере, где се медији употребљавају као слушкиња, која може лако да добије отказ. Прво, приватизација медија је потпуно другачији тип приватизације од свих других предузећа у Србији, што није случајно. То је довело до ситуације да су локални медији веома угрежени, јер су препуштени локалним моћницима, или нису дати никоме, већ су препуштени економској санкцији. Значи, умиру. Ви у Јагодини, на пример, не можете наћи купца да продате цело информативно предузеће, јер нема коме да прода толику количину информација. Па тако, то ће се препустити приватнику који неће моћи те информације да прода, или ће се наћи неки који ће се продати. Он, приватник ће се продати некој моћној комбинацији политике, а преко тога продати новинара. Онда ће тај новинар имати плату, која је бедна, али је редовна и мораће да пише по наруџби тог газде који се продао.
Шта је са већ приватизованим локалним медијима?
- Изгледа да ми не разумемо довољно чему служе медији, па смо их тако олако продавали. Шокирао сам се када сам сазнао да је власник Радио телевизије Чачак дечко који има 18 година. То је срамота. Он је могао да има и милијарде, али како том, морам да кажем, кретену у Агенцији за приватизацију није запало за око да он има 18 година. Није питање само одакле му паре, већ и како ће он са само 18 година да води две веома важне куће на нивоу града Чачка. А показало се како води. Невероватан је наш однос према медијима, да то може да направи било ко, може било ко да буде новинар, може било ко да буде газда. То није тачно. Не може свако да буде ни рудар, ни полицајац, ни новинар и то је одувек тако било. Зато ће и локални медији трајати онолико колико буду били потребни неком моћнику.
Шта онда чинити са локалним медијима?
Србија треба да се децентрализује, али на начин како је то урађено у Европи. Тамо су локални медији децентрализацијом добили на значају, јер преко локалних медија се шаље локална порука. А како ви можете да пошаљете поруку, ако сте убили гласника.
С. Алемпијевић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.