Вести
31. 05. 2012.
Власт и медији, још једном
Небојша Крстић поменуо ме у својој полемици са Бошком Јакшићем као родоначелницу тврдње да су се власти Бориса Тадића разбили о главу послушнички медији („Нека Јакшић докаже тврдњу”, „Политика” од 29. маја).
Признајем: годинама сам у својству председнице Удружења новинара Србије јавно тврдила да власт контролише већину српских медија, а међу првима сам, у освит Тадићевог изборног пораза, рекла да их је „стигла освета цензурисаних медија, поткупљених анализа и лажираних анкета. Поверовали су у непостојећи свет који су сами створили да засене простоту” („Српски бумеранг”, бањалучке „Независне”, 25. мај).
У изборној ноћи су ту дијагнозу, међутим, без ичије помоћи поставили и грађани Србије, о чему постоје трагови на сајту Б92. Сада је реч о томе да се штета коју су Крстић и његови средњошколски пријатељи нанели слободи говора у Србији некако исправи.
Можда је за самог Крстића, који живи у уверењу да је „демантовао” Јакшића, касно. Ни после толико година на власти и толико година мешања у уређивачку политику водећих српских медија, наиме, није научио да се мишљење изречено у нечијој колумни не може „демантовати”, ма колико се човек са тим мишљењем не слагао.
Али није касно да сви заједно нешто научимо на његовим грешкамаи грешкама његовог шефа и партије. Реклама, пропаганда, промоција, маркетинг, адвертајзинг корисне су вештине, али их не треба бркати са слободом изражавања и новинарством, као што ни демантовање чињеница не треба бркати са репликом ставовима.
Је ли морао Томислав Николић да победи на председничким изборима да би Србија схватила да нема демократије тамо где председник протера контролу власти из штампе, а новинаре претвори у своје „савезнике” и „партнере”? Тако Борис Тадић, наиме, ословљава људе који су „претекли” у медијима на које он врши утицај. Само је уз помоћ таквих „савезника”, односно саучесника, оставку на положај председника јавности могао продати као „скраћење мандата”. Без њих не би могао да усвоји ни оне драконске, антиевропске и антиуставне измене Закона о јавном информисању које је експресном брзином потписао, онај срамни акт који се једино да поредити са веома сличним законом који је Слободан Милошевић 1998. усвојио под претњом НАТО бомби. Ко је Демократску странку осудио да понавља толике грешке претходника?
Господин Крстић је направио и алузију на мој наводни „лични анимозитет везан за неке догађаје из прошлости”. Можда мисли на дан када сам одбила његов захтев да преправим интервју Бориса Тадића „Политици” како би му шеф боље испао у јавности? Ако му је потребно да освежи сећање, ја о томе поседујем електронску документацију.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.