Вести

15. 01. 2024.

Аутор: Бојан Тончић Извор: Ал Џазира

Слобода штампе у Србији: Кад новинари покажу зубе

У причи о НИН-у и његовом професионалном угледу се, као и обично, појављује Александар Вучић, ходајућа сикирација за измаштане државне интересе, власник истине.

Редакција најстаријег недељника на Балкану НИН-а отишла је из ове медијске куће и уочи 90-годишњице  излажења затворила једну успешну и професионално одговорну страницу новина које су у прошлости имале успоне и језиве падове. Отказ је дало дванаесторо кључних новинара и уредника који су подигли углед овог политичког магазина и поново га уврстили међу штива која не избегава пристојан свет – напротив. Најавили су, овде се ствар компликује, односно постаје интересантнија, да ће сви прећи у магазин који ће основати Јунајтед медиа, медијска кућа у власништву бизнисмена Драгана Шолака.

Нинови одметници вратили су старо и придобили ново профилисано читатељство које из броја у број очекује наставак истраживачких и аналитичких прича и редовно добија оно што тражи. Читатељство које ауторима верује, и оне којима сметају, али им не могу ништа.

Најављено је да ће, због отказног рока у уговорима, досадашња редакција уредити последњи број који ће изаћи 8. фебруара.

У причи о НИН-у и његовом професионалном угледу се, као и обично, појављује Александар Вучић, председник Србије, ходајућа секирација за измаштане државне интересе, власник истине и окрутни противник свима који му налазе мане и утемељено исписују текстове о државним пословима какви су ваљање канабиса и оружја (о деци није било речи), те о инвестиционој мафији и свим осталим ганговима и концентричним разбојничким круговима који чине моћну парадржавну грађевину.

(Биће и о тој хроници још детаља).

Газдарица би да уновчи поклон

С друге стране, није истина нека курентна роба, поготову она до које треба доћи читањем; неомиљен је тај глагол у држави у којој је сваки трећи власник пословне способности функционално неписмен и утолико је теже креирати и продавати недељник од интегритета. Такав је био НИН у последњој деценији свог битисања на непредвидивом тржишту штампе, на којем је имао озбиљну конкуренцију угледног, стилски дотераног Времена, спорадично интересантног и на моменте жовијалног Недељника, материјално нејаког Новог магазина, те, као и сви набројани, ратнохушкачког и националистичког, дакле најтиражнијег Печата.

Сам наговештај власнице НИН-а Јелене Дракулић Петровић да ће се унеколико мењати концепција новина, у потрази за оглашивачима, значио је крај игре започете августа прошле године, када јој је медијски концерн Рингијер поклонио НИН под нерасветљеним околностима.

Враћамо се на хронику најављене ликвидације; по слову саопштења из августа 2023.  Рингиер Сербиа д.о.о Београд-Стари град, компанија у стопостотном власништву швајцарске Рингиер АГ и главни акционар медијске куц́е НИН од 2009. године и издавач недељника НИН објављује пренос целокупног власничког удела у НИН-у д.о.о. генералној директорки Рингиер Сербиа д.о.о. Јелени Дракулиц́ Петровиц́.

У служби државе и народа

Извесно је у овом даривању то да је нова власница двадесетак година била на различитим директорским функцијама у Рингиеру, као што је више него извесно и доказано да та фирма баш и не жели да буде у иоле нарушеним односима са властима државе у којој послује. Идеално за то да Дракулић Петровић и у НИН-у, као и у одумирућем таблоиду Блиц, тренира строгоћу, односно примени синтагму-проналазак “интегрисана редакција”, што је заправо заједничка радна бригада за извршење свих послова којима се предузеће бави као издаваштвом (информисање, сајт, жене, лепота, живот, здравље); редакција, дакле, налик на производну траку са које се пакују рото производи сумњивог квалитета, односно широки асортиман нечитљивог смећа.

Обећала је Дракулић-Петровић на почетку газдовања да се неће мешати у уређивачку политику НИН-а, а новинарима се први пут обратила пред Нову годину, казавши да читатеље занима нешто друго, више него што је то кључни садржај политичког магазина.

“Директорка нам се пред Нову годину обратила, показала нам је неко истраживање које је показало да људе више интересују економија, ИТ, спорт, регион… Дакле, не интересује их оно што је суштина политичког недељника, а то је да буде политички недељник који је критички окренут према догађајима у стварности, него се ширимо у просторима у којима има висе маркетинга, реклама, има можда висе пара… свега другог, а мање оног што је суштина политичког недељника”, казала је Весна Малишић, доскорашња заменица главног и одговорног уредника која је прва напустила редакцију.

Она констатује и то да је редакција видела опасност по свој професионални ангажман: “Осећали смо да почиње процес који треба да нас  учини све безначајнијим, на тржишту све безначајнијим слабијим, а да се некако подиже сајт који ће бити шири по концепцији, нешто друго доносити. И да НИН умре природном смрћу.”

Концепција умирања

Увод у други живот НИН-а био је интервју са Александром Вучићем; узјогунило се читатељство, знајући у каквој држави живи, али није у том тренутку било разлога за довођење у питање одлуке главног уредника Милана Ћулибрка. Он је, као уредник, поступио професионално, а не активистички, будући да нема одговорне особе која би одбила интервју од председника државе (поједностављено, Вучић је казао власници, а она уреднику), притом, урадио је врло добар интервју са човеком који током читаве политичке каријере или лаже, или измишља (ређе користи неку комбинацију тих поступака), постављајући му права питања.

И коначно, 10. јануара редакција одлучује да оде из куће НИН, те саопштава: “Нова власница НИН д.о.о. Јелена Дракулић Петровић најавила је промену концепције недељника НИН, али нас није уверила да ћемо свој посао моћи и даље да радимо како смо досад чинили – бескомпромисно и руководећи се искључиво императивима професионалног новинарства. Због тога смо, ослањајући се на своје искуство и решени да очувамо професионални интегритет сваког од нас, одлучили да посао наставимо у новом недељном листу, у коме ћемо наставити да, као и до сада, радимо у јавном интересу“, закључује се у саопштењу колегијума НИН-а.

Милан Ћулибрк најавио је и то да ће сви који су напустили НИН прећи у нови недељник који ће излазити у оквиру Јунајтед медије. Недељник засад нема назив, а једна од најужаснијих (конкуренција је велика) србијанских тисковина у непотписаном хибридном напису поставља реторско питање: “Одјекнула је ова вест данас у 12:50. Па зар баш цела редакција? Где ће то сада сви ови честити људи, где ће се бескомпромисно и професионално бавити својим послом и брутално сервирати истину и само истину, усред медијског мрака у коме живимо?(…) У оно што није успела Јелена Дракулић Петровић, уверио их је Драган Шолак, иначе познати покровитељ и мецена истине и објективног информисања у Србији”, записаће најстарији балкански дневник.

Имамо само интегритет

Није се од Политике очеквало да подржи оне којима може само да завиде њени устрављени упосленици; на храбрости и људскости, на привржености послу и јавном интересу. На некој врсти фанатизма. “Мала смо редакција, радили смо под лошим условима, једино што нас је одржавало била је слобода да пишемо по савести и да сачувамо интегритет, најважније што у каријери имамо”, каже Вук Цвијић, новинар који је открио и темељно пратио бројне афере које разоткривају систем Вучићеве власти.

Новинар Зоран Прерадовић, пак, каже да редакција није била сигурна у то где ће се кретати најављене промене. “Када смо се уверили у ком ће смеру ићи уређивачка политика, одлучили смо да одемо, а не да уђемо у проблем и да га онда решавамо”.

Храброст и солидарност новинара, јединствену у Србији, испољили су новинари и уредници НИН-а, али пред њима је велики изазов, кретање од почетка, у окружењу медијске куће на чијем је челу бизнисмен који се не би устезао да и са новим недељником учини исто што и са дневником Данас. Од кога је, темељитом девастацијом, направљен принтани болесник са слабим изгледима да преживи. И у Данасу је, наиме, редакција “интегрисана”, сајт је добио приоритет, кулинарски рецепти статус ексклузиве; фаворизовани су послушници и дојавници, отпуштено је петоро дописника, неки од њих најбољи новинари које је Данас имао, синдикално организовање је најпре строго забрањено, потом дозвољено, “ако ће бити неприметно”(такво и јесте). Једноставно, новине које су 1997. покренуте да буду “новине новинара” нису издржале; након продаје медијском могулу обезглављена редакција није сачувала свој дигнитет. Физиономија некад најугледнијег србијанског дневника је сада таква да се, под бесмисленим изговором тобожње друге стране, у новинама попут метастазе шире опскурни ликови којих је каткад више него у прорежимским таблоидима. Зараде новинара и дела уредништва су испод београдског, па и републичког просека, али је било и нестварних иновација: први пут у историји штампе постоји флуктуирајући уређивачки тим који се свакодневно ротира. Нејасно? Тачно, ником није јасно како то да уредник спортске рубрике сутра уређује економију, а прексутра спољнополитичку. И обрнуто.

Иако је било сумњи у то да Драган Шолак о томе ишта зна, суштина је, заправо, у његовим одлукама које беспоговорно реализују београдска испостава Јунајтед медије, односно пословодство Данаса.

Тешко је, дакле, опстати у Шолаковом медијском царству; новинари НИН-а имају интегритет и једни друге, јединствени капитал који може да буде пресудан. Немају, нажалост, капитал да направе свој магазин.