Вести

21. 10. 2021.

Аутор: Недим Сејдиновић Извор: media.ba

Шта када и званични државни органи објаве саопштења са нетачним тврдњама?

Како приступати саопштењима и информацијама за медије чији су извор јавне институције?

Много је последњих месеци у регионалним јавним гласилима било речи о томе зашто грађани овог дела света у тако великом проценту одбијају да се вакцинишу ЦОВИД-19, и тиме угрожавају животе и себе и других. Набрајају се разлози који се тичу слабе образованости, ниског ступња медијске писмености, односно склоности ка лажним вестима и теоријама завере, али стручњаци веле да је заправо најдоминантнији узрок – то што су грађани изгубили поверење у државу и њене институције.

Стручњаци кажу: исувише смо често били сведоци да људи на власти злоупотребљавају институције зарад властитих или интереса крупног капитала, те су грађани стекли утисак да су „обични људи“ тек потрошно средство за остваривање профита. Исувише смо често били сведоци да институције саопштавају пропагандне неистине или полуистине, да би им се беспоговорно веровало, поготово у овако комплексним и конфузним периодима какво је пандемијско доба, када се и научне информације некада међусобно потиру.

Држава у којој грађани немају поверења у институције не може се заправо ни назвати државом у пуном смислу те речи, поготово не функционалном. А нека недавна истраживања, рецимо, показују да само 15 посто грађана Србије има поверење у правосудне институције, што су више него забрињавајући подаци.

Нису ни много повољнији резултати када се говори о поверењу грађана у здравствене власти и институције у контексту пандемије. Иако Светска здравствена организација дуго већ води глобалну кампању којом поручује грађанима да верују званичним државним органима а не вестима, информацијама и саветима који добијају преко друштвених мрежа и других алтернативних извора – не треба се чудити што она нема тако великог успеха на овим просторима.

Овдашњи званични органи често дају конфузне, контрадикторне изјаве и информације, доносе нелогичне и непринципијелне мере, да је тешко у њих имати пуно поверење. На крају, одбијају и да покрену свеобухватну кампању за промоцију вакцинације, јер не желе да се конфронтирају са бројнима који су против вакцинације, а који представљају значајно бирачко тело, а често медији под контролом власти промовишу антиваксере, поготово у Србији.

Колико су информације које долазе од државних органа проблематичне, да не кажемо лажне, најбоље говори званична статистика државе Србије о броју умрлих од COVID-19. На официјелном сајту се нетачно наводи да тај број износи 9.000, иако је само Министарство здравља својевремено признало да је само у току 2020. године од инфекције проузроковане овим вирусом умрло чак 10.000 људи. Тачније, државна Комисија за анализу смрти током пандемије, основана под притиском јавности, констатовала је да је од вируса прошле године преминуло 10.356 људи у Србији, а то је званично саопштио министар здравља Златибор Лончар. Ово, међутим, није сметња да се и даље на званичном сајту налазе (доказано) погрешне бројке и да их медији и даље цитирају, наводи у разговору за Медиацентар Сарајево уредница београдског портала „Раскрикавање“ Весна Радојевић. Иначе, истраживачки портали у Србији још прошле године су извештавали о томе да држава крије стварне податке о броју преминулих од COVID-19, односно да на дневном нивоу саопштава неистине.

Пандемија отворила важно питање

Пандемија је заправо само поново отворила важно питање за медијске професионалце, а оно гласи: како се опходити према информацијама и саопштењима чији су извор државни органи и јавне институције? То питање је веома битно поготово у кризним ситуацијама, када преношење погрешне или полуистините информације, односно пропагандног спина, може имати озбиљне последице у стварности.

За пропагандне медије под контролом власти ово питање није одвећ релевантно, јер ће они информације и саопштења органа власти и јавних институција преносити и снажно пласирати чак и ако имају податке да они у себи садрже неистине или полуистине. Ти медији, свакако, не држе до новинарског кодекса, који их обавезује на одговорност према читаоцима, слушаоцима и гледаоцима, а и закони који уређују област јавног информисања им иду у корист. Закони наводе да за штету проузроковану објављивањем неистините или непотпуне информације која потиче од државног органа не одговара медиј него орган од којег је информација потекла, што је и логично.

Међутим, за медије и новинаре који држе до своје професије и њених етичких смерница, ово је међутим веома важно и комплексно питање, на које нема једнозначног одговора. Оно није довољно обрађено ни у постојећим регионалним новинарским кодексима, у којима се подразумева да су саопштења и информације добијене од власти релевантне и проверене. Свакако би стога ове кодексе требало у овом погледу усавршити, посебно уколико живимо у друштву у којем постоји оправдана сумња да су државни органи и јавне институције склоне да путем јавних објава дезинформишу грађане, било да то раде са јасном намером и циљем, било да то раде из неког другог разлога.

Стручњаци тврде да су лажне вести уопште веома опасне по демократију и да онемогућавају јавни дијалог, а посебно су штетне уколико долазе од државних институција. Западне државе су разрадиле бројне механизме за заштиту од лажних вести, али се нису бавиле тиме како да се грађани и медији заштите од државе и њених дезинформација. У сваком случају, кажу стручњаци, медији (а то се односи и на грађане) морају јавним информацијама и саопштењима прилазити са неопходном позорношћу, да – уколико је то могуће – провере информације, а у случају њиховог преношења – да се на неки начин ограде од њих, јасно наводећи извор.

Проактивно новинарско деловање у овом случају подразумева и да се обелодани и аргументује да су одређене јавне тврдње и информације – уколико се испостави да је то тако – неистините, полуистините или непроверене. Добра вест је да нове технологије омогућавају новинарима да лакше проверавају добијене информације, а лоша је што то новинари ретко користе, као и што је информацијама које се добијају од одређених државних органа (рецимо, полиција, правосуђе) заиста тешко проценити валидност.

Наведимо један недаван, драстичан пример у којем државни орган Србије шири дезинформације у пропагандне сврхе. Тако је, рецимо, министар полиције Србије Александар Вулин, након што га је председник Србије Александар Вучић замолио да повуче из процедуре Нацрт закона о унутрашњим пословима, саопштио следеће, што је објављено на сајту Министарства унутрашњих послова:

“Обавештајним радом дошли смо до информација да је неколико страних западних обавештајних служби преко своје агентурне мреже у медијима, невладиним организацијама и политичким партијама извршило медијску припрему за организацију насилних протеста који за цилј имају дестабилизацију Србије. Њима српске главе нису битне и спремни су да их бацају у бесмисленим сукобима”, навео је Вулин.

Независним медијима у Србији је било сасвим јасно да се овакво саопштење не сме пренети без редакцијске ограде и мишљења независних стручњака, док су га медији блиски власти пренели у целини, без икакве ограде.

Иако се не ради о лажним вестима већ о тврдњама, јавност Србије су прошле године “забављала” саопштења Министарства културе и информисања, које су се – кроз перо бившег министра Владана Вукосављевића – обрачунавала са политичким неистомишљеницима, па чак и оправдавала насиље које се десило када је група хулигана уништила једну “антисрпску” стрип-изложбу у Земуну.

Не треба посебно подсећати колико су медији и новинари били засипани лажним или спинованим информацијама током ратних сукоба деведесетих, и колико се против државне пропаганде било тешко борити. А одговорност је била огромна. Наиме, некритичким преношењем информација добијених од државних органа врло сте лако могли бити претворени у средство ратног хушкања.

Не треба ни подсећати да иза многих лажних вести објављених у медијима блиским власти (Србија је апсолутни шампион у продукцији лажних вести) стоји државни апарат, односно власт, која жели да обманом јавности обезбеди себи корист и дезавуише политичке противнике. Тиме, као ни неистинама које изричу политичари се у овом тексту не бавимо, али је важно споменути ове чињенице.

Кризне ситуације – потребна додатна пажња

Подгоричке „Вијести“ су 5. септембра објавиле вест о бацању „молотовљевог коктела“ на полицију током немира на Цетињу, а поводом церемоније устоличења митрополита црногорско-приморског Јоаникија у црногорској престоници. Информација о „молотовљевом коктелу“ доспела је рано ујутро из кабинета премијера Црне Горе Здравка Кривокапића, који је касније рекао да је она била и повод да нареди полицији да се против демонстраната употребе сузавци, гумени меци и шок-бомбе. Ова вест је, међутим, била лажна вест, колико год снимак наводне експлозије „коктела“ које су „Вијести“ сутрадан објавиле био аутентичан, јер је он направљен неколико сати након премијеровог саопштења.

О озбиљној заврзлами и кружењу дезинформација и непроверених вести поводом немира на Цетињу сведочи и текст објављен у „Вијестима“, а у којем редакција тог дневног листа тражи од власти да јасно и гласно каже истину о „молотовљевом коктелу“. На ту молбу власт до данас није дала адекватан одговор. Тај случај, дакле, ни до данас није разјашњен, а половином септембра ухапшен је, па је потом пуштен да се брани са слободе, један грађанин-демонстрант који је наводно имао „молотовљев коктел“ код себе.

Догађаји на Цетињу служе и дуго ће још служити за међусобне веома тешке обрачуне власти и опозиције, а ово збитије – како год га тумачили – треба медијске професионалце још једном да подсети колико треба бити опрезан са саопштењима званичника, поготово у кризним ситуацијама и у контексту снажних политичких подела. Преношење дезинформација може да проузрокује тешке последице на терену, па чак и да угрози људске животе. Почесто државни органи знају да манипулишу медијима тако што им, под фирмом ексклузивитета, достављају лажне или полуистините информације.

Иако драстичан, црногорски случај је само један од бројних који показују да информације које долазе од званичних органа могу да буду неистините и штетне. Неки други примери су бенигнији, а неки чак и помало комични, али и они сведоче да је опрез – неопходан!

Елма Мурић из босанскохерцеговачког портала Раскринкавање подсећа нас како је у јануару Туристичка заједница Средњобосанског кантона медијима упутила саопштење у којем је планину Влашић описала као “прву босанскохерцеговачку corona-free дестинацију”. Ту информацију је потом без икакве провере или критичке дистанце објавило више од 70 портала. Не треба наглашавати колико је таква нетачна информација могла да буде штетна за оне грађане који би могли да похитају на Влашић, верујући да ће тако бити заштићени од вируса.

Она наводи још једну лажну вест која је недавно нашла место у званичним саопштењима јавних институција. Тако је, рецимо, велики број медија пренео објаву сарајевске Општине Стари град о завршеној реконструкцији дворишта Гази Хусрев-бегове медресе у Сарајеву, која је садржавала нетачну тврдњу да је та медреса – “најстарија образовна институција у Европи”.

У деконструкцији вести, Раскринкавање наводи: „Гази Хусрев-бегова медреса је основана 1537. године. Гинисова књига свјетских рекорда излистава Универзитет у Болоњи као најстарију образовну институцију у Европи с непрекидним континуитетом рада од 1088. године, када је овај универзитет основан.“

Иако је ова лажна вест пре свега забавна, она говори о опасној склоности медија да некритички преносе саопштења јавних институција, чак и ако се у њима налазе лако проверљиве неистине.

Стефан Јањић, главни и одговорни уредник новосадског портала Fake News Tragač, каже да је његова редакција уочила неколико примера у којима су медији, позивајући се на саопштења државних институција, практично учествовали у преношењу дезинформација.

Бројни медији су, рецимо, у децембру 2019. године, пренели вест Службе за односе са јавношћу Министарства омладине и спорта Републике Србије под насловом „Удовичић: Млади су садашњост која нас покреће и будућност какву желимо!“ Ову реченицу, као ни три директна цитата која се преносе, министар Вања Удовичић међутим није изрекао на омладинској конференцији „Млади за одржив развој“, како се у вести тврди, из простог разлога што се на тој конференцији није ни појавио. Удовичић је требало да одржи говор на скупу, али је пет минута пред наступ, на путу до места одржавања конференције, добио „позив због којег није могао да присуствује овом догађају“. Из Службе за односе са јавношћу Трагачу су рекли да је до грешке дошло јер је вест „раније послата медијима и објављена на сајту Министарства“.

Јањић наводи као индикативно и саопштење Владе Србије које су пренели практично сви важнији медији, међу којима и неки независни, а које представља нетачно интерпретиране закључке из UNESCO-овог извештаја о истраживању и развоју у земљама широм света. Према том саопштењу, Србија се наводно налази међу првих 15 земаља у свету по улагањима у науку. Та вест је лажна вест, коју Fake News Tragač деконструише у тексту „Не, Србија није међу првих 15 земаља света по улагањима у науку“.

Како се онда опходити према саопштењима

Наравно да наш регион није јединствен по томе што званични државни органи у својој комуникацији за јавност износе и лажне вести, непроверене информације, пропагандне флоскуле, па чак се служе и говором мржње. Знамо да су такви случајеви забележени и у најразвијенијим земљама света, сетимо се само Сједињених Америчких Држава за време владавине Доналда Трампа, који је са места председника најмоћније државе на планети редовно ширио лажне вести, оптужујући – насупрот – управо професионалне медије да објављују дезинформације. Али, управо на примеру САД-а видимо како се професионални медији могу борити са дезинформацијама које стижу из државних органа. Њих треба преносити само уз чврсту ограду, а неистине аргументима деконструисати.

„Ако је државна институција објавила неку ексклузивну информацију од јавног значаја, коју је притом немогуће поуздано проверити другим средствима, мислим да медиј који пренесе такво саопштење и уредно наведе извор, не може бити одговоран уколико се испостави да је информација нетачна. Са друге стране, уколико је наводе из саопштења могуће проверити, као у примеру с УНЕСЦО-овим извештајем за науку, где су медији били лењи да упореде званичне резултате истраживања и интерпретацију резултата коју је понудила Влада Србије, тада несумњиво постају учесници пропагандне активности“, каже Стефан Јањић у разговору за Медиацентар Сарајево.

Елма Мурић сматра да на питање како да се медији опходе са саопштењима не постоји једноставан, нити универзалан одговор.

„У пракси се многа саопштења објављују у оном облику у којем су и запримљена, што је разумљиво када се ради о саопштењима у којима се износи нечије мишљење или став, каква су, на примјер, страначка саопштења или саопштења у којима се одређена јавна институција очитује о некој актуелној теми за коју је компетентна и/или надлежна. Ипак, сматрам да се и при преношењу званичних саопштења медији требају водити принципима који су у складу са стандардима професије, укључујући и критичко размишљање, провјеру навода те непристрасност. Ово је нарочито битно уколико се ради о саопштењу које садржи неку информацију која може утицати на здравље, сигурност и добробит грађана и грађанки. Укратко, много тога зависи од оног шта се у саопштењу износи, на који начин и коме је упућено. То смо могли видјети и у једном од наведених примјера из наших анализа – нетачна тврдња да на одређеној туристичкој дестинацији де фацто нема вируса, то јест да се на њој не може заразити, може директно угрозити здравље и животе људи који се одлуче за одмор на тој локацији под погрешним утиском да се на њој не морају придржавати мјера заштите. Дакле, ако постоји сумња у наводе из званичних саопштења неке институције или носиоца јавне функције, медији су дужни да у својим извјештајима то и истакну. Такођер, кад год је то могуће, у чланак треба бити уврштена и тачна, провјерена информација из других извора“, сматра она.

Весна Радојевић каже да је пракса у њеној медијској кући, истраживачком центру КРИК, таква да се „увек ограђују“, увек кажу да је у питању саопштење које „не треба узети као чињеницу“.

„Такође, често смо имали такве вести да додамо наше информације које имамо. Ипак, то не радимо увек, а разумем и друге медије који немају капацитета да фектчекују и саопштења. Наравно, један од главних проблема српских медија је што је све цопy-пасте, информације се не проверавају, ствари се узимају здраво за готово“, каже она.

„Посао медија је да провјеравају информације на различитим изворима и вјерно преносе одговоре суговорника, као и да те одговоре додатно пропитују и провјеравају кад год је то потребно. Истовремено је, наравно, недопустиво да државне институције лажу медијима па посредно и грађанима. Стога би, по мом мишљењу, пожељна пракса ишла у смјеру санкционирања манипулативног и обмањујућег понашања обнашатеља јавне власти“, каже Петар Видов, уредник хрватског истраживачког портала Фактограф у разговору за Медиацентар Сарајево.

Стручњаци упозоравају да улазимо у еру када ће лажних вести, између осталог и оних који долазе из званичних кругова, бити све више. Медијски професионалци треба не само да буду на опрезу него и да поседују потребна знања како да им се одупру.