Вести

30. 07. 2025.

Аутор: Тамара Бајчић Извор: Демостат

Тања Кершеван: Случај Ал Џазира наставак ерозије медија у целом региону

Имамо озбиљних структурних проблема која је појачало укључивање наших медијских система у глобално дигитализовано комуникацијско тржиште којим управља пар актера.

Највећи део новца намењеног оглашавању сада иде дигиталним платформама, оне одређују и видљивост медијских садржаја на којима, на неки начин, паразитирају. Европа има озбиљан проблем јер нема властити дигитални суверенитет, а још мање га имају државе попут Србије, Словеније или друге земље у региону. Штампана издања, поготову мејнстрим медији, национални дневници углавном се конзумирају преко дигиталних форми. Оне их нису замениле него су класични медији постали дигитални.

Више него икада, потребно нам је новинарство. Чак и када не говоримо о примерима говора мржње или о пропаганди већ само о нерелевантним садржајима који служе за одвраћање пажње, потребно нам је професионално и независно новинарство како бисмо имали сазнања о томе ко нама влада, ко доноси одлуке у друштву у коме живимо. Али, квалитетни садржаји све теже улазе у нашу слику окружења, све су мање део наше медијске свакодневнице – каже за подкаст “Пола сата Демостата” Тања Кершеван, бивша државна секретарка за културу и медије у Влади Словеније, дугогодишња регулаторка медија у Словенији, садашња истраживачица и предавачица на Факултету за друштвене науке Универзитета у Љубљани.

Водитељка емисије, Тамара Бајчић, подсетила је на три квалитативна медијска мониторинга информативног програма Радио телевизије Србије, која је спровео Демостат у последњих неколико година. Резултати су показали да на РТС-у који као јавни сервис треба да буде у служби свих грађана, постоји отворена цензура и за представнике опозиције и за критичко мишљење. Саговорница додаје да и други извештаји, рађени другачијом методологијом, указују на неразумевање улоге јавног сервиса у друштву и на озбиљно стање у тој области. Објашњава да се јавни сервис финансира из јавних средстава и управљање њиме требало би да буде независно, тако да омогућава презентацију свих друштвених група и различитих политичких опција. И не само кад су избори, већ стално мора да гарантује једнаку видљивост свих актера како би омогућио потпуну информисаност грађана и гарантовао њихово право на избор опција које им највише одговарају и репрезентују неке њихове грађанске интересе. Водитељка је указала да су за неистомишљенике у односу на власт затворене и друге телевизије са националном фреквенцијом а неке од њих чак шире говор мржње и према лидерима опозиције и према критичарима власти. Проблем је и то што постоје само два кабловска канала, телевизије Нова С и Н1, које су сада промениле власништво и неизвесно је шта ће са њима бити, а тренутно су једина гласила која се издвајају из медијског мрака и на којима може да се чује оно што на националним фреквенцијама не може.

То што су оне видљиве само на кабловском каналу, озбиљан је проблем који би требало да се реши одређеним регулаторним принципом. Једнакоправни приступ тим природно ограниченим и јавним ресурсима, фреквенцијама, морао би да буде омогућен свима који испуњавају демократски постављене услове. Само тако може да се гарантује не само интерни плурализам за који из приче о РТС-у знамо да јесте проблем. А ту имамо сада и проблем екстерног плурализма, што значи да нису ограничени само гласови унутар јавног сервиса него и уопштено, у ширем окружењу где би требало да су присутни различити медији, формати, власничке структуре које омогућавају приступ различитим опцијама на том простору – истиче Кершеван.

Коментаришући недавно гашење регионалне телевизије Ал Џазира Балкан, каже да је то погодило цео регион јер је та добра екипа професионалних новинара била присутна у свим земљама на овом подручју, квалитетно су радили без обзира на то што можда нису ни били препознати у јавности. Сваки такав губитак значи даље рушење разноврсности и указује на ерозију медијских система у региону. Каже да би, кад је реч о стању у медијима из региона и Европе, желела да звучи оптимистично, али да ситуација није ружичаста.

– Имамо озбиљних структурних проблема која је појачала платформизација, укључивање наших медијских система у глобално дигитализовано комуникацијско тржиште којим управља пар актера. Ми имамо неке политике за промовисање медијског плурализма на нивоу појединачних држава, али нико довољно не третира ситуацију на глобалном тржишту где неколицина актера одређује колико новца ће на крају завршити у медијским организацијама, а највећи део намењен оглашавању сада иде дигиталним платформама. Оне одређују и видљивост медијских садржаја, на неки начин паразитирају на медијским садржајима. Канада и Аустралија покушале су да са фејсбуком и другим платформама склопе уговоре којима су их обавезивале да део прихода који од оглашавања прате медијске садржаје усмеравају у продукцијски процес медија, али је то опстало врло кратко. Кад су уговори истекли, платформе више нису хтеле да их обнове и чак су, на настојања тих држава, склонили привремено садржаје медија из својих мрежа. То је био велики ударац за медије, они више не контролишу своје дистрибуцијске канале. То је главни проблем. Ми смо почели са политичким проблемима, али овај је мало већи и погађа све медије у Европи и свету. Медији су сада тотално зависни од тих платформи и немају пуно снаге да се изборе за свој положај – наводи саговорница Демостата.

Мрвице са стола

Додаје да сада већи значај добија држава иако је то деликатна и контроверзна тема. Медији су мали и непрофитни актер на тржишту, немају снагу потребну за договарање о условима свог пословања и дистрибуције, па им је потребна помоћ државе која је значајнији, политички учесник.

– Европска комисија је у прошлом мандату усвојила низ закона и аката који покушавају да регулишу дигитално окружење како би минимизирали ризике које за демократију доноси комуникација у дигиталном окружењу. Усвојен је и доста битан, Европски акт о медијским слободама који ступа на снагу сада, 8. августа. Њиме се, рекла бих мало касно, покушава успостављање глобалних стандарда за регулисање тог простора који је предуго био препуштен сам себи због чега се толико монополизовао. Медије је довео у маргинализовани положај, да ваде “мрвице са стола” којима је јако тешко одржати независну продукцију. Јер, ако немају независне приходе, онда се надају да ће добити из неких фондова, јавних субвенција што опет отвара ново поље зависности. Имамо јако сложену ситуацију која се не може решити без националне и наднационалне регулације. Мислим да је сада јако битна улога Европске уније која има могућност да заустави рушење демократских стандарда. У том делу, Сједињене Државе се постављају као неки блок. Тај политички естаблишмент покушава разним мерама и претњама да доведе до тога да ЕУ одустане од покушаја регулације тих платформи које су углавном америчке. Европа има озбиљан проблем јер нема властити дигитални суверенитет, а још мање га имају државе попут Србије, Словеније или друге земље у региону – истиче Тања Кершеван.

Враг однео шалу

Објашњавајући стање медија у Словенији и Европској унији, она истиче да је увек постојала напетост између покушаја хармонизације тржишта и медијског простора с једне и начела супсидијарности с друге стране, односно између покушаја да се уједначе стандарди и регулација за подручје ЕУ, и покушаја држава чланица да задрже свој примат у области медијских политика јер је то нешто што љубоморно чувају за себе из познатих разлога.

– Тек сада, кад је враг однео шалу, кад се некако одбранила идеја о подизању дела регулација на ниво ЕУ, добили смо тај европски акт о слободи медија који уводи неко наднационално регулаторно тело. А до тога је дошло делом и због Словеније. Наиме, пре неколико година, за време прошле владе господина Јанеза Јанше, суочили смо се са озбиљним, рапидним падом независности медија. Било је много покушаја да се утиче на положај РТВ Словеније и националне прес агенције, чак је ускраћивано финансирање што је одјекнуло у Европи. Били смо, уз Пољску и Мађарску поменути као пример дерогације положаја медија због чега је правдано доношење медијског закона и наднационалне регулације на нивоу ЕУ. Тај акт у области јавних сервиса јасно захтева да морају независно и адекватно да се финансирају, регулисана је заштита новинара, забрањени су алати за прислушкивање… Регулисано је и оглашавање које потиче од државе, што је у многим земљама за медије један од значајнијих извора средстава али којима се може вршити јако ефикасан притисак. Тај документ прописује да државе морају да направе процену утицаја на медијски плурализам и независност за свако спајање и преузимање власништва у сектору медија, чак и за присуство неких онлајн платформи. То је сада јасан стандард на нивоу Уније мада ће државе и даље саме за себе постављати нека мерила. У томе ће им помагати смернице ЕУ које би требало да стигну на јесен па је за сада магловита слика како ће се спроводити – наглашава Кершеван.

Према њеним речима, Словенији такви документи омогућавају да превазиђе недовољно бављење том облашћу јер и даље има јако застарело законодавство.

– Ми и даље (не)регулишемо медије на основу закона који је био усвојен 2001. Касније је мало измењен, нешто значајније 2006., пре скоро 20 година. Имали смо у више наврата покушаје нешто већих реформи, али због низа брзих промена власти и ресорних министара који су трајали пола мандата или чак мање, нису се могле спровести. Сада имамо владу са добром већином у парламенту али и даље, у овој задњој етапи, годину пред парламентарне изборе, та влада није била у стању да усвоји започету реформу медијског законодавства. Направили су једну брзу измену закона о РТВ Словенија, који ће се вероватно опет мењати, а у парламентарној процедури, ставили су у неки претинац врло опсежан медијски закон који је покушавао да имплементира нове стандарде ЕУ и да регулише питање медијског плурализма – истиче Тања Кершеван.

На питање водитељке да ли је ЕУ успела да направи фини баланс између области које ће бити регулисане на нивоу Уније и оних које су остављене националним законодавствима, она каже да би требало прво да се види како ће се тај оквир примењивати.

Кад закон заигра твист

– Дигитални део већ је у примени иако према различитим платформама има много поступака у току. То су дуготрајни поступци али се види покушај, рекла бих и храброст ЕУ да све то стави у неки оквир. Можемо тражити неке недостатке, али тренутно је једини који имамо и једини који има амбицију да поставља стандарде и глобално. Државе имају право да унесу нешто своје а нека подручја морају да буду препуштена саморегулацији. То се односи на области где мора да се задржи високо развијени медијски професионализам и где би државним интервенцијама могли озбиљно да угрозимо слободу изражавања. Мислим да је овај оквир за сада најбољи који се у датим околностима могао постићи, али скептична сам према могућностима његовог спровођења. Иако је заснован на принципу што веће хармонизације, он је основан тако да се на темељима тржишних правила спроводи регулација која покушава да заштити демократске стандарде. ЕУ је економска заједница и правне основе су у већем делу економске природе, чиме је направљен један спретан “твист” који је чак оправдан неким правним преседанима. Ипак, морамо да видимо како ће се спроводити. И даље остаје пуно снаге у рукама појединачних држава. Шта ће се десити кад европски регулатор пропише стандарде, а Словенија, на пример, не усвоји закон? Чекаћемо следећу владу? Може Европска комисија да изврши притисак, предузме неке мере али ће изостати дугорочни ефекти – каже саговорница Демостата.

Она истиче да није могуће поређење словеначког и српског регулатора јер су другачије устројени. Словеначки АКОС-а је као РЕМ и РАТЕЛ заједно, то је конвергентни регулатор и за подручје телекомуникација и за медије. Обухвата све комуникацијске системе, поштанске, железничке, телекомуникације па медији у тој структури помало “штрче”. Она објашњава да је раније било лакше регулисати сваки формат одвојено, али дигитализацијом је “све некако испреплетано” па су неке државе попут Словеније прихватиле да регулаторе удруже у једно тело, формирали су се конвергенциони формати док су друге остале опрезне и задржале посебне регулаторе. Такви модели превладавају у регији.

Медији иду испод радара

– Телекомуникације су биле у врху интересовања владајућих структура у АКОС-у, док се медијски сектор третирао као нешто што може да прави проблеме, па се држао “испод радара”. Познајем тај организациони оквир “из прве руке”, радила сам у АКОС-у 18 година. Главни проблем АКОС-а је што има индивидуални орган управљања, директора који је главни доносилац одлука иако има нека саветодавна тела, али она немају ту снагу као Савет РЕМ-а у Србији. АКОС спроводи регулативу која произилази из европских оквира, али има ограничене ресурсе што је велика замерка која се наглашава у разним извештајима, чак и у извештају о владавини права. То би требало да превазиђе закон који је заустављен у парламентарној процедури а којим би АКОС имао већа овлашћења – наводи она.

На питање водитељке, могу ли се поредити медијски јавни сервиси две земље. Напомиње да РТС живи неки свој паралелни живот и да је после осам месеци студентских протеста било потребно да се физички блокира зграда те телевизије да би они изашли на улицу и направили прилог о томе шта се дешава у реалности, али да је потом настављено по старом. Гошћа Демостата каже да је проблем РТВ Словеније у финансијама.

– Словеначки јавни сервис издржава се од претплате коју плаћају домаћинства и готово десет година та такса није мењана иако су цене и трошкови расли. Ни једна политичка опција није била склона да то мења, увек су се отварале контроверзе око тога, увек се бацала лопта назад на РТВ Словенија с тврдњом да имају превише запослених, да треба да рационализују пословање. Али, РТВ Словенија је имала срећу у несрећи, поседовала је деонице неких сателитских капацитета које је могла да продаје и то је била њихова сребрна резерва, то су продавали како би могли да финансирају делатност. Чак је и дигитализација јавног сервиса плаћена из тог ресурса, није држава партиципирала. Та резерва се истрошила и након многих протеста новинара по разним јавним трибинама, јер је њихов положај и могућност да професионално раде свој посао била озбиљно угрожена, сада је тек ова влада допустила да се мало дигне такса, чак су омогућили и део из државног буџета. Али и даље ситуација није ружичаста. РТВ Словенија ће морати да се прилагоди садашњем тренутку, да нађе неки пут до гледалаца јер се види да пада поверење грађана у јавни сервис – истиче Тања Кершеван.

На крају, остало је комплексно питање будућности медија и запослених у њима. Последње истраживање Демостата које је рађено међу студентском популацијом, показало је да се студенти и млађе генерације готово 100% информишу преко друштвених мрежа. Дигитални медији преузели су примат и питање је да ли ће принт и телевизија какву знамо имати своју публику и утицај а на све то треба додати феномен вештачке интелигенције која је ушла у све па и у медије. Кершеван указује да је телевизија опстала и захваљујући старијим генерацијама који гледају из навике, укључи се и ради преко целог дана, као некада радио, док се штампани медији, поготову у млађој популацији, готово више не купују.

Нико руку да дигне

– Ја предајем будућим новинарима и кад дођу нове генерације питам како се информишу, где налазе садржаје, кад су последњи пут купили неки часопис. Ниједна рука се не диже. Штампана издања, поготову мејнстрим медији, национални дневници углавном се конзумирају преко дигиталних форми. Оне их нису замениле него су класични медији постали дигитални. И даље их конзумирамо али другачије. Не отварамо више часопис па да једним погледом видимо шта је тема, како је то уредник поставио. Конзумирамо садржај на неки персонализовани, дигитализовани начин који нам одређују платформе, њихови алгоритми формирани на основу тога шта иначе читамо. Знају шта нас интересује и те теме ће нам пласирати а у крајњој је линији оглашавање јер њих не занима шта ми читамо, већ шта ће нам продати кроз споредни продукт понуђен преко оглашавања – објашњава Кершеван.

На све то сада долази вештачка интелигенција која не само да помаже да ми добијемо неке медијске садржаје, него улази и у саме продукцијске процесе. Све више она постаје новинар, медијски радник, управљач… У неким формама чак нема ни оне последње контроле која ће на крају продукцијског процеса проверити да ли је све у реду.

– Препуштени смо технологији и логици економије која формира садржај према ономе што држи пажњу. Мислим да је то велики проблем и да је задатак за медије да нађу поново свој глас, да постану видљиви у тој какофонији свега и свачега. Мислим да је то задатак и за оне који нама владају, на националним и наднационалним нивоима да са неким паметним политикама утичу на то како и шта ће се и даље производити као квалитетан медијски садржај. На крају, проблем је и у нашим језицима, који су јако ограничени, ту немамо економију великих бројева. Медијска продукција на словеначком, на пример, све више ће бити неки бутични производ. Нећемо моћи да опстанемо без неких великих јавних улагања, што нас опет води у другу замку, политички утицај – истиче она.

Не крије да је “еурофил, али критички”, јер мисли да ЕУ ту има велику шансу. Наводи пример политике у филмској уметности где бисмо били препуштени главној америчкој продукцији да није механизама, фондова, јавних средстава, националних и наднационалних којима се финансира европски филм.

Мислим да, на жалост, идемо према томе да ће и само новинарство бити финансирано из тих наднационалних фондова што је до пре неколико година била бласфемична мисао. Није се ни смело јавно рећи како би било добро да ЕУ финансира рецимо новинарство. То се сматрало непримереном интервенцијом а сада се све више иде у том правцу. Ако за пољопривреду дајемо десетине милијарди, или за саобраћајну инфраструктуру, зашто да не дајемо за оно што лежи у основи демократских вредности, владавине права. За сада се ка томе иде опрезно, пар милиона ту и тамо. То су мали износи и углавном се подржавају неки међудржавни пројекти како би се спречио утисак да се интервенише у појединачној држави. Подржавају се углавном истраживачки новинарски пројекти у којима суделује више држава. Тако је и за филм, предност имају пројекти у којима копродуцирају различите државе и између те две области постоји аналогија – закључује Тања Кершеван.