Вести
02. 08. 2012.
Анатомија једног демантија
Ево шта је у петак прочитано у вечерњим вестима РT Војводине:
"Председница Удружења новинара Србије Љиљана Смајловић обратила нам се поводом прошлонедељног емитовања осме епизоде серијала Славише Лекића 'Медији у Србији - Хроника пропадања' на Радио-телевизији Војводине. Из увида у документацију коју смо добили од госпође Смајловић произилази да је у серијалу изречена неистинита тврдња по којој је први број листа 'Политика', који је као главна уредница потписала, садржавао интервју са Добрицом Ћосићем и најаву на насловној страни конференције за новинаре Демократске странке Србије. Та нетачна информација је пропраћена оценом да се 'такав третман обичне конференције за новинаре не памти још од времена злогласног хаџи Драгана Антића', због чега се извињавамо госпођи Смајловић".
Рекло би се, рутински демантиј и извињење, без љутње и вишка придева. Прво је Славиша Лекић изнео ничим поткрепљене тврдње, које сам ја са лакоћом демантовала, да би Телевизија Војводине онда учинила оно што је једино могла: уз исправку је изразила и жаљење што је до грешке дошло.
Тако је замишљено да ствари функционишу у нормалном, уређеном демократском свету: чињенице су свете, а коментари слободни. Београдски новинар Славиша Лекић има, дакле, право да о мени мисли као о хаџи Струји у сукњи, али нема право да измишља чињенице којима би своју теорију подупро.
Разлог да се о томе пише је тај да је Лекићев серијал управо претендовао да сецира лоше, пропагандистичко и местимично "злочиначко" српско новинарство из последње две деценије. Права је штета што његов подухват пати од сличних професионалних бољки, као и учинци новинара из деведесетих које у серијалу неуморно, у осам епизода од по 45 минута, бичује. Заштитни знак серијала би зато комотно могла да буде секвенца у којој један од његових јунака, новинар "Времена" Милош Васић, каже: Немам доказа, али сам сигуран... Површност, уопштавање, прејаке речи и запенушане тврдње, без навођења извора и проверавања чињеница, аљкавост: Лекићев је професионални образац заправо врло сличан оном ког се грози, обрасцу пропагандног новинарства деведесетих. Не требају му тврди подаци да би изнео тврде тврдње: његов наратор очас закључује да "Не звучи као коинциденција: на дан када је лансирана вест о закланим бебама, на фарми Овчара у близини Вуковара масакрирана су 264 хрватска заробљеника и цивила".
Стварно? Није коинциденција, дакле хрватски су заробљеници зверски побијени у афекту? Српска паравојска извршила је злочин у стању помућене свести због медијске подвале? Прави кривци су новинари? Лепо би се уклопило у истрагу због организовања и подстицања геноцида и ратних злочина коју против српских новинара већ годинама води тужилац Владимир Вукчевић, али право је чудо да се нико од оптужених за овај страшни злочин није сетио ове линије одбране. Можда и зато што би им за тако нешто били потребни докази јачи од "не звучи као коинциденција..."
Славиша Лекић припада школи мишљења по којој би све у Србији, па и новинарство, данас било много боље да је само било лустрације, да су "склоњени" они који су били уз Милошевићев режим. Али каква корист од тога ако се метод новинарског рада и техника извештавања није много променила? Ако новинари здраво за готово узимају оно што им "не звучи као коинциденција", ако "немају доказа, али су сигурни", онда нема ко да контролише политичаре, нема ко да чува чуваре. Онда смо ми пси чувари који нису залајали кад је требало.
А требало је, примера ради, 2009. године, када је "најпроевропскија" влада коју је Србија икад имала донела најгори закон за застрашивање медија у Европи. Лекића тада није било међу нама који смо повели битку против драконског акта. У целој Србији само је он, уз Надежду Гаће и Јелену Карлеушу, јавно и горљиво подржао погубни закон за који ни Ивица Дачић ни Александар Вучић нису хтели да гласају. Чак је рекао да му се "не би чинило рогобатним да у преамбули закона стоји: ред у медијима доносе професионалност, квалитет, одговорност, али, пре свега - мотка!"
То давање предности моткама није тако безазлено како се Лекићу у жару дискусије вероватно чинило, и додатно га приближава неким од оних које би волео да лустрира, мада су на другачијим политичким позицијама. Управо је у томе проблем, што се од људи који му се гаде и које назива најпогрднијим речима Лекић више разликује по политичким ставовима него по журналистичком методу.
У његовом ћете серијалу, који вреди погледати на YоuТube-у, наћи немали број примера страшног новинарског рада који с правом зову ратнохушкачким. Међу најгоре спада извештај Раде Ђокић која на телевизији Републике Српске 1992. цитира тобожње изворе по којима у сарајевској Пионирској долини изгладнеле животиње хране српским бебама. Госпођа Ђокић ни пре рата није била позната по суздржаности и скрупулозном проверавању чињеница. Сумњам да је и сама веровала да је "гласина" коју је пренела на телевизији истинита, али се свакако лепо уклапала у извесно виђење непријатеља и онога на шта би био спреман.
На бољим факултетима света студенте журналистике уче: ако ти мама каже да те воли - провери. У случају насловне стране првог броја "Политике" који сам уредила, објављеног 18. октобра 2005, ништа није било лакше него проверити њен садржај. Документација "Политике" у центру Београда отворена је и грађанима, а камоли новинарима. У "документарном" филму би било логично решење да се прикаже снимак насловне стране, уместо да наратор препричава њен замишљени изглед. Славиша Лекић се или није сетио да провери, или му се "информација" коју је објавио допала по оном принципу, си нон е веро, е бен тровато (ако није истина, добро је смишљено како би се дискредитовала бивша уредница "Политике").
Без обзира на очигледне политичке и друге разлике између њега и ратних хушкача, Лекићу још једна ствар не иде у прилог. Радио је серијал у време мира, са безбедне дистанце од догађаја. Имао је све време овог света да провери сваку чињеницу. Имао је и обавезу јер су га финансирале међународне Владине и невладине организације које се све заричу у хуманизам и професионалне стандарде (попут Соросевог Фонда за отворено друштво, норвешке владе, холандског Хеартефацта, Цивилних бранитеља), али и новци пореских обвезника Србије. Оне године када је Министарство културе прогурало најгори медијски закон у Европи, који је Лекић подржао, аутор је за овај серијал добио донацију тог министарства, једну од највећих које су те године додељене (1.500.000 динара).
Не звучи као коинциденција, зар не, да се баш тим законом, и његовим утицајем на пропадање српских медија, Лекићев серијал и не бави...
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.