Вести

28. 09. 2023.

Аутор: Владимир Матковић Извор: Данас

Фотографкиња и новинарка, сарадница National Geographic говори за Данас

Ејми Витале: Небитно је ко сте, који језик говорите, које сте вере, кад видите слику, одмах спознате истину

Часопис National Geographic Србија вечерас је у хотелу Хајат доделио награде за најбоље фотографије које су учествовале на њиховом традиционалном фото конкурсу ове године.

Специјална гошћа била је фотографкиња и новинарка Ејми Витале, дугогодишња сарадница овог часописа.

Одржала је кратко предавање под насловом “Промена оквира”.

У разговори за Данас Ејми Витале говори о пројектима на којима ради, о новинарству и животној средини, али и о фондацији коју је основала.

*Говорили сте о “промени оквира” шта то конкретно значи?

– Реч је о двоструком значењу, јер кад снимате фотографије оне су уоквирене, зато што сама камера прави оквир. Али, ја волим да се усредсредим на двострука значења, јер мислим да генерално наратив у коме смо историјски гледано одгајани, кроз популарну културу прављен тако да се уклапа у стварност. Као новинар радим већ 30 година и сећам се да су ми увек говорили како треба да се усредсредим на одређене аспекте, обично траже од вас да се фокусирате на сензационализам, на насиље, на све оно што раздваја људе, потенцирају се разлике, тражи се од нас да се фокусирамо на разлике. То је типична ситуација за многе медије, јер мисле ће тако привући пажњу људи, хоће да добију кликове, па се онда извлаче ‘најсензационалније’ ствари. Истина је, међутим, да у свакој причи на којој сам радила, тај део истине није лаж, већ само делић приче попут слагалице. Људима треба да пружимо ширу слику о томе како свет изгледа, ко смо сви ми на овој планети. Спознала сам да ми као новинари имамо одговорност и обавезу да урадимо више од извештавања о сензационалистичким аспектима неке приче, што нас истину говорећи одвлачи, а много је више онога што нас спаја него што нас раздваја. А ми смо тренутно фокусирани на ово друго. Мислим да ће човечанство брзом брзином достићи дно, ако не почнемо да сагледавамо потпунију слику о томе ко смо и како овај свет изгледа. Знате, не може бити истине само онда кад се фокусирате на негативне ствари.

*Живимо у добу пост истине…

-Да, управо тако.

*Гледајући ваше фотографије из Судана и других делова света, у првом плану су људи који нам причају своју причу, како сте у томе успели?

– Каријеру сам почела као ратни извештач, а брзо сам сам шватила, добро не баш толико брзо, након десет година бављења овим послом, како оно што испуштамо из вида у огромној мери јесте животна средина, јер кад се уништи животна средина и окружење у коме се живи, то постаје извор сукоба зато та средина није здрава. Гледајући слике из прошлих времена, видела сам предивну природу и чинило се као да тамо нису живели људи, као кад гледате Сикстинску капелу или неку другу лепу грађевину. Оно што видите на први поглед далеко је од истине. Где год да сам путовала, чак и у најудаљеније делове света, увек има људи. Мислим да смо раздвојили људе од природе, као да је реч о различитим стварима, а заправо треба да почнемо да размишљамо о себи као о делу природе. Одатле смо потекли, то је део наше ДНК, зато треба да се праве приче о томе да смо ми део природе, јер и кроз то треба да нађемо начин како да коегзистирамо са осталим делом природе кад смо део ње. Кад је реч о фотографији из Судана, где се види чувар Џоџо како се опрашта од Северног белог носорога, види се тај додир људскости, људи могу да разумеју ту исконску везу коју имамо са природом, то је на неки начин симболика наше везе са свим животињама на овој планети.

*Јесу ли људи се људи као врста изгубили, кад су заборавили на своју везу са природом?

– Апсолутно, потпуно. Потпуно смо заборавили ко смо. Те животиње које смо снимили живе у заробљеништву. Судан је последње станиште дивљег белог носорога и то симболише нашу изгубљену везу са дивљином. Тешко ми је да то опишем и објасним, али кад сте у дивљини, нешто се увек догоди, поново се повезујете сами са собом и шватате ко сте. Мислим да је човечанство само по себи способно, створили смо сав тај диван свет луксуза и комфора. Међутим истина је да кад се у дивљини од тих удобности одмакнете шватите суштину људског бића. Мислим да је генерално гледано свет помало преудобно место за живот

*Да ли вам је било тешко да искорачите из те зоне комфора о којој говорите?

– Није, управо тада сам открила најбољу верзију себе. Тад сам открила колику снагу поседујем. У томе је ствар, толико тога је у нама, толико много можемо да урадимо, а то заборављамо. Тек на местима која су дивља или условно неудобна, шватите ко сте заиста. У томе сам пронашла своју снагу, свој глас. Свако јутро се будим с истинским осећајем захвалности и узбуђења. Можемо да урадимо много, а већина нас само упали телевизор и гледа вести. Лако је препустити се безнађу, очају и немоћи кад убедите себе да сте јединка која не може да уради ништа, а проблеми су толико велики. А заправо мислим да тек кад се поново повежете са природом спознате да ситуација није толико безнадна, шватите колико је свет диван, а свако људско биће је невероватно способно и може да пусти свој глас.

*Бомбардовани смо културом конзумеризма. Од нас се тражи да радимо и да трошимо новац, стварају се измишљене потребе за стварима које нам не требају. Отвара ли фотографија моућност за побуну и друштвени активизам?

– Мислим да је фотографија одлична платформа за друштвени активизам. Зато је и волим јер је јединствена и надилази језик. Небитно је ко сте, одакле сте, који језик говорите, које сте вере, кад видите слику, одмах спознате универзалну истину о којој она говори. Фотографија је моћан медиј, преко ње можемо да се повежемо, да надиђемо границе. Знате, слике могу да споје људе и могу да буду извор друштвеног активизма. Зато их и волим, јер повезују срце и разум, на другачији начин од осталих средстава комуникације. Фотографија и визуелно причање прича наводи нас да осећамо и да бринемо за друге, а не само да размишљамо.

*На којим пројектима тренутно радите?

– Радим на много пројеката. Настављам да радим на причи о Северном белом носорогу, преостале су само две живе женке, што значи да је врста малтене истребљена, али тим научника покушава да их спасе од тоталног истребљења, дакле често се враћам у Кенију да радим на тој причи. Радим на много приојеклата о којима тренутно нр могу да говорим. Али, оно на шта сам најпоноснија јесте то да сам основала непрофитну фондацију која помаже оснаживању људи. Имала сам проивилегију да радим на невероватним причама , волим свој посао. Али, шватила сам да треба да помогнем у стварању нових прилика и да утрем пут људима који ће доћи после мене, да прижају приче о животној средини. Такве приче се не причају довољно. Зато сам и основала непрофитну фондацију. Прикупљамо новац за очување природе, прве године смо прикупили два милиона долара које смо уложили у очување природе. Онда сам осмислила програм стипендија за фотографе које ће им помоћи да свету испричају своје приче. Два су основна услова. Не стипендирамо људе да путују светом и сликају, то мора бити пројекат из нечије локалне средине. Желимо да се фокусирамо на новинарство на локалу, јер оно тренутно највише пати. Треба да створимо прилике и оснажимо новинаре да испричају приче из своје средине. Други захтев је да приче морају бити о животној средини. Може да покрива живот у дивљини, природу. Не може само да се прича о ужасима света, већ то мора да буде новинарство које ће настојати да тражи решења и ишоде, а ја желим да знам за могућа решења. Где год да одем срећем дивне људи који раде немогуће ствари упркос околностима у којима раде и живе, они не успевају да испричају своје приче, управо им у томе треба помоћи.

Истраживање Србије

*Јесте ли истраживали Србију, јесте ли упознали људе одавде?

– Нисам довољно. Волела бих да је истражим више. Била сам овде на почетку рата на Косову, тада сам шватила већ постављене наративе који треба да буду испричани. Шватила сам начин на који медији раде и начин на који се сукобима у медијима приступало што ми се није допадало. То је било моје прво искуство. Онда сам се вратила 2004 и са групом жена сам радила на једном пројекту ишли смо уз ток Дунава, имале смо камион с путујућом изложбом и држале смо фотографске радионице по местима дуж тока Дунава. Али то није довољно. Потребне су године да загребете по површини и да покушате да разумете друге људе. Волим ову земљу, волим Београд, толико је динамичан.

О саговорници

Ејми Виталеје дугогодишња фотографкиња и ауторка документарних филмова за Натионал Геограпхиц. Током каријере путовала је у више од 100 земаља, бележећи тренутке за памћење – од реалности рата до инспиративне снаге појединаца који праве разлику. Њени награђивани радови бацају светло на неопеване хероје и заједнице који раде на заштити дивљих животиња и проналажењу хармоније са природом. Ејми је позната као најутицајнији фотограф своје генерације и од 2022. године члан је Интернационалног конзервационог удружења иноватора у области очувања животне средине. Године 2022, додељене су јој престижне награде Медаља части за изузетне заслуге Мизурија и Хуманитарна награда Луси. Часопис „Инстyле“ именовао је Ејми као једну од 50 изузетних жена у оквиру серијала који слави жене „које се појаве, подигну глас и среде ствари“. Уз Ејми овој групи жена припадају Џејн Гудал, Кристијан Аманпур и Рут Бадер Гинсбург. Ејми је проглашена за фотографа године за часописе у оквиру интернационалне награде Фотограф године, носилац је и Данијел Перл признања за изузетно извештавање и шест пута је била добитник награде Светска новинска фотографија. Ејми ће учествовати касније ове године у серијалу Истраживач на ТВ каналу Натионал Геограпхиц. Оснивач је и извршни директор непрофитне организације „Vital impacts“ коју воде жене, која подржава хуманитарне и конзервацијске напоре широм света. „Vital impacts“ је створила светски грант и менторски програм у циљу подршке следећој генерацији еколошких приповедача.

Победници конкурса

Овогодишњи победници Фото конкурса Натионал Геограпхиц Србија по категоријама су: Војислав Луковић (Животиње), Милош Смољанић (Људи), Дамир Пепић (Предели), Мина Делић (Тама, Главни победник) и Марина Радивојевић (Награда публике)